EU uzvraća udarac, ili fašizmom protiv Rusije

Ako je veći deo 2013. protekao u spoljnopolitičkim uspesima Rusije i porazima američkog imperijalizma - od afere „Snouden“ do propasti američkog plana intervencije u Siriji - onda se kraj protekle i početak 2014. godine može nasloviti parolom „Imperija uzvraća udarac“. Zapad je, na primeru Ukrajine, pokazao da ne preza ni od čega, da je sposoban da i najsitniji povod iskoristi za rušenje legalno izabranih vlasti, i to u ruskom komšiluku; da je spreman na otvorenu saradnju sa neonacistima i da je spreman na građanski rat usred Evrope samo kako bi ostvario svoj geostrateški cilj – antirusku i prozapadnu NATO Ukrajinu.

Veliki broj ljudi u Srbiji sa gorčinom posmatra kako se u Kijevu uspešno primenjuje petooktobarski scenario i kako jedna velika država od 45 miliona stanovnika ne može da se izbori sa ekstremistima, zapadnim plaćenicama i revolucijom režiranom spolja. Koji god činilac ukrajinskih nemira da se analizara, rezultat je uznemirujući.

Prvi je zvaničan povod revolucije, odnosno otkazivanje sporazuma o pridružvanju sa EU. Deluje prosto neverovatno da, nakon svega što se u EU dešavalo proteklih godina, od ekonomske krize i kolapsa nekih zemalja, preko nestanka poslednjih atoma demokratije i postepenog pretvaranja ove zajednice u novi nemački Rajh, briselska birokratija može nekom da deluje toliko privlačno da je zbog nje spreman čak i na revoluciju. Međutim, Brisel je ovaj povlašćeni položaj u Ukrajini gradio godinama unazad, kroz kontrolu medija i političkih partija, kojima su, slično kao u Srbiji, davani epiteti „proevropskih“ i „modernih“.

Političko-propagandni rad zapadnih službi u Ukrajini naročito je intenziviran poslednjih godina, kada se pojavila bojazan da bi Viktor Janukovič, koji je pobedio na predsedničkim izborima 2010, mogao povesti Ukrajinu putem evroazijskih integracija i čvršćeg vezivanja za Rusiju. Tako se 2010, usled kompromitovanja i slabljenja starog miljenika Brisela - „Batkivšćine“ Julije Timošenko – pojavljuje UDAR (Ukrajinska demokratska alijansa za reforme) pod vođstvom boksera Vitalija Klička, koji se i ranije politički angažovao na strani prozapadne „narandžaste revolucije“. Za samo dve godine postojanja UDAR je, uz ogromnu logistiku sa Zapada, uspeo da postane treća partija po snazi u Ukrajini, pretekavši komuniste i osvojivši skoro 14% glasova na izborima 2012.

Međutim, pošto im podrška kijevskih evropejaca nije bila dovoljna, Zapad se odlučio za oživljavanje nacista iz unijatske zapadne Ukrajine. Ekstremistička partija „Svoboda“, čija se ideologija zasniva na rusofobiji i antisemitizmu, doživljava vrtoglavi uspon u roku od nekoliko godina i sa 0,76 odsto glasova osvojenih na izborima 2007. dostiže rekordnih 10,5 odsto na izborima 2012, što joj garantuje 25 mandata u Vrhovnoj radi. Pored „Svobode“, na teritoriji Ukrajini deluje više neonacističkih organizacija, koje imaju svoje kampove za obučvanje paravojnih formacija – „Desni sektor“, „Ukrajinski nacionalni Zbor“ (UNA-UNSO), „Trizub“  i „Patriote Ukrajine“. Rusija, sa druge strane, nije organizvovala svoj „UDAR“ niti svoju „Svobodu“, odnosno direktnije i otvorenije proruske partije, kao alternativu postojećoj „Partiji regiona“.

Drugo što uznemirava jeste brutalnost koju ispoljavaju plaćeni revolucionari i njihovi zapadni mentori. Pokazalo se da Zapad ne preza ni od čega zarad ostvarivanja svog geostrateškog cilja – kontrole nad Ukrajinom. Štaviše, spremni su da u potpunosti ponove sirijski scenario – krvavi građanski rat i uništenje zemlje. Već na početku nemira, kada su svi zapadni mediji izveštavali o „dobrim evropskim demonstrantima“, revolucija je ispoljavala neviđenu brutalnost, dok je policija trpela napade bagerom i kamenicama. Kada su se masovno pojavili molotovljevi kokteli, pištolji i vojna oprema, postalo je jasno da se ne radi ni o kakvim „ogorčenim građanima“ već o klasičnom terorizmu, koji ima ozbiljnu finansijsku zaleđinu i logistiku. Tu je i vrhunski cinizam neoliberalnih aparatčika (zapadne diplomate, OEBS, Ban Ki Mun), koji, u trenutku kada teroristi vatrenim oružjem ubijaju ljude i pale Ukrajinu, pozivaju na „ukidanje represivnih zakona koji ugrožavaju slobodu medija i mitinga“ i čak otvoreno hvale do zuba naoružane ekstremiste kao „hrabre proevropske demonstrante“. Naravno da bi svaka zapadna zemlja neuporedivo oštrije reagovala i na najmanji izgred prilikom demonstracija, ali to ne sprečava ove neoliberalne fašiste da demonstriraju svoje glavne osobine – licemerje i cinizam.

Treća uznemirujuća činjenica jeste da se sve ovo događa u pretežno pravoslavnoj, slovenskoj zemlji, u kojoj većina stavnovništva govori ruski jezik i koja pripada ruskoj kulturi. Međutim, upravo ta istorijska bliskost i pripadnost Ukrajine Rusiji jedan je od razloga zbog kojih zapadni antiruski projekti uvek imaju jaku bazu u Ukrajini. Iako mnogi u Srbiji često porede odnose između Ukrajinaca i Rusa sa odnosom Hrvata prema Srbima, zapravo u Ukrajini ima mnogo više elemenata srpsko-crnogorskog i srpsko- makedonskog identitetskog spora. A znamo koliko i ovaj spor može da izazove mržnje i netrpeljivosti – skandiranje „Ubi Srbina“ na Cetinju i zviždanje srpskoj himni u Skoplju. Zato Zapad igra na kartu ukrajinskog nacionalizma, podržava sve ukrajinske nacionalističke organizacije, čak i kada su otvoreno neonacističke, zato što zna da sve one imaju jak antiruski karakter.

Permanentnom političkom nestabilnošću, atmosferom straha, neizvesnosti i podele, koju Zapad godinama proizvodi u Ukrajini, sprečava se konsolidacija zemlje, ekonomski napredak i njeno vezivanje za svog prirodnog i istorijskog saveznika – Rusiju. To potvrđuje i činjenica da motiv ukrajinskog rukovodstva da prekine pregovore sa EU i zatraži pomoć od Rusije nije bio ideološke već ekonomske prirode. Ukrajinske vlasti su shvatile da bi njihova ekonomija pretrpela neuporedivo više štete nego koristi ukoliko bi potpisali izuzetno nepovoljan sporazum sa Briselom i da je jedini spas za zemlju veća saradnja sa velikim istočnim susedom.

Ispostavilo se da EU ne može ekonomski da parira Rusiji u Ukrajini, pa se zato okrenula svom starom, uvežbanom metodu propagande, nasilja i „obojenih revolucija“, ne mareći pri tome za katastrofalne posledice takve svoje politike.