Ruska pasivnost - da li su na redu Donjeck i Lugansk?

Najpre da kažem da ovo nije antiruski tekst, niti je njegova intencija da se napada Ruska Federacija u bilo kom smislu. Naprotiv, ovo je tekst koji je pisan iz velike (možda i prevelike?) ljubavi prema Rusiji i sve što je u njemu rečeno napisano je sa željom za dobro Rusije i njenog bratskog naroda. Ko to ne vidi ili ne veruje, najbolje da tekst uopšte ne čita.

Povod za pisanje teksta je sasvim razumljiv - ruska pasivnost i neangažovanje u Ukrajini, koja je postala isturena zapadna predstraža prema Moskvi. Ukrajina je u vreme bivšeg Sovjetskog Saveza bila, možemo slobodno reći, srce odbrane Varšavskog pakta, njena pozicija kao republike koja je bila u granicama SSSR-a garantovala joj je status jednog od povlašćenih stubova odbrane Istočnog bloka.

U Ukrajini su se nalazili silosi sa nuklearnim naoružanjem koje je služilo za odvraćanje, kao i centri vojno-industrijskih kompleksa. Pomenimo samo čuveni zavod za proizvodnju oklopnih borbenih vozila i tenkova u Harkovu. Posle raspada SSSR-a Ukrajina nije zadržala nuklearno oružje, a Rusi su iz nje povukli onoliko konvencionalnog naoružanja koliko su mogli. Mada je Rusija nastavila da sarađuje sa ukrajinskim vojno-industrijskim kompleksom sve do puča na Majdanu i do nasilne smene vlasti. Primer te saradnje ogleda se u proizvodnji motora za školsko-borbeni avion. Fabrika avionskih motora se nalazi u Zaporožju u Ukrajini.

Područje današnje Ukrajine je, istorijski gledano, bilo teritorija na kojoj je nastala prva ruska država - Kijevska Rusija pod knezom Vladimirom. Rusi su uvek na Ukrajince gledali kao na svoju braću i obrnuto. Seme mržnje koje je danas sve jače i koje je jedan od pokretača ukrajinskog otklona od Rusije jeste posejan na zapadu Ukrajine u Galiciji. Krajnje zapadni delovi Ukrajine su bili pod poljskom, a zatim i pod austrougarskom vlašću. Na tim područjima je i izvršeno unijaćenje pravoslavnog stanovništva.

Desni sektor, neonacistička organizacija koja danas učestvuje u borbama u istočnoj Ukrajini, svoj centar ima na zapadu Ukrajine u gradu Lavovu.

Sve ovo dovelo je do izvesne podele u Ukrajini na one koji iz dna duše mrze Rusiju i koji su za to da se prekinu sve duhovne i kulturne veze sa Moskvom i da se Kijev približi Zapadu u jednoj potpunoj integraciji, i one koji su blaži i koji priznaju nezavisnost i celovitost Ukrajine, ali su za saradnju sa ruskim narodom. Takva je većina Ukrajinaca. U Ukrajini, uglavnom istočnoj, žive i etnički Rusi i tu je upravo nastao problem. Kada se u Kijevu dogodio majdanski puč i kada je zapad zajedno sa nacionalističkim strujama u Ukrajini preuzeo vlast, javio se problem sa etničkim Rusima koji nisu priznavali takvu vlast.

Da sve bude jasno, nema nikakve sumnje da su SAD umešane u krizu u Ukrajini. Evropska unija i SAD Ukrajinu vide kao sredstvo kojim će se približiti Rusiji, a NATO Ukrajinu smatra svojim protektoratom. Primarni cilj NATO-a jeste da dođe uz granicu sa Rusijom i da tamo smesti ofanzivne raketne potencijale, čime bi se vojna moć Rusije daleko oslabila i čime bi bio izvršen ogroman pritisak na Moskvu. Ukrajina bi u budućnosti mogla da služi kao odskočna daska za svaki konvencionalni napad na Rusiju.

Definitivno je da je nova vlast u Ukrajini neprijateljski nastrojena prema ruskom narodu, takva je bila kako prelazna vlast sa Olegom Turčinovim na čelu, takva je i ova nova sa Petrom Porošenkom, koji neprestano izjavljuje da će Ukrajinu „očistiti“. Od koga? Od ruskog naroda? Zapad je u Ukrajini pustio svoje pipke i zapadna agentura ne preza ni od kakvih zločina prema ruskom narodu. Neutralni Ukrajinci su bili ti koji su glava punih obećanja o navodnom lepšem životu na Zapadu zapalili dom kulture u Odesi, u kojem je izgorelo preko stotinu ljudi, uglavnom etničkih Rusa. To je bio užasan masakr u kojem su čak učestvovale ukrajinske devojčice.[1]

Nije čudno da su zapadni agenti svojim tehnologijama ispiranja mozga instruirali Ukrajince da u jednoj užasnoj večeri spale poput nacista svoje sugrađane. To je bila prilika da ruska armija uđe u Ukrajinu i zaštiti živote Rusa jer su sigurno postojali obaveštajni podaci o tome šta se sprema. Rusija nije učinila ništa. Zašto? Veliko je pitanje, ali ostaje za istoriju divljanje, silovanje i spaljivanje građana Odese od strane svojih sugrađana.

Rusija je ostala pasivna i gluva ne sve molbe Rusa koji žive u istočnoj Ukrajini i koji su na referendumu izrazili ogromnom većinom svoju želju da se regioni Donjecka i Luganjska pripoje Rusiji. Oni su otcepljenu oblast nazvali „Nova Rusija“ u nadi da će moći normalno da žive neuznemiravani od nacističke prozapadne vlasti u Kijevu. Naime, stanovnici Donjecka i Luganska su se digli na ustanak da bi sprečili iskorenjivanje ruskog jezika, prepravljanje školskih udžbenika i tretiranje kao građana drugog reda. Možda i da bi sprečili još jedan masakr poput onog u Odesi i slične izlive mržnje prema Rusima i svemu što je rusko. Građani Luganska i Odese su se samoorganizovali i oformili jedinice samoodbrane kako bi se odbranili od napada kijevskog režima, koji ne preza da koristi plaćenike sa Zapada, kao ni profašističku nacionalnu gardu i neonacistički Desni sektor.

Oni se bore iako su ih Rusi iz matice ostavili na cedilu. Uprkos tome što ruska vojska nije preduzela ofanzivne akcije da ih zaštiti. Uprkos tome što Sergej Lavrov neprestano govori o nekakvom mirnom rešenju. Prosto je začuđujuće da Rusi sa tolikim kvantitetom obaveštajnih podataka, koji govore da mirnog rešenja nema i neće ga ni biti sve dok Lugansk i Donjeck ne budu pali, i dalje govore o nekakvom mirovnom sporazumu. Mira neće biti jer ga Zapad ne želi. Zapad na ovaj način testira Rusiju i njenu sposobnost da se brani i ukoliko Rusi nešto ubrzo ne učine, oni će pasti na tom testu.[2]

Rusija trpi poniženja i na diplomatskom planu. Dokle će se to ponižavanje Rusije nastaviti, niko ne zna. Najpre su Rusiji zbog Krima uvedene sankcije, a sada se Rusija krivi što ne može nešto više da uradi po pitanju zaustavljanja nasilja u istočnoj Ukrajini. Rusija i predsednik Putin su kao u doba hladnog rata anatemisani kao „crveno zlo“. Svet odavno nije video ovakvo licemerje zapada. Rusija se s jedne strane ponižava i neprestano optužuje za rat na istoku Ukrajine, a s druge strane plaćenici zapada, kao i nacionalna garda, koja nosi zapadnu vojnu opremu i koja je obučavana uz pomoć instruktora koji su došli sa zapada, ubija ruske civile u Novorusiji.

Ukoliko Rusima na istoku Ukrajine ne bude došla pomoć, oni će, što im je i jedina mogućnost, morati da pređu na gerilsko ratovanje.[3] "Povešćemo gerilsku borbu po celoj teritoriji oblasti Donjecka", izjavio je bivši "guverner" Donjecka Pavlo Gubarev, koji se na improvizovanu binu popeo s deset boraca naoružanih "kalašnjikovima"."Oslobodićemo Kijev, ali za sada ne znamo koliko će krvi biti proliveno“.

Glavna uporišta samoodbrane Slavjansk i Krematorsk su pali u ruke ukrajinske armije. To je potvrdio Igor Strelkov za kojim je raspisana poternica. „Morali smo da napustimo Slavjansk, jer nije bilo drugog načina da sačuvamo živote civilnog stanovništva", rekao je u ekskluzivnom intervjuu ruskom TV kanalu Lajf njuz Igor Strelkov, komandant odbrane samoproglašene Donjecke Narodne Republike. "Tokom noći izvršili smo proboj kroz obruč ukrajinske armije oko Slavjanska. Napravili smo diverziju i naša oklopna grupa je uspela u tome. Nažalost, veći broj njih je izginuo. Komandant grupe je napravio grešku", ispričao je vidno iscrpljeni Strelkov.

On je takođe rekao da su pripadnici samoodbrane uspeli da izvuku 80 odsto do 90 odsto naoružanja iz grada. Evakuisane su porodice pripadnika samoodbrane i njihovih simpatizera, jer bi bili u smrtnoj opasnosti da su ostali u gradu. Ovo govori najbolje o tome kakav odnos imaju ukrajinske trupe prema stanovništvu istočne Ukrajine.

Donjeck i Lugansk su veliki gradovi, naročito milionski Donjeck. Ukrajinskoj vojsci će biti jako teško da ga zauzme ukoliko se borci samoodbrane budu pripremili za gradsku i gerilsku borbu. Međutim, to ne može večno da traje. Ukoliko Rusija ne uradi nešto više, na kraju će i Lugansk i Donjeck pasti. Rusija pasivno posmatra šta se dešava na samo 30km od svoje granice. U Rusiji je broj izbeglica već dostigao brojku od preko 200 000. Ali tu poniženjima i gebelsovskoj propagandi zapada nema kraja. Američko ministarstvo je saopštilo da nema podataka o tolikom broju izbeglica, ali je sigurno da je manji broj ljudi otišao, možda u posetu svojim bakama, pa će se vratiti!

Rusija mirno posmatra kako njen narod gine na manje od 30 km od granice, dok je u svoje vreme Velika Britanija bila spremna da pošalje flotu svojih brodova nekoliko hiljada kilometara daleko od matice u Atlantski okean radi nekoliko ostrvceta koje Englezi nazivaju Foklandima, a Argentinci Malvinima. Zbog ovoga se 1982.  vodio rat iz koga su Britanci izašli kao pobednici. Doduše, tih nekoliko ostrvceta nalazi se u vodama bogatim naftom.

Ne moramo ni da se prisećamo šta su sve SAD uradile za svoje građane kada je bilo u pitanju vojno angažovanje i ne treba nam mnogo mašte da zamislimo kontra situaciju u jednom misaonom eksperimentu. Umesto Rusije, Amerika posmatra kako njeni građani bivaju spaljivani i ubijani. Sigurni smo da ne bi prošao ni dan, a da trupe SAD ne bi intervenisale.

Ova pasivnost će se sigurno osvetiti Rusiji u bližoj ili daljoj budućnosti i moglo bi se dogoditi da od Nove Rusije uskoro ne ostane ništa osim pomena, a da stara Rusija bude sa svih strana okružena NATO jedinicama i da trpi diplomatski poraz za porazom, sve dok se i njoj ne desi ukrajinski scenario ili scenario bivše Jugoslavije.