уторак, 11. децембар 2018.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Преносимо > Тачијева дипломатско-литерарна офанзива и Вучићеве Пасуљанске ливаде
Преносимо

Тачијева дипломатско-литерарна офанзива и Вучићеве Пасуљанске ливаде

PDF Штампа Ел. пошта
Ана Оташевић   
субота, 17. новембар 2018.

Вучић, Вулин и Лазански не могу да схвате да је у актуелном рату који се води између Београда и Приштине књига „Рађање демократије: Хашим Тачи и пут ка независности Косова„ чији је аутор бивши саветник Бернара Кушнера, убитачније оружје од тенкова и авиона на војној вежби на Пасуљанским ливадама. Скандал у Паризу показао је да Тачи има моћне заштитнике а да Србија нема дипломатију.

Амбасадору Фредерику Мондолонију није било лако дан после обележавања стогодишњице Првог светског рата у Паризу да објасни шта се тамо догодило. Откуд Хашим Тачи у другом реду за време главне церемоније обележавања стогодишњице Првог светског рата испод Тријумфалне капије, одмах изнад Емануела Макрона, Доналда Трампа и Владимира Путина? „Не знам шта се десило„, „у питању је неспретност за жаљење”, „то нам је покварило свечаност (у Београду)”, извињавао се због распореда на трибинама, објашњавајући да „није било протоколарног дочека значајнијег за Косово него за Србију”.

„Грешка” је у „слици која је шокирала српски народ”, али „реалност је другачија”, рекао је Мондолони гостујући на Првој телевизији.

У свету данашњих комуникација слика је, међутим, све. Она говори више од било ког коментара. Тачи је још једном показао да има моћне заштитнике и разрађену медијску стратегију. Његова офанзива у Паризу је била невероватна. Увод је била промоција књиге „Рађање демократије: Хашим Тачи и пут ка независности Косова„. Аутор књиге, Жак Бодуен, био је саветник Бернара Кушнера од маја 2007. године, у време када је бивши шеф УНМИК-а, постао министар спољних послова. Кушнер је написао предговор. Реч је, дакле, о личностима које спадају међу главне идеологе независног Косова.

Слична књига, са сличном наменом, да од Тачија направи државника и од доктрине хуманитарне интервенције легитимну форму ратовања, објављена је почетком године у Великој Британији, под називом „Нова држава, модерни државник Хашим Тачи”. Написали су је британски новинари Роџер Бојс и Сузи Џегер, а представљена је као„књига о ретком успеху западне војне интервенције и првој биографији новог председника Косова, најмлађе европске државе„. Књигу су касније у Бечу промовисале аустријске дипломате Албер Роан, бивши заменик Мартија Ахтисарија и учесник у преговорима о статусу Косова и аустријски дипломата Волфганг Петрич, бивши специјални изасланик ЕУ за Косово.

Приштински портал Газета експрес објавио је у марту писмо британског правника Џефрија Најса, бившег тужиоца Хашког трибунала, упућено Влади Косова, које открива да је Тачи остао Најсу дужан готово пола милиона евра за професионалне услуге, међу које спада и припрема материјала у случају да против њега буде подигнута оптужница од стране Специјалног суда за злочине ОВК у Хагу. У овом писму, наводи исти извор, Најс открива да је Тачи тражио од њега да помаже новинарима који раде на његовој биографији, нарочито када је реч о оптужбама у вези са трговином органа, које је у извештају за Савет Европе изнео бивши швајцарски државни тужилац Дик Марти.

Књига Жака Бодуена је у Француској објављена у јуну, али је у оквиру брижљиво осмишљене Тачијеве офанзиве у Француској промовисана 9. новембра, уочи комеморације стогодишњице Великог рата.

 „Биле су потребне године апартхејда, 13000 мртвих и више од милион избеглица да се последња земља бивше Југославије ослободи Србије. Под администрацијом и заштитом УН, нова демократија се појавила усред Балкана. Десет година касније, у фебруару 2008. године, на препоруку Уједињених нација, Косово је постало суверена земља, циљ борбе читавог једног народа чија је главна фигура Хашим Тачи”. Ето како се прави историја. Аутор претендује да „реконструише историјске и политичке узроке који су довели до независности Косова” и, осврћући се на „неистине и карикатуре подсећа да је косовска демократија успех Уједињених нација и да остаје главни изазов мира у Европи”. Све главне теме актуелне француске дипломатије су ту, оне за које се данас залаже и председник Емануел Макрон: мултилатеризам, изазов мира у Европи, Француска на првој линији иницијатива.

Сећам се Жака Бодуена у време када сам редовно пратила рад Ке д’Орсеја. Косово је често била једна од тема редовних прес конференција са страним новинарима. Поред Бодуена ту је био и Ерик Шевалије, кога је Кушнер поставио у јуну 2008. године за директора комуникација. Шевалије је након 1999. године 18 месеци провео на Косову са Кушнером, који је у то време обављао дужности првог администратор мисије УН. На конференцијама за штампу у Ке д’Орсеју Шевалије, касније амбасадор у Сирији, а данас у Катару, исправљао ме је када бих поменула Албанце са Косова.  У Ке д’Орсеју је било политички коректно рећи „Косовари„, пошто су се Французи, као и други у мисији УН коју је предводио Кушнер, бавили „стате-буилдингом”, рађањем државе. За нову државу су смислили нову нацију према француском моделу, по коме се националност одређује према припадности територији.

Тачи, дакле, за саветнике има крем француске дипломатије. Кроз Тачија они бране своје наслеђе. За Кушнера је то оправдање његове доктрине о „хуманитарној интервенцији”, о праву на мешање. Ова доктрина доживела је пораз и у рату у Авганистану, као и у Ираку (у коме Француска није учествовала) и у Либији (који је повела) али зато Косово желе да представе као успешну причу. То је и начин да се једног дана не нађу на оптуженичкој клупи, на којој би морали да одговарају за погром који се одвијао пред њиховим очима, када је јединицама ОВК дозвољено да убијају, пале и протерују Србе, Роме и друге припаднике неалбанских заједница, па и саме Албанце. Кушнер је то знао, видео и ништа није учинио. Протеране и интерно расељене који су од њега тражили помоћ уверавао је да ће се за њих побринути, али се то није догодило. О томе постоје снимци који би једном могли да се нађу у суду, као доказни материјал.

За Кушнера и интервенционистичку струју у француској дипломатији важно је да се прича са Косовом оконча онако како су је замислили. Отуд и ова књига која промовише Тачија усред комеморација Првог светског рата.

Вучић, Вулин и Лазански не могу да схвате да је у актуелном рату који се води између Београда и Приштине књига попут ове много убитачније оружје од тенкова и авиона на војној вежби која је изведена на Пасуљанским ливадама код Краљева, у присуству највишег државног врха. Док су код нас небо пробијали мигови, у Паризу су наредног дана свирали Баха и Равела и читали Аполинера.

Просто је мучно колико нисмо разумели дух времена и контекст у коме се комеморација Великог рата одвијала. Ратови се, уосталом, одавно не добијају оружјем, то смо вежбали 1999. године, већ дипломатијом, културом. Али лекције нису научене. Војна вежба је била за локалну употребу, али је у свет је отишла слика Србије која „показује силу у јеку јачања тензија око Косова”.

Док се Србија припремала за рат, Тачи је говорио о миру. Потпомогнут моћним саветницима, знао је тачно шта треба да ради и који речник да користи.

Након разговора у Бриселу, пре него што ће кренути за Париз, тон српске делегације је назвао „агресивним и арогантним”, а тон своје делегације „аргументованим и праведним”.

У Паризу је терен био припремљен. У дневном листу Журнал ди диманш (ЈДД), у недељу, 11. новембра, на дан када се одржавала централна церемонија обележавања светског сукоба, изашао је велики интервју са Тачијем који је радио главни уредник листа и спољнополитички коментатор радија Европа 1, Франсоа Клемансо. Француски новинар Тачијевом портрету даје романескне црте: „Са 50. година задржао је силуету ратника”. „Бивши герилац”, како га назива, „више не носи оружје од када је своју униформу ОВК (…) заменио оделом премијера”.

Двадесет година после Рамбујеа Тачи је „поново у Француској поред председника Србије Александра Вучића, који је и сам бивши националиста, бивши официр ратног злочинца Војислава Шешеља, заговорника Велике Србије”. „Бивши убеђени ултраши” који морају да дођу до међусобног признаја како би постигли формални и свеобухватни мир” (агенција АФП их је представила у сличном кључу - „политички шеф герилаца Хашим Тачи” и Александар Вучић, некадашњи „ултранационалистички јастреб”, „министар за информисање Србије на чијем је челу био Слободан Милошевић”). Вучићева стратегија преузимања Ђинђићевог шинела не пролази.

Клемансо помиње корекцију граница како би се „омогућило да се неких 40 000 Срба са севера Косова нађу у Србији, док линија на карти може некада да пролази из једне улице у другу, нарочито у Митровици”. „Изгледа да је тај пројекат одложен за крај преговора”, пише француски новинар који, какве ли ироније, носи исто презиме као француски новинар, министар и премијер за време Великог рата, Жорж Клемансо, један од архитеката Версајског споразума.

Тачијев саветника добацује: „Шта хоће од Косова? Да постане турска колонија?”. Тачијево оружје су европски страхови – Турска је један од спољнополитичких актера чијег се утицаја ЕУ прибојава, други је Русија. Тачијево окружење игра на карту ЕУ против Русије и Србије („сателит Кремља” чијих се „40 одсто траговинске размене одвија са Русијом”).

Док се Вучић након свечаности испод Тријумфалне капије питао шта се догодило, Тачи је наставио медијску офанзиву, преко друштвених мрежа. На његовом твитер налогу ређале су се једна за другом фотографије са Макроном, Трампом (заједничка фотографија са женама и фотографија на којој му је Тачи спустио руку на раме), са Ангелом Меркел, Реџепом Ердоганом и – Владимиром Путином. Руски председник му је, каже, рекао да ће да подржи све што се две стране договоре. У поруци на твитеру написао је да је говорио на Форуму мира, великом скупу светских државника, организација и појединаца који је Макрон замислио са циљем да се траже нове смернице за мултилатерално управљање светом. Као и у Рамбујеу, Тачи је преузео иницијативу уз помоћ утицајних заштитника. Он је добио говорницу, он се поставља у улози миротворца, човека који у својим рукама држи решење. Није важно што је десетогодишње ангажовање Европске уније на Косову фијаско, што се живот угрожених становника није побољшао ни за јоту упркос огромном новцу који је уложила ЕУ, што је кабинет Фредерике Могерини све учинио да заташка случајеве корупције својих службеника у мисији на Косову на које су указивали сами чланови мисије, што десет година нису у стању да приведу правди ниједну од косовских „великих риба”, како се називају утицајни косовски политичари и бизнисмени који се сумњиче за корупцију и криминал. Није важно ни што у „бриселски дијалог” коме Могерини посредује нико не верује. Важна је медијска стратегија. Као и Вучићу и Тачију је потребан алиби ван земље. Скуп у Паризу, на коме су се окупили сви светски лидери, видео је као прилику да афирмише свој државнички легитимитет. Ту прилику је искористио на спектакуларан начин, док је Србија још једном показала да нема дипломатију. Вучић зато личи на некога ко води изгубљену битку.

(Недељник)

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да Србија адекватно обележава 100. годишњицу пробоја Солунског фронта и ослобођења Србије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер