Tadićev problem je u tome, što paranoja nacionalističke desnice nije sasvim neosnovana. Iako EU ne želi da vidi dalje komadanje Srbije već ionako usitnjenih balkanskih državica u EU, neki susedi Srbije, na prvom mestu Mađarska, sigurno ne bi imali ništa protiv toga.

Glavni problem je to što državni sekretar Marko Karadžić najgrublje vređa i kleveće DSS, kao i njene članove, simpatizere i birače, dakle, vređa građane Srbije. To što iznosi tako očigledne neistine,  ne umanjuje njegovu odgovornost.

Sada Koštunica i DSS imaju ozbiljan problem da li da se ipak pokušaju distancirati od naprednjaka, uključujući i problematizovanje njihovog patriotizma i opozicionog statusa  ili, pak, da se pomire sa sudbinom i da u savezu sa njima, u smislu snage i uticaja, budu otprilike ono što je Velja Ilić bio DSS-u.  

Jedini način da suzbijemo terorizam (bilo bi naivno ako bih rekla da mu možemo stati na put) jeste onaj koji podrazumeva da pogledamo čudovište u ogledalu. Trenutno smo na raskršću. Na jednom putokazu piše „Pravda”, a na drugom „Građanski rat”.

Rezultat izbora na Voždovcu opominje vlast da nije dovoljno svakodnevno papagajski ponavljati evroreformske fraze, ali i pokazuje opoziciji kako je aktivnijim stavom moguće pobediti vladajući režim.

Nastup hrvatske delegacije i stav hrvatskog državnog vrha još jednom je pokazao da je njena politika suprotna osnovnim interesima Srbije, a da je njen državni vrh spreman na sve da bi ostvario korist na račun Srbije i naneo nam što veću štetu.

Kad se, samo, sjetimo svega onoga što je pratilo stupanje na snagu Prelaznog sporazuma, koja su lica učestvovala u tragikomediji i šta je sve rečeno, ostaje nam, jedino, da dignemo ruke od politike i posvetimo se pecanju.

Tvrditi sada da su to ne toliko važni lokalni izbori koji ne utiču na celokupno biračko telo vrhunac je političkog licemerstva. Da je Demokratska stranka pobedila na ovim izborima, to bi bilo tumačeno kao trijumf evropski orijentisane Srbije.

U Srbiji se od pojave višepartijstva stranke centralizuju, a država decentralizuje i rastače. Usled toga partijski dogovori, umesto ustavnih normi, postaju „garanti“ vitalnih nacionalnih prioriteta uključujući i opstanak države.

Basara ima funkciju „korisnog idiota“, koji se upotrebljava kao „ratni ovan“ prilikom juriša na institucije, simbole i predstavnike „srpskog nacionalizma“. Niti je Basara, u svojoj suštini, hrišćanin i desničar, niti je Druga Srbija, u svojoj suštini, evropska i racionalistička.