уторак, 11. август 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > "Нас и Руса 300 милиона"
Савремени свет

"Нас и Руса 300 милиона"

PDF Штампа Ел. пошта
Славољуб С. Лекић   
петак, 09. јануар 2009.

Срби и Руси су у непрекидном, кад јачем кад слабијем додиру преко православља и политичких комбинација кованих у Европи у деветнаестом и двадесетом веку. Ове везе ојачали су у двадесетом веку руски емигранти који су ублажили последице страдањa младих школованих људи и дали допринос развоју Београдског Универзитета и других српских културних институција. Монументална здања Генералштаба, Владе и Министарства спољних послова, дело руских архитеката, сведоче о сарадњи и прожимању Срба и Руса на српском тлу. Србија и Русија на почетку 21. века поново преиспитују међусобне односе, пошто њихове владе деле несигурност према Западу, склоног насиљу и уценама. Српска номенклатура се двоуми, прижељкујући друштво отменог Запада, мада у дубинама душевног подземља слути да не уме да се влада у друштву западњака и њихових следбеника, те осећа опасност и претњу дугој и стабилној владавини било кога на челу Србије. Осећа да моћ раскалашног Запада нема сталног савезника, нити милост према млитавим следбеницима. У магновењу брижности и наде, обнавља слике и судбину вођа Србије који су испоручени и скончали у Хагу. Зато се присећа мајчице Русије. Али на њене умилне позиве, главу скреће са чуђењем, не скривајући подозривост према руским амбицијама, нити изливе наде у брза и спасоносна решења која је не обавезују и не скрећу са утабаног пута дивљења оном што замишља као Запад. Несигурност српске владе има два извора. Први је збуњеност због несклада између обећања Запада, која не јењавају и његових непосредних потеза према Србији. Други је последица свеобухватног деловања Запада према Русији које међу београдским монденима, присташама евроатлантизма, изазива чуђење. Чему обделавање руског проблема ако је Русија другоразредна и недемократска сила – мрмљају у себи београдски саговорници западних дипломата. И док српски политичари одмеравају цену својих уговора са Русијом и чврсто изјављују да братство не обавезује Србију на обзир према Русији, Европљани радије приповедају о сарадњи и, понекад, о пријатељству са Русијом. Док мисле о својим интересима у Сибиру и другим руским провинцијама култивисани Европљани не истичу своју безобзирност према Русији, премда добро памте циљеве и исход инвазија Наполеона и Хитлера.

Али, амбивалентан однос Москве и Београда сасвим је другачији у односима српских и руских маса. Уочи распада СФРЈ и СССР-а, пре двадесетак година, српски демонстранти куражно су узвикивали паролу: „Нас и Руса триста милиона“. Oва парола истицала је две поруке. Прва обнавља сећања на вишевековне везе два народа и њихову духовну блискост. Друга се односи на снагу заједништва, премда Руса и Срба никада није било 300 милиона. Временом, ова парола је ушла у јавни живот, али после пропасти РСК и равнодушности Русије према балканским приликама, не среће се међу српским демонстрантима већ, пре свега, међу русофобима у поспрдном тону.1 Ваља запазити да је иконографија српско-руског савеза у Србији обновљена пред проглашење отцепљења Косова 2008.

Упркос детаљним анализама слабљења Русије, она више од сто година опседа западну јавност и непрекидно јој даје подстицај да открије гнездо где је скривена снага словенског Баш Челика, често занемарујући да, поред Сибира, она обитава у бескрајним степама и срцима савремених Карамазова. Данас није тешко установити да је дуготрајан рад католичко-протестантског блока земаља на просвећивању Срба и расветљавању погубности српско-руских односа дао одређене резултате. Интерес домаће публике за руске теме неусклађен је са интересом Запада, културно и географски даљим од Русије него Србија. Ово би могло бити услед слабости базичних инстиката српске спољне политике, затупљиване комунизмом и транзиционим лилихипима и опчињеношћу површне српске интелигенције као и политичке врхушке западним економским моделом друштва. Уз то, није без основа сумња да је српска политичка врхушка интелектуално неспособна да промишља државне проблеме у "континентима". Наиме, на српским универзитетима, руске студије и геополитика практикују се у ограниченом кругу људи који је бројно мањи за 200-300 пута од стручњака за демократију и европске интеграције. Ако је Балкан својеврсни излог геополитичког преплитања између великих сила као што су САД, Немачка, Британија, Француска и Русија онда изгледа да је геополитичка неупућеност локалног становништва пуки израз смелости губитника.

Помаљање Руске империје

Руска империја ослања се на четири стуба: 1) православно словенство, 2) евроазијство, 3) пространство и 4) западну технику. Много пре данашњих западњачких геополитичара као што су Бжежински, Кисинџер, Греј, Хантигтон или Кенеди, Русија је била предмет будне пажње. Мислиоци деветнаестог века помно и темељно су се бавили Русијом чија је моћ, мимо очекивања, расла из године у годину и скоро се изненада појавила у ексклузивним европским пословима. Сада је јасно да је геополитика настала у време смене прве светске силе Велике Британије са трона и избијања САД у први план. Не би била погрешна тврдња да је руска копнена маса и брз демографски раст Руса, до Првог светског рата, био подстицајан за мислиоце светске моћи. Први свестрани зналац евроазијских прилика и претеча геополитике био је Енглез Хелфорд Мекиндер, посебно узнемирен значајем тадашњих руских поседа. Његову анализу и настојање да проникне у тајну односа копна, мора и моћи светских империја кроз историју прожима философија. Необичан теленат и проницљивост Мекиндера показали су се у чувеном предавању под насловом „Географска оса историје“ одржаном у Краљевском географском друштву 25.1.1904, касније одштампаног у Географском журналу.2 Овим предавањем Мекиндер наговештава дуго тражену формулу односа простора и моћи и најављује да ће бројни Руси запретити Европи и Британском царству.

 

Мекиндер смотрено запажа да је Русија наследник Монголске империје и да је она за Евроазију исто што и Немачка за Европу. Она ће, непогрешиво предвиђа, притискати Финску, Скандинавију, Пољску, Турску, Персију, Индију и Кину, уместо степских номада спремна да задаје и прима ударце из свих праваца. И далековидо прориче да никаква социјална револуција неће променити њен однос према суседима. Мекиндер мисли да поремећај односа снага у корист Русије њој омогућава коришћење непрегледних континенталних ресурса за изградњу флоте и закључује да ће, захваљујући томе, пред нашим очима нићи светска империја. То се може десити ако Немачка пожели да се прикључи Русији. Зато Мекиндер изражава бојазан да 40 милиона становника европске Русије кроз сто година могу прекрити читаву степу.3 Али захваљујући ратовима и бољшевичкој пошасти, Макиндерова бојазан није у потпуности остварена. Опскурну Октобарску револуцију најавио је Достојевски, скоро пародично, у Злим дусима, а ликом Верховенског, приказао либерала из четрдесетих година деветнаестог века. То зло револуције зауставило је словенски вихор у двадесетом веку. У писму Мајкову Достојевски пише да су зли дуси изашли из руског човека и ушли у стадо свиња у Нечајеве. „Русија је испљунула ту гадост, којом су је превише хранили и, наравно, у тим испљунутим подлацима није остало ништа руско. И запамтите, драги пријатељу, ко губи свој народ и народност, тај губи и веру отаца својих и Бога.“4 Достојевски објашњава (1873) престолонаследнику Александру Романову да нечајевски злочин није случајност већ је „директна последица вишевјековне одвојености читавог руског процеса просвјећивања од наших оригиналних начела руског живота. Чак су се и најталентованији представници нашег псеудоевропског развитка још одавно убедили у потпуну недозвољеност маштања нас Руса о својој самобитности.“5 А путеве којима настају велике нације назначава овим речима: „Заборавили смо да су велике нације и испољавале своју велику снагу тиме што су биле управо надмене у самопроцјењивању, чиме су успјеле да буду од користи свијету; оне су унијеле у њега, свака појединачно, макар један зрак светлости, зато што су остајале саме, поносно и истрајно, увијек и надмено самосталне.“6 И истиче заблуделост либерала: “Наши Бјелински и Грановски не би поверовали када би им било речено да су они директни Нечајевљеви преци. Управо ову блискост и континуитет мисли која се развила од очева према дјеци желио сам да представим у свом делу.“7 То што је проживела и преживела далека Русија у измењеном облику и јачини, са великим закашњењем, преживљава Србија, у стези преобликованих наследника комунистичке пошасти.

После Првог, а посебно Другог светског рата, Мекиндер је пао у заборав, пошто су индустријализација и разуђен економски развој западних земаља, упркос демографској стагнацији, дали неочекиване резултате, посебно у доба Хладног рата. Руси више нису били тако бројни и демографски плодни, као на почетку двадесетог века, те тријумф Запада долази у последњој деценији двадесетог века (зенит је Дејтонски мир) када се распада совјетски хартланд, без видљивог изгледа да буде обновљен. Чинило се да су бољшевици променили природу руске империје. Битку за источну Европу Русија је, на крају двадесетог века, изгубила, али је ни Запад није добио. Исток је изгубио оно што је већ давно изгубљено: Пољаке, Украјинце, Белорусе, а европски запад попунио је демографске недостатке уз помоћ русофобије, раширене на западној периферији словенства. Овим није сасвим решен демополитички проблем испражњене и раслабљене источне Европе која је од Мекиндеровог појаса раздвајања Словена и Германа и зоне безбедности Англоамерике постала темпирана бомба. Нереална су очекивања да западну Европу могу усрећити незадовољни западни Словени, пошто они данас ишту хлеб, а не нову империју. После косовске авантуре Запада, источна Европа тешко ће одолети притиску Немаца и Руса те ће се процес балканизације (атомизације) проширити и на Украјину, Балтик и Пољску, а потом и на друге делове европског континента. Док је Русија молећиво поручивала Западу да не признаје дивљу квазидржаву Косово, атлантски свет је одговорио презриво и бахато. Уследила је руска интервенција и разбијање Грузије у лето 2008. Овим је започео противудар Руса и изнета њихова намера да прекроје многе евроазијске границе. Косовски рачун биће превелик за источноевропску зону русофобије и стари европски свет сумњичав према Немцима. Будућност источне Европе неће одредити сами Англоамериканци без Руса и Немаца, а наде ових народа иронија моћних заледиће на дуже време.

Терет империјалне моћи

Чак ни најпознатији Грузин, предводник бољшевика, Стаљин, није могао да побегне од усуда моћи која се, захваљујући Русији, нашла у његовим рукама. Упркос уништавања народа Совјетског Савеза, он је броју становника претпоставио број авиона и фабрика. Уништио је руску пољопривреду, а подигао моћну совјетску армију и једва изашао као победник из Другог светског рата. Унутрашња политика коју су водили Лењин и Стаљин и данас је терет Русији, те не чуди што са дозом пакости Збигњев Бжежински на почетку 21. века опомиње Русију да ризикује да постане пустара, пошто је у дубокој демографској кризи.8 И одмах упозорава на драматичан раст становништва Кине, прижељкујући контролисан сукоб Руса и Кинеза у коме би САД и ЕУ били умешачи и арбитри.

Но, кинески план је проницљивији и препреденији, те бојазан, односно притајена жеља Бжежинског да би Кина могла почети да притиска Русију, засад, не изгледа вероватна, пошто крах Волстрита и криза империјалне моћи Америке подстичу Кинезе да се домогну западне обале САД. Одатле би ојачани, са енергијом коју данашњи господари у Вашингтону могу да прижељкују, заједно са суседима и Јапаном могли, кроз пола века, да крену путевима номада у освајање Русије. Ово је подједнак изазов за западне Европљане, колико и за саму Русију. Ни једни ни други не би опстали ако би Кинези до ногу потукли Русе. Енергетска зависност Европе од Русије само би била замењена потчињеношћу Кинезима, којима ни опијумски, али ни други ратови нису наудили.

Мада руски простор није изолован као територија САД и нема благотворну климу, његово богатство, чије размере некада није лако ни наслутити, чини Русију богаташем, чије благо привлачи и јаке и слабе. Карамазовски карактер словенске државе, склоност пренагљеним реакцијама (неумерена самоувереност, муњевита осионост и потиштеност) као и необична морална и интелектуална прегнућа – у темељу су руске моћи. Ове особине на Западу доживљавају као слабост, посебно ако се Русија пореди са Кином.9 Данашње прилике указују да је Русија хетерогена земља. Она није, као Америка, сатирала локално становништво, већ је претежно била земља политичке философије саживљавања, прожимања руског и локалног света расутог по пространствима изваневропске Русије. Ова симбиоза настала из сукоба и стапања Руса и неруских заједница кроз векове и ратове, подсећа на ботаничко заједништво гљива и алги обједињених у лишај и суштински се разликује од стапања народа у америчком лонцу. Пример је језик. На бившем совјетском простору скоро сво становништво још увек говори руски, док се јаз између грађана енглеског, шпанског и кинеског језика у САД лагано продубљује. Руска и америчка гета сасвим су другачија, прва су уклопљена у бескрај пространства и сурове природе, а друга у тескобу великих градова и немилосрдне економије.

Русија, насупрот очекивањима, преживљава читав двадесети век, мада на ивици понора. Чак је није уништила ни несрећа каква је била Револуција. Руско и неруско становништво, не тако бројно и етнички разнолико, задржавало је нужно јединство државе и, насупрот трендова, уздигло је у ранг прворазредне силе.

Време ће показати да ли Русија може, у условима заоштрене борбе за ретка богатства, да разреши однос између интереса свог становништва и народа земаља изазивача. На исход ове борбе утицаће даљи развој у северној Америци и Кини, али и климатске промене које неће мимоићи руско приобаље и Сибир. Игром судбине и географије Руси не могу мирно и неометано уживати у благодетима богатства земље у којој живе, као становници Саудијске Арабије, већ морају бити спремни да се сами бране и нападају на свакој тачки, а ако бреме судбине не буду умели и могли да носе, замениће их неки други народ. Ово питање није важно само за Русе или за загубљено словенство, већ за читав европски свет који данас прожима све континенте. Понашање Русије одредиће изглед Србије ма колко њене власти мислиле да је Балкан коначно своју судбину везао за западноевропску страну. Чак и трабантима колонијалних номенклатура може бити корисно да разлуче и разумеју простор и дух империја, без утицаја старих и нових емоција и малограђанских назора. Ако не због људства које предводе, онда због властите судбине. Раздобље од једне или две деценије, испуњено надама и илузијама малих европских народа није ништа спрам вековних руских и америчких интереса или империјалног частољубља.



 

1. Емисија Пешчаник, 24.12.07. Нас и Руса... "Не бојте се штука авиона,/ Нас и Руса триста милиона" (епска народна песма из другог светског рата). http://pescanik.net/content/view/692/199/ [^]
2. Mackinder, H. J. 1904. The geographycal pivot of history. The Geographycal Journal. No 4. Vol. XXIII, str. 421-437.[^]
3. Исто, стр. 421-437.[^]
4. Насеткин, Н. 2004. Достојевски енциклопедија. ЦИП, Подгорица, стр. 44.[^]
5. Исто, стр. 45-46.[^]
6. Исто, стр. 46.[^]
7. Исто, стр. 46.[^]
8. Збигњев Бжежински, интервју. НИН, 4.12.08. НИН.[^]
9. Управо Бжежински добро уочава разлику између Русије и Кине стављене у подређен положај према САД и ЕУ. Мада су обе незадовољне местом у светском систему Русија је бучна, фрустрирана или склона претњама док је Кина мирна и прибрана, склона прикривању сопствених моћи и опрезном истицању свог првенствa. Brzezinski, Z. 2008. The global political awakening. The International Herald Tribune December 16, http://www.iht.com/articles/2008/12/16/opinion/YEbrzezinski.php?page=1 [^]
 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће у наредних годину дана у Србији бити одржани нови парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер