TAP, ili „Nabuko“ na steroidima (I)

I posle „Nabuka“ – „Nabuko“

Sećate li se kako su mediji i javnost u jeku evroentuzijatske euforije u prvoj polovini dvehiljaditih godina predstavljali „Nabuko“, a kako „Južni tok“? „Nabuko“ se predstavljao kao „konačno rešenje“ zavisnosti Evrope od uvoza ruskih energenata, kao brana ruskoj ekspanziji u kavkaskom regionu i kao svojevrsni ekser u kovčegu ruskog „energetskog imperijalizma“. Pogotovo na Balkanu, pogotovo u Srbiji, nije bilo boljeg primera nezadrživog evropskog „širenja na istok“. Značaj ovog gasovoda je do te mere prenaglašavan da se o njemu često govorilo kao o razlogu zbog koga su Rumunija i Bugarska ekspresno primljene u EU (i što će Turska biti „uskoro primljena“), dok su naročito entuzijastični zastupnici teze o fenomenalnom značaju ovog projekta išli toliko daleko da su ga nazivali „razlogom bombardovanja Srbije“ (jer navodno Kosovo leži na nekakvom fantomskom „južnom kraku“ ovog gasovoda). Koliko god spekulacije o značaju ovog panevropskog projekta ponekad bivale besmislene i deplasirane (uostalom, dobar deo srpske javnosti nije nikada naučio da pravi razliku između gasovoda i naftovoda), bez sumnje su one bile odjek nesrazmerno velike pažnje koju su realizaciji „Nabuka“ posvećivali činovnici EU, a čiji su sopstveni entuzijastični ispadi često bivali ništa manje neopravdani i neutemeljeni.

Sa druge strane, „Južni tok“ je u tim istim medijima predstavljan kao „ruska patka“, „surogat-gasovod“, koji je „Moskva izmislila“ kao „strašilo za Rumuniju i Bugarsku“, odnosno kao „slamku spasa za snage prošlosti u Srbiji“. Ideja da će se 900 kilometara cevovoda položiti po dnu Crnog mora zvučala je tadašnjim srpskim novinarima i javnim delatnicima kao naučna fantastika, očigledno naročito smišljena da bi se pomutili harmonični planovi EU za energetsku integraciju „Zapadnog Balkana“, koji i sam samo što nije postao „punopravni član velike evropske porodice“. Naši naročito zluradi sugrađani su pri tome jadikovali da se Srbija zanosi fantazijama o „Južnom toku“, dok je u liku „Nabuka“ zaobilazi „najveći energetski projekat u Evropi“ (naša javnost voli superlative). Karta trase evropskog gasovoda koja preko Bugarske i Rumunije zaobilazi Srbiju često je pokazivana kao ilustracija pretnje da će naša zemlja ostati „crna rupa na Balkanu“, ukoliko se „ne okane Rusa“ i nedvosmisleno i bespogovorno ne usmeri na evroatlantske integracije.

Deset godina nakon tog herojskog vremena, Srbija je dočekala da se prvo izgradi prva, a zatim druga linija „Severnog toka“, koji Rusija po dnu Baltičkog mora direktno spaja sa Nemačkom, a zatim i da se polako i stidljivo započne i realizacija „Južnog toka“. Krajem prošle godine, na lično insistiranje predsednika Vladimira Putina, realizacija „Južnog toka“ je ubrzana, i zvanično je započeta izgradnja najsloženijeg, morskog dela gasovoda. Ove godine izgradnja je zvanično započeta u Bugarskoj i Srbiji, dogovoren je početak radova u Mađarskoj i Sloveniji, a za učešće u projektu izrazili su zainteresovanost bezmalo sve zemlje regiona (isključujući jedino Albaniju i Rumuniju – koja je bila zainteresovana da glavna trasa gasovoda pređe preko njihove teritorije, ali u to nisu uspeli da ubede Ruse). Sticajem okolnosti, nakon što se globalna finansijska kriza naročito snažno obrušila na Grčku i Italiju, „Gasprom“ je odustao od južnog kraka „Južnog toka“, koji je izvorno trebalo da budu glavna trasa gasovoda, što je Srbiju dovelo u naročito povoljan položaj da postane regionalno gasno čvorište, od koga će se odvajati kraci koji će snabdevati Hrvatsku i Republiku Srpsku, potencijalno Makedoniju, a u perspektivi čak i Crnu Goru.

A šta se dogodilo sa „Nabukom“? Baš kao što su kritičari projekta sve vreme upozoravali, program je bio nerentabilan iz prostog razloga što je bilo potrebno napraviti ogromnu transportnu infrastrukturu za komparativno izuzetno malu količinu gasa. Naime, zvanični izvor gasa za „Nabuko“ trebalo je da postane novo nalazište gasa u Azerbejdžanu – „Šah Deniz 2“, čiji je očekivani izvozni potencijal oko 10-15 mlrd. m³ godišnje, što je previše malo da bi opravdalo tako ambiciozan projekat. Poređenja radi, trenutni godišnji obim gasa koji se transportuje preko „Severnog toka“ iznosi 55 mlrd. m³/god., nakon uvođenja još dve linije ta cifra bi trebalo da se udvostruči do 2018. god., a planirani obim prve linije „Južnog toka“ iznosi 16 mlrd. m³/god., dok su ukupno planirane 4 linije od 63 mlrd. m³/god. Javna je tajna da je „Nabuko“ zapravo bio planiran da Evropu primarno snabdeva gasom sa ogromnih iranskih nalazišta, nakon što SAD i ovu državu po kratkom postupku „demokratizuju“, ali krah američke politike u Iraku i Avganistanu zavrnuo je slavinu i za ovaj projekat koji je brzo počeo da odumire. Prvi udarac naneli su mu Turci, koji su odlučili da umesto preskupog i presporog evropskog „Nabuka“ sagrade svoj sopstveni „Transanatolijski gasovod“ (TANAP), i sa Azerbejdžanom su već potpisali ugovor o dugoročnom zakupu 6 mlrd. m³ gasa godišnje. Nakon toga je „Nabuko“ zvanično skraćen na „Nabuko Zapad“, ali su mu se u okviru tzv. „Južnog evropskog gasnog koridora“ pojavili konkurenti, da bi na kraju rukovodstvo „Šah Deniza 2“ (na čelu sa britanskim gigantom „BP“) odlučilo da se na TANAP, umesto „Nabuka Zapad“, nadoveže tzv. „Transjadranski gasovod“ (TAP).

Prednosti TAP u odnosu na „Nabuko“

Iako je odluka o izboru TAP za novog nosioca „Južnog gasnog koridora“ EU doneta tek u junu ove godine, projekat je pripreman godinama, a njegovo puštanje u pogon najavljuje se već 2018 g. Ali čak i brže nego što je započeta njegova realizacija, TAP je preko noći zauzeo mesto „Nabuka“ kao ideološke „energetske zlatne koke“, koja će obezbediti snabdevanje gorivom celog Balkana (osim „crne rupe Srbije“), koja će potisnuti beskrupulozne ruske monopoliste iz Evrope i omogućiti EU da bude energetski nezavisna. Potreba sa ovakvom jednom propagandnom paradom u Evropi postala je toliko velika da ju je predsednik Azerbejdžana Iljham Alijev u više navrata krajnje inteligentno koristio kako bi poboljšao svoj lični rejting u Evropi, budući da su ga evropski činovnici dočekivali bezmalo kao „spasioca Evrope“ od „Gaspromovog“ jarma. Euforija je naročito bila uočljiva na Balkanu, gde su Grčka i Italija veoma rado prihvatile projekat koji nadoknađuje njihovo izuzimanje iz projekta južnog kraka „Južnog toka“, dok je projekat u Albaniji, preko čije teritorije prelazi gasovod, dočekan kao bezmalo infrastrukturni projekat veka. U kolo su odmah uskočili Crnogorci i Hrvati sa najavama izgradnje magistralnog „Jonsko-jadranskog gasovoda“ (IAP) koji bi se mogao povezati na TAP, a koji bi onda i te zemlje pretvorio u „tranzitere gasa za Evropu“. Nakon njih, i Bugarska i Federacija BiH potrčale su da se „priključe na TAP“, dok albanski političari uveliko najavljuju da će preko tog cevovoda snabdevati gasom Makedoniju i teritoriju Kosova i Metohije.

Nije sporno je da davanje „Transjadranskom gasovodu“ značaja „Nabuka“ (koji je i sam bio prenaduvan) deplasirano, pogotovo ako se ima u vidu da je u pitanju esencijalno isti projekat, koji samo prolazi drugom trasom i donosi 6 mlrd. m³ gasa manje nego „Nabuko“. Ali bez obzira na to, nema sumnje da ovaj projekat ima nekoliko prednosti u odnosu na „Nabuko“, pogotovo u njegovoj prvobitnoj, ambicioznoj fazi. Pre svega, nije sporno da će on omogućiti da se jedan deo azerbejdžanskog gasa dopremi u Evropu, što je svakako u interesu tržišta i privrede EU. Još važnije od toga, za razliku od „Nabuka“, koji je izvorno trebalo da snabdeva industrijski razvijenu centralnu Evropu velikim količinama iranskog gasa, TAP prolazi preko siromašnog i nerazvijenog juga, pa samim tim može postati zamajac za razvoj posrnule industrije u Grčkoj i južnoj Italiji. Najzad, TAP može da postane osnova za gasifikaciju jednog dobrog dela Balkana, čiji je gasni sektor izuzetno nerazvijen, i u kome ime dosta potencijala za širenje. Uostalom, na ovo računaju i tvorci „Južnog toka“, uz malu razliku što raspolažu sa znatno većim količinama gasa.

Upravo zato što je znatno manje ambiciozan od „Nabuka“ ili „Južnog toka“, TAP ima solidnu ekonomsku perspektivu. On je duplo kraći od izvornog „Nabuka“, a grčko-tursku granicu spaja sa jugom Italije po bezmalo pravoj liniji. Rusi su planirali da njihov južni krak „Južnog toka“ pravi luk oko Južne Albanije, samim tim bili su spremni i na izgradnju dužeg morskog kraka po dnu Otrantskog moreuza, dok TAP taj problem zaobilazi uključivanjem Albanije u projekat. Najzad, ukoliko se ambiciozni planovi za snabdevanje Evrope gasom izjalove, konzorcijum „Šah Deniz 2“, koji po ugovoru ima pravo da kupi do 50% akcija TAP, uvek može da se ograniči na razvoj gasne mreže u Grčkoj i Albaniji, i da tako povećava potražnju za svoj sopstveni gas.

Računajući na ovu mogućnost, azerbejdžanska državna naftna i gasna kompanija „SOCAR“ ovog leta veoma je ambiciozno ušla u privatizaciju operatera grčke gasne mreže „DESFA“, nakon što je EU sprečila „Gasprom“ da preuzme, i „DESFA“, i grčku gasnu kompaniju „DEPA“, pozivajući se na ista pravila „Trećeg energetskog paketa“ na koja se poziva i u slučaju „Južnog toka“. U međuvremenu, „Gasprom“ je sasvim odustao od kupovine „DEPA“, ali nema sumnje da je ekonomski opravdano graditi regionalni gasovod na tržištu koje se tako dinamično razvija, i za koje postoji interes tako ozbiljnih gasnih kompanija.

Najzad, treba pomenuti još jednu potencijalnu prednost TAP kao dela evropskog „Južnog koridora“ – u trenutku naglog otopljavanja odnosa između zemalja zapada i Irana, ponovo se ukazuje mogućnost za otvaranje trgovine energentima sa ovom još uvek međunarodno izolovanom zemljom. Ako bi Iran otvorio svoju granicu za izvoz svojih ogromnih količina gasa (koji se trenutno uglavnom prodaje na istočnoazijskom tržistu u tečnom obliku), to bi moglo dati novi značaj „Južnom koridoru“. Vlasti Grčke, Kipra i Izraela takođe računaju na velika buduća nalazišta gaza na dnu istočnog Mediterana, sa kojih bi se gas takođe (bar delimično) mogao prenositi preko ovog transportnog koridora. Potreba da se obezbedi transportni koridor za gas od Izraela do Turske ponekad se citira i kao obrazloženje velik turske zainteresovanosti za sirijsku krizu.

Što važi za „Nabuko“, važi i za TAP

Bez obzira na sva navedena preimućstva, „Transjadranski gasovod“ bez sumnje boluje od istih boljki od kojih je bolovao i „Nabuko“, a ono što ga u neku ruku čini rentabilnijim od svog ideološkog prethodnika, istovremeno umanjuje njegov značaj u kontekstu energetske geopolitike EU. „Nabuko“ je, naime, imao dva problema – izuzetno ograničene izvore gasa (isprva se zvanično govorilo o gasu iz Azerbejdžana i Turkmenistana, ali je Rusija veoma brzo izbacila ove druge iz igre), i izuzetno skup i glomazan projekat. Kada je Turska uskočila sa svojim gasovodom TANAP i preuzela deo odgovornosti na sebe, ona je olakšala realizaciju TAP, ali je istovremeno orijentisala značajan deo azerbejdžanske proizvodnje na njeno tržište. Budući da Turska prolazi kroz ubrzanu industrijalizaciju i privlači na svoje tržište, značajan broj evropskih proizvođača, umornih od evropske komplikovane i skupe birokratije, Azerbejdžan i strani investitori u „Šah Deniz 2“ prirodno su bili zainteresovani za perspektivno tursko tržište, koje za njih predstavlja znatno opipljiviju zaradu od evropskog „dugog štapa“. Uostalom, i Rusija aktivno povećava svoju isporuku gasa Turskoj, i u tu svrhu već 10 godina funkcioniše gasovod „Plavi tok“, koji spaja rusku Stavropoljsku oblast sa turskom Anadolijom preko Crnog mora.

Ova orijentacija na Tursku dodatno je smanjila količinu gasa, koju Evropa može da očekuje preko „Transjadranskog gasovoda“, ali ta suma i dalje nije zanemarljiva (iako je daleko od bilo kakve ozbiljne konkurencije „Gaspromu“). Stvari se, međutim, komplikuju, kada se na pomenutu količinu dodaju gasne ambicije balkanskih državica, koje sve redom umišljaju da će postati „nova Ukrajina“ (ne razmišljajući o tome da se ni sama Ukrajina uopšte nije naročito ovajdila od svog monopolskog geografskog položaja), ili u najmanju ruku da će pomrsiti račune Srbiji, kroz koju bi za deset godina trebalo da tranzitira sasvim respektabilna količina ruskog gasa (najmanje tri puta, a najviše šest puta veća od ukupnog kapaciteta TAP). Kada se na relativno kratku i ekonomski smislenu trasu TAP nadovežu grčka gasna mreža, bugarsko-grčki interkonektor, hrvatsko-crnogorsko-albanski IAP i albanska besmislena ideja o „povratnoj cevi“ koja sa njihove teritorije vodi na Kosovo i Makedoniju, postaje jasno da azrebejdžanski gas jednostavno ne može da nahrani sva ta gladna usta. Čak su se i vlasti Federacije BiH šepurile nekoliko nedelja kak će i FBiH postati „tranziter gasa“ (preko Neuma), pa su se ućutale kada ih niko nije pozvao u Baku na potpisivanje ugovora o razvoju „Šah Deniz 2“. A ako se ima u vidu da nijedna od pomenutih država nema ni prebijene pare koju bi uložila u realizaciju tih megalomanskih proejakta, i da sve listom očekuju da se sve to izgradi sredstvima EU, svetla perspektiva TAP dodatno počinje da bledi.