понедељак, 22. април 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Колумне Слободана Антонића

Охридски рачун без крчмара

PDF Штампа Ел. пошта
Слободан Антонић   
уторак, 21. март 2023.

У суботу је у Охриду председник Србије рекао да, премда он „ништа није потписао“, „некакав договор је постигнут“ (овде).

То су потврдили и остали договарачи. Косовски премијер је, тако, казао да „између страна“ постоји „јавни договор“ (овде). А министар дипломатије ЕУ Жозеп Борељ изјавио је да се „анекс и споразум сматрају прихваћеним“ (овде), те да ће текст анекса одмах бити објављен на сајту његовог министарства – што је и учињено (овде).

Потврда договора дошла је и од изасланика САД за Западни Балкан Габријела Ескобара, који је у Охриду казао да је „вечерас постигнут тежак, али неопходан договор Београда и Приштине“ (овде).

Тачно је да ништа није потписано. Али, универзитетски професор Зоран Чворовић, уочи Охрида, објаснио је да Бечка конвенција о уговорном праву (1969) омогућава да међународни уговор „стране могу оверити на било који начин на који се међусобно договоре – то може бити и усмени споразум, пошто међународно право има принцип да је сваки споразум обавезујући“ (овде; прев. овде).

Погледао сам Бечку конвенцију. И доиста, одмах у члану 3 лепо се каже да „међународни споразуми који нису закључени писменим путем“ такође имају „правну вредност“ и „потпадају под међународно право (овде).

После Охрида Чворовић је на друштвеним мрежама прокоментарисао да је Охридским изјавама процес склапања међународног споразума, који је почео 27. фебруара, завршен. Дакле, имамо споразум.

Важан моменат код Анекса је изостанак редоследа испуњавања договореног: „Косово и Србија су сагласни да ће се сви чланови (Споразума) спроводити независно један од другог“. То, рецимо, значи да Приштина практично одмах може да тражи улазак „Косова“ у УН (чл. 4 Споразума), док Београд то не сме да опструира зато што косметски Срби још нису добили аутономију

Када пажљивије погледамо сам текст Споразума и Анекса видимо да је ово тространи споразум: између Београда, Приштине и Брисела.

Брисел има функцију арбитра, он оцењује да ли Београд и Приштина поштују договорено. Кроз донаторске конференције, Брисел даје награде Београду и Приштини ако испуњавају Споразум. А кроз блокаду придруживања ЕУ додељује им казне, ако га се не држе.

Важан моменат код Анекса је изостанак редоследа испуњавања договореног: „Косово и Србија су сагласни да ће се сви чланови (Споразума) спроводити независно један од другог“ (овде). То, рецимо, значи да Приштина практично одмах може да тражи улазак „Косова“ у УН (чл. 4 Споразума), док Београд то не сме да опструира зато што косметски Срби још нису добили аутономију.

Тако се, Охридским пристанком („некакав договор је постигнут“), Београд сагласио да се претварање „Косова“ у независну државу (а у неком тренутку и чланицу УН), чврсто веже за приступање Србије ЕУ. Као што је то рекао и председник Србије (овде): „Ако ми будемо желели да напредујемо на европском путу, наш напредак ће бити цењен и кроз то колико и шта ћемо да урадимо по питању имплементације овог (Споразума и Анекса)“.

Ако треба да оценим Охридски пристанак, онда могу да кажем да је то рачун без крчмара. А крчмар су грађани Србије.

Тако се, Охридским пристанком („некакав договор је постигнут“), Београд сагласио да се претварање „Косова“ у независну државу (а у неком тренутку и чланицу УН), чврсто веже за приступање Србије ЕУ

Брисел мисли да смо ми још у стадијуму евромазохизма када је, према истраживању НСПМ (октобар 2007) 72% грађана Србије било за улазак у ЕУ, 21% против и 7% неодлучно (овде 85). Али, од тада смо се дозвали памети. Сада је, према последњем истраживању НСПМ (јануар 2023), за улазак Србије у ЕУ 35%, против 48%, неодлучно 17% (овде).

Дакле, подршка уласку у ЕУ се буквално преполовила, а удео противника се удвостручио. Тако је сада, међу опредељенима, евроскептика више него евроентузијаста – 58% : 42%.

Штавише, према истом истраживању, уколико би услов за улазак Србије у ЕУ било признање независности „Косова“, подршка пада на свега 9%, а противљење ЕУ расте на 79%! (исто).

Стварно није јасно како Брисел мисли да тргује са Србима – по начелу „ви сад мало признајте сецесију Косова, а ми ћемо после мало да вас пустимо у ЕУ“ – кад је 80% Срба против те трговине?

Колико је цео споразум од почетка на климавим ногама види се и по томе да је председник Србије колико сутрадан после Охрида изјавио: „Ми ћемо да имплементирамо највећи део ствари, али нећу да имплементирам ништа о уласку у УН“ (овде).

Брисел мисли да смо ми још у стадијуму евромазохизма када је, према истраживању НСПМ (октобар 2007) 72% грађана Србије било за улазак у ЕУ, 21% против и 7% неодлучно. Али, од тада смо се дозвали памети. Сада је, према последњем истраживању НСПМ (јануар 2023), за улазак Србије у ЕУ 35%, против 48%, неодлучно 17%

То је сасвим супротно охридском Анексу – који је председник Србије, по сопственој изјави, прихватио. А Анекс јасно каже: „Косово и Србија сагласни су да неће блокирати примену ниједног члана (Споразума)“ (овде).

Ниједног члана Споразума? Не каже ли члан 4 став 2 Споразума: „Србија се неће противити чланству Косова у било којој међународној организацији“? А УН је међународна организација.

Дакле, председник Србије је, сутрадан по прихватању, јасно рекао да ће ипак да блокира примену члана 4 став 2 Споразума. Како то може?

Али, приметиће неко, то је за унутрашњу употребу, како би се анестетизовала српска јавност. Међутим, из оваквих изјава ипак произлазе две могуће последице:

1. Приштина ће у једном тренутку моћи да се позове на ове изјаве председника Србије, којима се одриче поштовање Споразума – па ни она неће хтети да примени неки његов члан који јој не одговара; тако ће се примена Споразума заглавити;

2. Брисел може да запрети Београду да ће му блокирати приступ ЕУ док не испуни све – укључив и чл. 4 ст. 2; али, у Београду ће само малоумни политичар хтети да дозволи Косову столицу у УН, у замену за наставак пута у ЕУ – ако је 80% бирача против тога; онда опет од Споразума нема ништа.

Брисел може да запрети Београду да ће му блокирати приступ ЕУ док не испуни све – укључив и чл. 4 ст. 2; али, у Београду ће само малоумни политичар хтети да дозволи Косову столицу у УН, у замену за наставак пута у ЕУ – ако је 80% бирача против тога; онда опет од Споразума нема ништа

Дакако, алтернатива је да се Срби натерају да комплетно примене Споразум и Анекс. Но, ако се боље размисли, то може бити само увођењем унутрашње диктатуре.

Но, Срби су у томе мало незгодни. Сетимо се како је било 2020. када су власти најавиле поновно ковид-затварање. Догодио се Ивањдан испред Скупштине. Видело се колико је тврдо, колико су људи љути. И власт је морала да одустане.

Наравно, унутрашња диктатура увек може да рачуна на помоћ од НАТО чизме. Али, онда би то била истинска окупација. Но, као што рече онај Француз – с бајонетима можеш све, али не и на њима да седиш.

Дакле овај споразум је од самог почетка климав, а пошто је суштински супротан елементарним националним интересима, треба га немилосрдно рушити – као и све политичаре који га подржавају.

Дакле овај споразум је од самог почетка климав, а пошто је суштински супротан елементарним националним интересима, треба га немилосрдно рушити – као и све политичаре који га подржавају

Наши политичари, нажалост, воле да мисле да ће да ће да надиграју Запад, јер су „паметнији“ (читај: лукавији). Али, што рече Момчило Селић: многи од њих су се „коцкали с коцкарницом“ – и Милошевић, и Ђинђић, и Тадић, и Вучић. Али, „Сатану нико лукавством није победио“ (нав. овде 253).

Данашњи подржаваоци председника Србије такође пропагирају нужност лукавства слабијег: „Змију глади, испод ње се вади“. Али, та „лукавост“, која захтева неограничено трпљење Срба на Космету, ипак има своје границе.

Јер, како косметске Србе препустити на милост и немилост „администрацији Приштине“, када видимо да се Србин, због пуке мајице с „цртежом мапе Србије с Косовом„, осуђује на осам месеци затвора, при чему је одлежао шест.

У исто време, албански полицајац „Косовских безбедносних снага“, који је пуцао на српског дечака (11) – само зато што је путем носио бадњак, и погодио га у лево раме (прострелна рана десетак цм од срца), пуштен је у кућни притвор. А „косовски“ тужилац поднео је комичну тужбу: „изазивање опште опасности“ – дечко се, ето, заиграо пиштољем, што је довело до извесних, безначајних „лакших телесних повреда с привременим здравственим последицама„.

Дакле, Србину за мајицу шест месеци затвора, а Албанцу за прострелну рану кућни притвор. Ето то је правда „Републике Косово“. И сада Срби треба да се интегришу у такву „администрацију“, која ће им, према Охридском договору, обезбедити „некакав облик локалне самоуправе“? Смешно.

Вашингтон и Брисел желе да, после свих грешака које су овде направили, хитно затворе „српски проблем“ пре него што Руси сломе кијевску хунту. То је оно што Милош Ковић назива америчким моделом пацификације: „дођу, побију, протерају и опљачкају, а онда траже да се помирите са реалношћу“ (овде).

Али, све то у данашњем времену је рачун без крчмара. Охридски рачун без крчмара.

(Искра)
 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер