"Islamska država" preoblikuje Srednji istok

(Stratfor, 25. novembar, 2014)

Pregovori o nuklearnom naoružanju sa Iranom nisu uspeli da iznedre dogovor, ali krajnji rok za postizanje dogovora je produžen bez ikakvih problema. Ono što je bila značajna kriza pre godinu dana prepuna pretnji i straha rešena je bez drame i teškoća. Ovaj novi odgovor na još jedan neuspeh u postizanju dogovora označava pomak u odnosima između Sjedinjenih Država i Irana, pomak koji se ne može razumeti ukoliko prvo ne razmotrimo ogromne geopolitičke pomake koji su se dogodili na Srednjem istoku, redefinišući urgentnost nuklearnog pitanja.

Ovi pomaci imaju korena u pojavi "Islamske države". Ideološki, postoje male razlike između "Islamske države" i drugih radikalnih islamističkih džihadističkih pokreta. Ali u uslovima geografskog prisustva, "Islamska država" je sebe postavila nezavisno od drugih. Dok je Al Kaida možda čekala da preuzme kontrolu nad značajnom državom-nacijom, primarno je ostala razuđena i raštrkana teroristička organizacija. Ona nije zauzimala neku teritoriju za stalno, ona je pokret, a ne država.

Ali "Islamska država", kako joj i samo ime sugeriše je drugačija. Ona sebe vidi kao seme iz koga će izniknuti transnacionalna islamska država i uspostavila se u Siriji i Iraku kao geografski entitet. Grupa kontroliše ugrubo definisan region u dve države i poseduje nešto kao što je konvencionalna armija koja ima zadatak da brani i širi državnu kontrolu. Do sada, svejedno kakve je prednosti i povlačenja doživela, "Islamska država" je zadržala ovaj karakter. Dok grupa sigurno ispoljava suštinski deo svoje moći kroz razuđene gerilske formacije i poseduje regionalnu značajnu terorističku aparaturu, ona ipak predstavlja nešto novo u regionu: islamistički pokret koji se ponaša kao regionalna država.    

Nije jasno da li "Islamska država" može da opstane. Ona je pod napadima američke avijacije, i SAD pokušavaju da naprave koalicione snage koje će je napasti i osvojiti. Takođe je nejasno da li grupa može da se proširi. Izgleda da je "Islamska država" dostigla svoje granice u Kurdistanu, a iračka armija (koja je pretrpela težak poraz u prvoj fazi pojave "Islamske države") pokazuje određene znake da je sposobna da pokrene kontraofanzivu.

Nova teritorijalna pretnja

"Islamska država" je stvorila vrtlog koji je u sebe uvukao regionalne i globalne sile određujući kako će se ponašati. Prisustvo grupe je novo i nemoguće ga je ignorisati zato što je teritorijalni entitet. Nacije su bile prisiljene da prilagode svoju politiku i međusobne odnose kao ishod. Ovo vidimo unutar Sirije i Iraka. Damask i Bagdad nisu jedini koji moraju da se nose sa "Islamskom državom"; ostale regionalne sile Turska, Iran i Saudijska Arabija koje su glavne među njima moraju takođe da proračunaju svoje pozicije. Teroristička organizacija može izazvati bol i previranje, ali opstaje zahvaljujući tome što je razuđena. "Islamska država" ima elemente terorizma, ali je takođe i koncentrisana sila koja potencijalno može da proširi svoju teritoriju. Grupa se ponaša geopolitički i sve dok opstaje predstavlja geopolitički izazov.

Unutar Iraka i Sirije "Islamska država" predstavlja elemente sunitske arapske populacije. Ona se uspostavila u sunitsko-arapskim regionima u Iraku i iako otpor prema snazi "Islamske države" postoji među sunitima neka vrsta otpora je neizbežna prema svakoj državi koja nastaje. "Islamska država" je uspela do sada da se nosi sa ovim otporom. Ali grupa takođe pritiska granice kurdskih i šiitskih regiona i traži način da stvori geografsku vezu sa svojim snagama u Siriji menjajući iračku unutrašnju dinamiku značajno. Gde su suniti nekada bili slabi i raštrkani, "Islamska država" je sada postala suštinska sila u regionu severno i zapadno od Bagdada postavši moguća pretnja za kurdsku proizvodnju nafte i iračku vladu. Grupa ima čak i složenije efekte u Siriji pošto je oslabila druge grupe koje se bore protiv vlade sirijskog predsednika Bašara al Asada i time osnažila Al Asadovu poziciju, dok u međuvremenu pojačava snagu. Ova dinamika ilustruje geopolitičku kompleksnost prisustva "Islamske države".

Suočavanje sa koalicijom

SAD su se povukle iz Iraka nadajući se da će Bagdad, čak i ako je onemogućen da upravlja sopstvenom teritorijom sa konzistentnim nivoom autoriteta, bez obzira razviti ravnotežu moći u Iraku u kome različiti stepeni autonomije formalne i neformalne mogu biti dozvoljene. Bio je to nesigurni cilj iako ne neodrživ. Ali pojava "Islamske države" poremetila je balans u Iraku dramatično i inicirala slabosti u iračkim i kurdskim snagama koje se bore protiv "Islamske države". Prisilile su SAD da se suoče sa mogućnošću da grupa dominira velikim delovima Iraka i Sirije. Ova situacija predstavlja izazov koji Sjedinjene Države ne mogu da ignorišu niti da se potpuno uključe u sukob. Rešenje Vašingtona bilo je da se pošalju avionie i minimalne kopnene snage za napad na "Islamsku državu", dok u međuvremenu rade na tome da izgrade regionalnu koaliciju koja će delovati. 

Danas, ključ ove koalicije je Turska. Ankara je postala suštinska regionalna sila. Ona poseduje najveću ekonomiju i armiju u regionu, i najranjivija je na događaje u Siriji i Iraku koji se odvijaju duž turske južne granice. Strategija Ankare pod predsednikom Redžepom Tajipom Erdoganom je bila izbegavanje konflikta sa svojim susedima, što je do sada uspela da uradi uspešno. Sjedinjene Države sada žele da Turska obezbedi snage, naročito kopnene trupe, koje bi se suprotstavile "Islamskoj državi". Ankara ima interes da tako i učini pošto iračka nafta će pomoći turskoj da izdeferencira svoje resurse i zbog toga što želi da zadrži konflikt van Turske. Turska vlada je naporno radila da zadrži sirijski konflikt van svojih granica i da ograniči svoje sopstveno direktno mešanje u građanski rat. Ankara takođe ne želi da "Islamska država" stvori pritisak na iračke Kurde koji bi se eventualno pridružili turskim Kurdima.

Turska je u teškoj situaciji. Ukoliko interveniše protiv "Islamske države" zajedno sa SAD, njena armija će biti testirana na način na koji nije bila testirana još od Korejskog rata i kvalitet njenih operacija nije siguran. Rizici su realni, a pobeda je daleko od garantovane. Turska bi ponovo preuzela ulogu koju je igrala u arapskom svetu tokom Otomanske imperije kada je pokušavala da oblikuje arapsku politiku na načine koji bi je zadovoljili. SAD nisu ovo dobro učinile u Iraku i nema garancija da će Turska uspeti takođe. U stvari, Ankara bi mogla biti uvučena u konflikt sa arapskim državama iz koga ne bi mogla da se povuče tako glatko kao što je Vašington učinio.

U isto vreme, nestabilnost na jugu od Turske i pojava nove teritorijalne sile u Siriji i Iraku pradstavlja fundamentalnu pretnju po Ankaru. Postoje tvrdnje da Turska tajno podržava "Islamsku državu", ali ja veoma sumnjam u to. Turci možda favorizuju druge islamističke grupe, ali "Islamska država" je opasna i može privući pritisak SAD na sve njene pomagače. Turci neće jednostavno učiniti onako kako Amerika zapoveda. Ankara ima interese u Siriji koji se ne poklapaju sa interesima Sjedinjenih Država.    

Turska želi da vidi svrgnuti režim al Asada, ali SAD su rezervisane po tom pitanju zbog straha od otvaranja vrata sunitskom džihadističkom režimu (ili u najmanju ruku džihadističkoj anarhiji) što bi zajedno sa "Islamskom državom" koja operiše bilo nemoguće oblikovati. Do nekog stepena Turci pitanje al Asada podmeću kao izgovor da se ne uključuju u konflikt, ali Ankara želi da al Asad ode i da pro-turski režim dođe na vlast. Ukoliko SAD odbiju da se povinuju ovom zahtevu, Turska ima osnovu da odbije da interveniše. Ukoliko se SAD slože Turska dobija ishod koji želi u Siriji, ali po cenu većeg rizika po Irak. Tako je "Islamska država" postala fokus SAD-turskih veza zamenivši prethodna pitanja, kao što su turski odnosi sa Izraelom.

Iran menja regionalnu ulogu

Pojava Islamske države slično redefiniše poziciju Irana u regionu. Teheran smatra da je proiranski režim u Bagdadu, u kome preovlađuju šiiti, ključan za njihove interese. Na isti način smatra da je dominacija nad južnim Irakom isto tako ključna. Iran je vodio rat protiv Iraka kojim su dominirali suniti 80-ih godina sa ogromnim gubicima. Izbegavanje još jednog takvog rata je fundamentalno za iransku nacionalnu bezbednosnu politiku. Iz tačke gledišta Teherana "Islamska država" ima sposobnost da obogalji vladu u Bagdadu i potencijalno uruši iransku poziciju u Iraku. Iako ovo nije najverovatniji ishod, to je potencijalna pretnja na koju Iran mora računati.

Male iranske formacije su već formirane u istočnom Kurdistanu, a iranski piloti upravljaju iračkim avionima prilikom napada na pozicije "Islamske države". Sama mogućnost da "Islamska država" dominira čak i delovima Iraka je neprihvatljiva za Teheran što približava interese Irana interesima SAD. Obe države žele da "Islamska država" bude slomljena. Obe zemlje žele da vlada u Bagdadu funkcioniše. Amerikanci nemaju problem oko toga da Iran garantuje bezbednost na jugu a Iranci nemaju primedbi na proamerički Kurdistan sve dok on dominira južnim tokovima nafte.

Zbog "Islamske države", koliko dugo dugoročni interesi zahtevaju, SAD i Iran su vezani zajedničkim interesima. Bilo je brojnih izveštaja o američko-iranskoj vojnoj kooperaciji protiv "Islamske države", dok glavno pitanje koje ih deli (iranski nuklearni program) biva marginalizovano. Izjava data u ponedeljak da nije postignut dogovor u pregovorima oko nuklearnog naoružanja bila je propraćena mirnim produženjem krajnjeg roka i nijedna strana nije pretila drugoj ili dala bilo kakvu indikaciju da je neuspeh promenio opštu klimu koja je postignuta. U našim očima, kao što smo oduvek govorili, napraviti nuklearno oružje koje se može lansirati je mnogo teže od obogaćivanja uranijuma i Iran nije nuklearna sila. To je izgleda postala američka pozicija. Ni Vašington ni Teheran ne žele da kvare odnose zbog nuklearnog pitanja, koje je ostavljeno po strani za sada zbog uspona "Islamske države".

Ovo novo savezništvo između SAD i Irana prirodno predstavlja alarm za Saudijsku Arabiju, treću glavnu silu u regionu zbog svog bogatstva i mogućnosti da finansira političke pokrete. Rijad Teheran vidi kao rivala u Persijskom zalivu, koji potencijalno može da destabilizuje Saudijsku Arabiju preko njene šiitske populacije. Saudijci takođe vide SAD kao ultimativni garant njihove nacionalne bezbednosti, iako su delali bez odobrenja Vašingtona još od „arapskog proleća“. Uplašen otopljavanjem odnosa Irana i SAD, Rijad takođe postaje zabrinut zbog rasta američke samodovoljnosti u pogledu energije, što dramatično smanjuje političku važnost Saudi Arabije za Sjedinjene Države.

Bilo je spekulacija da se "Islamska država" finansira od strane arapskih sila, ali za Rijad bi bilo iracionalno da finansira grupu. Što je jača "Islamska država", jače postaju veze između Irana i SAD. Vašington ne može da živi sa činjenicom transnacionalnog kalifata koji može postati regionalna sila jednoga dana. Što više pretnji iz "Islamske države" stiže, to više Iran i Sjedinjene Države trebaju jedno drugome, što je protivno saudijskim bezbednosnim interesima. Rijadu je potrebna tenzija između Irana i SAD. Bez obzira na religijski ili ideološki impuls savezništvo Teherana sa Vašingtonom formira sveobuhvatnu silu, koja preti saudijskom režimu i njegovom opstanku. "Islamska država" ne gaji ljubav prema saudijskoj kraljevskoj porodici. Kalifat može da se proširi i u pravcu Saudijske Arabije, a već smo videli bazične aktivnosti povezane sa "Islamskom državom" koje se preduzimaju unutar kraljevstva. Rijad je bio uvučen u Irak i sada mora da pokuša da ojača sunitske snage one koje ne pripadaju "Islamskoj državi" brzo, tako da te snage pritisnu Vašington i Teheran i da oslabi njihovo savezništvo. 

Američko mesto u centru Srednjeg istoka

Za Vašington "Islamska država" je pokazala da je ideja o tome da SAD naprosto napuste region nerealna. U isto vreme SAD se neće uključiti u rat u Iraku. Vašington nije uspeo da postigne proameričku stabilnost tamo prvi put, nije verovatno da će to učiniti sada. Vazduhoplovne snage Sjedinjenih Država primenjuju značajnu silu protiv "Islamske države" i predstavljaju dokaz američke moći i prisutnosti kao i njene granice. Strategija SAD da formiraju koaliciju protiv "Islamske države" je ekstremno složena, pošto Turci ne žele da budu uvučeni u rat bez velikih ustupaka, Iranci žele smanjeni pritisak na njihov nuklearni program u zamenu za njihovu pomoć, a Saudijci su svesni pretnje koju predstavlja Iran.  

Ono što je vredno pomena jeste efekat koji "Islamska država" ostavlja na odnose u regionu. Pojava grupe je još jednom pozicionirala Sjedinjene Države u centar regionalnog sistema i prisilila je tri glavne srednje istočne sile da redefinišu svoje odnose sa Vašingtonom na različite načine. Takođe je oživela najdublje turske strahove Iranske i Saudijske. Ankara želi da izbegne da bude uvučena u noćnu moru Otomanskog carstva da kontroliše Arape, dok je Iran bio prisiljen da se udruži sa SAD kako bi se suprotstavio usponu sunitskog Irana i Saudijske Arabije što je šah morao da radi. U međuvremenu "Islamska država" je uzdigla saudijske strahove da će biti napuštene od strane SAD u korist Irana a SAD u strahu od ponovnog uvlačenja u Irak moraju da definišu sve svoje akcije.

Na kraju nije verovatno da će "Islamska država" teritorijalno opstati. Istina je da Turska, Iran i Saudijska Arabija čekaju da SAD reše problem "Islamske države" vazdušnim udarima i sa nešto kopnenih trupa. Ove akcije neće uništiti "Islamsku državu", ali one će razbiti teritorijalnu koherentnost grupe i prisiliti ih da se vrate taktici gerile i terorizma. Zaista to se već dešava, ali samo postojanje grupe, koliko god bilo privremeno, iznenadilo je region u smislu da ranije procene ne odgovaraju trenutnoj realnosti. Ankara neće biti u mogućnosti da izbegne porast svog učešća u konfliktu, Teheran će morati da živi sa SAD, a Rijad će morati da ozbiljno razmotri svoje ranjivosti. Što se Sjedinjenih Država tiče, one jednostavno mogu da odu kući čak i ako je region u haosu. Ali ostali su već kod kuće, i to je poenta koju je "Islamska država" učinila jasnom.

Preveo sa engleskog: Vladimir Jevtić