Možda više nego ikada ranije, Emir Kusturica našao se u tom intervjuu u istoj onoj situaciji u kojoj se nalazi Srbija, zemlja koju je odabrao za svoju domovinu. I Srbija, poput Kusturice, svako malo mora da pojašnjava zbog čega je pila viski sa Miloševićem i zašto je pevala Radovanu Karadžiću.

Čovek čija reputacija ni posle 30 godina u novinarstvu ne samo da nije narušena, nego je čak i narasla, poslednje je što neka vlast želi u svom zatvoru. A ova naša je jednog takvog smestila upravo tamo. Što pre uvide razmere svoje kabadahijske nepromišljenosti, bolje za Kačketa.

Toga dana, među 120 zakona koje je usvojila srpska skupština, naći će se i Zakon o potvrđivanju sporazuma o pristupanju Srbije u NATO. Opozicija će da izrazi negodovanje što je jedna takva odluka donesena suprotno volji naroda. Ali, o tome, naravno, nećemo imati prilike da išta čujemo u TV Dnevniku RTS.

Kada predsednik Republike u isto vreme nastupa kao ministar spoljnih i unutrašnjih poslova, predsednik vlade i na kraju kao predsednik vladajuće stranke, onda dolazi do gubljenja demokratske supstance.

Spaljivati američku ambasadu je manje-više opravdano, a bacati pivske flaše na Grčku je već delo koje se karakteriše kao međunarodni terorizam. Grčka ambasada je očito "stradala" u malo pogrešnom trenutku za osumnjičene. 

Uostalom, zašto onima koji su bili nemački saveznici, da dajemo da se pozivaju na našu antifašističku tradiciju, promovišući interese svojih novopečenih država, nastalih na osnovu etničkog čišćenja, pa i genocida izvršenog nad srpskim narodom.

Predsednik Crvene zvezde našao se na udaru republičkog javnog tužioca zbog dukserice, najnormalnije kupljene u legalnoj prodavnici, čiji natpis, mada nezavršen kao misaona celina, predstavlja neporecivu astronomsku logičnost. I ništa više!

Kako to da se određeni stavovi smatraju s jedne strane toliko opasnim i uticajnim da ih treba potisnuti i zabraniti, a sa druge nedovoljno ozbiljnim da bi se sa njima polemisalo? Paradigmatičan je primer organizacija poput Nacionalnog stroja ili Obraza. 

Pojedine afere jesu otkrivane zahvaljujući „Kuriru“, ali pitanje je zašto, kada i u čijem interesu. Svakako ne u interesu čitalaca i javnosti, a da bi se uočio stav novina ovakvog tipa, ne treba pratiti samo o čemu pišu, već o čemu i o kome ne pišu. Jadna je zemlja u kojoj „Kurir“ raskrinkava afere i postaje simbol slobodne reči.