Ових дана навршава се осамдесет и једна година од завршетка Стаљинградске битке- једне од највећих и најкрвавијих битака у историји ратовања, која је из основа изменила ток Другог светског рата.

"За Бања Луку смо кренули 3. или 4. септембра 1995, у конвоју возила, аутобуса и камиона са неопходном логистиком, од муниције до хране, оним што се зове материјално обезбеђење. Да смо ишли обављати редовне полицијске, а не борбене задатке, сведочи и то што смо носили само лично оружје, без минобацача и тешког наоружања које ПЈП иначе дужи, нисмо се спремали за борбени задатак. Путеви су били закрчени колонама избеглица које су ишле ка Србији, једва смо се пробили до Бања Луке"

Наравно, нема тог „породичног блага“ нити те „златне коке“ коју лоше управљање не би могло очерупати и упропастити. Али то није аргумент да се сви преостали државни ресурси распродају, већ разлог више да се, за промену, њима покуша домаћински управљати.

Србија је себи дозволила да је Унија убаци у тор тзв. западног Балкана, тих пет-плус условних држава са политичким класама и квазикултурним елитама програмираним на кретање путем који никуда не води

Ако се Косово и Метохија преда, како је и тамо и овде већ одлучено, онај ко то учини неће моћи да се скрива иза изманипулисане јавности, нити ће таква јавност моћи да се крије иза великог манипулатора. Мира у Србији неће бити, јер Косово је за данашњи запад само нит успешно распаране чарапе иза које следе друге нити: југоисточна Србија, Рашка област, Република Српска…

Овај серијал убедљиво и са много талента захвата суштину унутрашњих сукоба у људском друштву, а све да би нам причао једну у великој мери вечну причу о хуманости и отуђењу, емпатији и ксенофобији, баналности зла и узвишености добра, а све то стављено у реалполитички контекст који је сасвим примењив на савремено друштво. И који му је, можда, преко потребан. 

Оно што данас имамо је дакле комбинација слабог раста и значајног повећања неједнакости. Резултат свега овога може бити мала мањина великих победника и велики број губитника. Али, такав исход би био избор, а не судбина. ‘Техно-феудализам’ није неизбежан резултат.

Оно што је важило за "Милошевићев" закон о информисању не може а да не важи за "Динкићев". Репресија је мотив, циљ, садржина и главна карактеристика овог закона. Он је осветнички, злонамеран и репресиван. 

Да би се разумео принцип права, није неопходно бити специјалиста. Свако ко је имао додира са законом с обе стране, као преступник или оштећени, зна из искуства да право има везе са правдом, иако не увек, али никад са осветом