„Gotovo 1.800 dana šest glavnih tačaka Briselskog sporazuma nisu ni dirnute, a to ne može da bude samo krivica Albanaca, to je potpisala i Evropska unija“, istakao je predsednik Srbije 23. marta 2018. godine na RTS-u.

Srpsko ćirilično pismo je zakonom zaštićeno! Ni većeg čuda ni veće sramote. Ima li to još kod nekog od ozbiljnih naroda i država? Da li Nemci, Francuzi ili Italijani, na primer, zakonom štite svoje pismo i primoravaju vlast da ga koristi u službenoj upotrebi?

Ne može se Rusija ni optužiti ni osuditi za agresiju, pa je otuda Rezolucija Generalne skupštine UN od 2. marta 2022. godine pravni fijasko. Svakako da je za nas najbolniji pravni promašaj i fijasko Vučićevog režima, jer je taj režim, a time i Srbija, osudila našu bratsku Rusiju

 Rusi su to, čini se, lepo shvatili pa su, bez obzira na deklerativnu podršku Aleksandru Vučiću, kroz reči dobro poznatog Sergeja Železnjaka decidirano Beogradu stavili do znanja:Potpisivanje sveobuhvatnog sporazuma sa Prištinom je gubitak teriotorije i nije nikakav kompromis, nego nacionalna izdaja.

Da li je Kolarević toliko značajan kao pomoćnik da bi Boris Tadić, pomoćnik Borisa Tadića, izgubio načas elementarno dostojanstvo samo zbog toga što je pomoćnik ministra naveo svima poznata imena kulturnjačke podrške predhodne vlasti?

Ko se pobuni može dobiti dobre batine, dopasti demokratske apsane, a privatni bankarski računi mu mogu biti demokratski blokirani. Ovo poslednje je nešto novo pod zapadnim suncem u kome je privatna svojina bila svetinja

SKD “Zora”sa predsednikom Nikolom Cerovcem, nastavilo je da aktivno deluje u izbeglištvu na očuvanju kulturnog identiteta izbeglih i prognanih Srba, kulturno i duhovno snažeći duh naroda u nadi da će se jednog dana vratiti u svoj zavičaj. 

Kad intelektualac postane deo stranke prestaje biti intelektualac. Iluzija može da potraje neko vreme, ali „gvozdeni zakon oligarhije“ na kraju uvek samelje svako zrno slobodne misli.

Naše akcije su samoodbrana od pretnji koje nam se stvaraju i od još veće katastrofe nego što se dešava danas

U javnosti je neko vreme otvorena polemika o tome treba li Skupština AP Vojvodine da poništi akt nasilne asimilacije Bunjevaca i Šokaca u Hrvate iz davne 1945. godine ili, pak, ne treba. S jedne strane su predstavnici Bunjevaca kojima je ovaj akt ugrozio nacionalnu egzistenciju i osnovno ljudsko pravo, a sa druge su predstavnici vojvođanskih Hrvata koji tvrde da akt pravno ne važi, da je „rezultat želje samih Bunjevaca“ (kanda su sami sebe ukinuli)