Totalitarna „demokratija“ po receptu Vesne Rakić-Vodinelić

Jedna nepoznanica koja je prekosinoć za kratko zbunila i zabrinula čitaoce NSPM-a sada je sasvim razjašnjena. Naime, svega sat vremena uoči predstavljanja izborne liste „Nijedan od ponuđenih odgovora“  (NOPO) na drugom kanalu državne televizije (u kojem su učestvovali Nikola Tulimirović i Đorđe Vukadinović), iznenada se pojavila informacija da je Upravni sud poništio ovu listu. Odmah nam je bilo jasno da se iza ove neočekivane odluke kriju određeni politički pritisci i interesi koji su uzdrmani nastojanjem NOPO-a da uđe u parlament kako bi ostvario svoju radikalnu programsku platformu. Međutim, ono što nam nije bilo neposredno vidljivo je otkuda taj napad dolazi, pošto je kandidata za „atentatore“ na NOPO i Vukadinovića bilo mnogo, od drugosrbijanskih do kvazipatriotskih krugova i struktura. Groteksno je bilo gledati kako su se ovi tobože ljuti protivnici poslednjih nedelja našli u istom borbenom rovu i zasedi, prosto se utrkujući ko će više i dalje da pljune i ispali u pravcu NOPO-a i Vukadinovića.

Juče nam je „Peščanik“ odagnao svaku sumnju. Kao mastermind ove operacije pokretanja represivne državne mašinerije protiv izbornog nastupa jednog mladog i mladalačkog demokratskog pokreta, oglasila se Vesna Rakić-Vodinelić (u daljem tekstu: VRV), jedna od perjanica „nevladinog“ sektora. Moram da priznam da pomalo zadivljuje agilnost i energičnost koje ova profesorka prava ispoljava u svojim penzionerskim danima. Biće da je svo slobodno vreme odnedavno posvetila strastvenom nastojanju da nekako onemogući politički angažman Đorđa Vukadinovića ili da ga, u neuspehu tog pokušaja, bar iskompromituje. Po ko zna koji put se pokazalo da ovdašnji žučni i bučni glasnogovornici „građanskog društva“ nisu nimalo gadljivi na (zlo)upotrebu aparata i instrumenata državne represije kad god su dobit i interesi njihove klike u pitanju. Ima tu i nečeg dobrog. Opet su nas podsetili, ako smo za trenutak slučajno zaboravili i poverovali im, kakva nas „demokratska“ budućnost očekuje ukoliko je, nekim zlokobnim razvojem događaja, oni budu krojili. Zabrana političkog organizovanja i delovanja ideološki nepodobnih (poznatija kao „gvozdena metla“), naročito ako pokažu ambiciju da igraju neku značajniju ulogu na javnoj sceni, očigledno bi bio jedan od prvih poduhvata „šestooktobarske“ vlasti.

VRV u svom tekstu ne spominje ko je podnosilac žalbe Upravnom sudu na odluku RIK-a o proglašenju izborne liste NOPO, a kome je, iz svega navedenog i podnesenog (kompletne dokumentacije vezane za ovaj spor), očigledno pružila pravnu pomoć ili, bolje reći, instruktažu. Iz zvaničnog saopštenja Upravnog suda mogli smo da saznamo da je reč o izvesnom Aleksandru Lišančiću, na čije čije ime nailazimo i u tekstu Milana Tarota koji su pre dve nedelje prenele e-novine. Kod obojice je reč o nekim unutarstranačkim sporovima sa Tulimirovićem koji naravno nisu dospeli u javnost sve dok se NOPO i Vukadinović nisu međusobno podržali. A onda su, nakon ozvaničenja tog saveza, počele da kulaju i kuljaju svakakve optužbe, koje su dobile i komične oblike, kao npr. kada se „vidovnjak“ Milan Tarot sablažnjava nad nekakvim prevarama i SMS uznemiravanjima kojima se Tulimirović tobože služio. Ovo poslednje nije dokazano. Ali, ono što svakako jeste dokazano je da je Tarotovo „vidovnjaštvo“ prevara i uznemiravanje građana posredstvom televizije. Ne čudi da se ovaj „vidovnjak“ javno distancirao od NOPO-a (koji je inače još ranije napustio) kada su podržali Vukadinovića. Samozvani mag osetio je neprijatnost i ugroženost u prisustvu jednog kritičkog i prosvećujućeg uma. Ono što čudi, doduše sve manje, je da su ovog mistifikatora i mitomana (koji je, kako reče u jednoj emisiji, „izlečio 417 milijardi ljudi od problema s probavom“?!) u naručje prihvatili deklarisani borci protiv („nacionalističkih“) „mistifikacija“ i „mitova“. Bio je to još jedan doprinos e-novina domaćoj kontrakulturi i trash-novinarstvu.

VRV međutim takav „respektabilni“ milje nimalo ne smeta. Preko njega se oglašava, a sa njegovim pripadnicima sarađuje. Sve (je dozvoljeno) zarad političkog potkazivanja i rušenja NOPO-a, NSPM-ove Inicijative za spas Srbije i Đorđa Vukadinovića. U njenom prvom reagovanju ispostavilo se da je strašno problematično to što Vukadinović namerava (bar tako ona pretpostavlja) da postane poslanik. „Političkim nastojanjima Vukadinovića da se izbori za poslanički mandat, po cenu fikcija i zloupotreba, kraj se, po svemu sudeći ne nazire“. „Ja imam jedno predubeđenje ili ubeđenje, kako god hoćete, da je vaša ambicija da uđete u parlament, i to da uđete sa manjim brojem glasova nego što bi vam trebalo u nekoj drugoj stranci“ (Hoću da znam, Radio B92, 17.04.2012). „Ono što je nedopustivo, i što vam najviše zameram je što ste pristali da budete nosilac liste jedne fingirane nacionalne manjine“ (ibid). Ovaj „mučan“ predosećaj da Vukadinović „želi da uđe u parlament“ sve vreme progoni, za sudbinu „demokratije“, duboko zabrinutu VRV. Dakle, ono što jeste i trebalo bi da bude osnovno demokratsko pravo svakog građanina ove zemlje, uključujući i Vukadinovića,  a to je pravo da se politički angažuje i bude biran u parlament (ako Vukadinović to uopšte želi), za ovu tobožnju profesorku prava i braniteljku demokratije odjednom postaje strahovito sporno?! Šta reći osim da pobornici i zaštitnici ovakve „demokratije“ očigledno pretenduju na to da u nekoj mogućoj totalitarnoj budućnosti, ka kojoj sve više klizimo, ovlašćeno izdaju sertifikate kome je dopušteno, a kome ne, da se kandiduje na izborima. Raspored naglasaka u navodima VRV jasno upućuje da je za nju i one koje zastupa suštinski problem  to što se Vukadinović uopšte usudio da promoli glavu dalje od praga intelektualne analize i kritike, dirajući u zabran izgleda rezervisan samo za politički „odabrane“. I da je sva njena tlapnja o „fikcijama“ i „zloupotrebama“ (naravno nedokazanim) u vezi sa vlaškom nacionalnom manjinom bilo samo sredstvo da se Vukadinovićeva „opasna“ pretenzija na neposredan politički angažman, iskompromituje i spreči. Ako i dalje postoje sumnje šta je u ovom napadu glavni motiv i cilj, a šta puko sredstvo, e-novine će ih odagnati: „Postoji realna mogućnost da legendarni Vukadinović postane poslanik“. Protiv tog „bauka“ udružiše se poslednjih nedelja razno-razni drugosrbijanci, vidovdanci i vidovnjaci.

NOPO i Vukadinović savladali su prve dve prepreke. Uprkos raznim teškoćama, ometanjima i diverzijama, prikupili su dovoljno potpisa za kandidaturu, i RIK je priznao njihovu listu. Opominjući apel koji je VRV uputila u svom inicijalnom tekstu, da se onemogući pojavljivanje NOPO-a na izborima zbog njihovog navodno lažnog (vlaškog) predstavljanja, RIK nije razmatrao, tačnije, takav prigovor RIK-u nije ni bio formalno upućen.  Vrlo zanimljivo. Ključni argument i adut VRV koji bi, da je zasnovan i istinit, učinio nepotrebnim bilo kakvo razjašnjavanje drugih spornih pitanja vezanih za listu NOPO-a, nije se pojavio pred RIK-om. Ostaje nedoumica zašto (možda zato što ni njegov podnosilac nije u njega ubeđen?) A za one prigovore koji su RIK-u upućeni, a o kojima nas VRV iscrpno obaveštava, i pravničkom laiku je jasno da su neutemeljeni. Prvi od njih dovodi u pitanje valjanost prikupljenih potpisa u pogledu vremena predaje i njihovog broja. VRV tvrdi da NOPO nije imao pravo na dodatan rok za prikupljanje potpisa. Ne znam kako po ovom pitanju stvari stoje u zakonu, ali znam da su na mnogim izborima do sada, razne stranke dobijale taj dodatni rok. Takođe, na ovim izborima, sem NOPO-a, još dvema listama je naloženo da prikupe dodatne potpise, Crnogorskoj partiji i Komunističkoj partiji. Ako je sve to nelegalno, zašto onda VRV i društvance nisu i protiv toga digli glas?! Što se tiče broja potpisa, nejasno je na osnovu čega podnosilac prigovora tvrdi da nije bilo 10.000 punovažnih potpisa. RIK je to utvrdio, odakle njemu suprotni dokazi? Možda se javilo Milanu Tarotu, a onda Tarot preneo Lišančiću? Drugi prigovor kaže da su „potpisi bili prikupljani zloupotrebom koja se sastojala u tome da su javnim oglasom građani pozivani da se prijave kao kontrolori izbora, za šta im je nuđena novčana naknada, a da je, kada bi se prijavili, od njih traženo da potpisom podrže izbornu listu NOPO“. U čemu je ovde zloupotreba? Zloupotreba u smislu „izazivanja zablude“ valjda bi bila da su, umesto prijave za kontrolora, građanima podmetane prijave za potpise NOPO-a, ili da odrade posao kontrolora, a ne budu plaćeni. Ovako, njima je, nakon što su se prijavili za kontrolore, bilo ponuđeno da potpišu za NOPO. Mogli su da prihvate ili ne, niko ih nije terao, punoletni su i mogu sami da odlučuju. Razumljivo je što im je to nuđeno jer ako se ne prikupi dovoljno potpisa za listu, onda i njihova funkcija kontrolora ispred te liste ne može da se realizuje; prvo pretpostavlja drugo. A obećanja nisu samo vezana za glasanje, nego i za prikupljanje potpisa; već na tom nivou počinju za stranke problemi, pa se koriste raznim obećanjima. Zato su pokušaji VRV da u svemu ovome nađe neku pravno kažnjivu zloupotrebu deplasirani. Treći, poslednji prigovor RIK-u,  da su „podnosioci liste NOPO svesno čekali da se nađu poslednji na listi, sa namerom da svojim nazivom „Nijedan od ponuđenih odgovora“ birače dovedu u zabludu svojim imenom“, takođe je bespredmetan. Čak i da su oni to činili iz navedenog motiva (o čemu VRV nije priložila dokaze), da li je to nešto zakonski nedopustivo?! Gde to piše da se ne sme čekati da se predaju potpisi, kako se uopšte dokazuje da neko čeka?! VRV sama tvrdi da je RIK konstatovao da se stranka tako zove, i da tako mora stajati na izbornoj listi u skladu sa zakonom. A što se tiče opet izrečenog prigovora o „dovođenju građana u zabludu“, ovog puta imenom i rasporedom stranke na listi, to je proizvoljna tvrdnja koja može da se primeni i na druge slučajeve o kojima VRV volšebno ćuti. Zašto je npr.  manje dovođenje u zabludu da se lista naziva „Izbor za bolji život - Boris Tadić“, koja se nalazi na prvom mestu? Oni su očigledno požurili da budu prvi na spisku, što donosi svakako više glasova konfuznih glasača nego kad si poslednji, a naziv liste im je ništa manje sugestivan nego „Nijedan od ponuđenih odgovora“. Pa ko ne želi bolji život?! Imajući sve ovo u vidu, primedbe VRV se razotkrivaju, kao u prethodnom slučaju o kome smo pisali, kao najobičnije insinuacije, izrečene iz ugla notorne političke pristrasnosti i ostrašćenosti.

Razočarani i uznemireni odlukom RIK-a, VRV kao mentor i Lišančić kao formalni izvršilac, zauzeli su novu streljačku poziciju - Upravni sud. Pomalo u očaju, potegli su i „vlaški“ argument, nadajući se da će ovog puta proći. Na njihovu žalost, Upravni sud tu primedbu nije ni uzeo u razmatranje, očigledno je smatrajući neosnovanom. Od silne municije ostao je samo prigovor o broju punovažnih potpisa. Ispostavilo se da je i to pucanj u prazno. Već iz samog teksta VRV jasno se vidi da njena tvrdnja o nedovoljnom broju potpisa ne drži vodu. Naime, kada se oduzmu nevažeći potpisi od onih koji su predati, ne dobija se onaj broj na koji se ona poziva, nego veći, dovoljan da sa naknadno dostavljenim potpisima NOPO prebaci 10.000 neophodnih za kandidaturu. Zbog toga je RIK s pravom odbio da poništi listu NOPO, pa se NOPO, na sreću demokratski i patriotski orijentisanih građana Srbije, trnovitim putem ipak probio do glasačkih listića.

VRV je preostalo da bude gnevna na RIK, a da Upravni sud proglasi nedovoljno treznim jer se „tek razbudio iz reformskog mamurluka“. Biće da državne institucije još nisu sasvim glajšaltovane  po recepturi „gvozdene metle“. Žalosno je gledati kako jedna glasna i glasovita pobornica demokratije na sve načine pokušava da difamira i sabotira ulazak nove, istinski samoorganizovane snage na političku scenu Srbije. Umesto podrške, ili bar trpeljivosti prema jednoj političkoj manjini čije su metode i program izvorno demokratski, dobili smo usplahirene pozive na zabrane. I neprestano poturanje zakona za koji sama VRV tvrdi da je loš (eufemizam za nedemokratski), između ostalog i zbog toga što „traži jako mnogo napora, novca, veliki broj potpisa itd.“ Simptomatične li nedoslednosti! Zakon je loš, ali je vanredno dobar kada se putem njega treba obračunati sa NOPO-om i Vukadinovićem?!

Na kraju, ostavši nemoćna pred činjenicom da nedemokratski sistem koji je danas na delu ipak ne želi da sebe skroz ogoljuje primenom metoda koje ona i njoj slični zagovaraju i preporučuju, VRV pokušava da nam objasni šta se krije iza odbijanja RIK-a da zabrani nastup NOPO-a na izborima. Prvo, „sofisticirano“ tumačenje potpuno je na liniji vidovnjačke kriptoanalitičarske mantre o Vukadinoviću kao „trojancu“. Drugo nam kaže da je puštanje NOPO-a na listu deo plana o stvaranju „totalitarne demokratije“ koja onemogućava protestno glasanje „belim“ listićima. Kao da radikalno nezadovoljni glasač na izborima nikako ne može da zna da je NOPO takođe jedna izborna lista, i da je ne može ne zaokružiti?! Na to se svodi i treće tumačenje koje ponavlja optužbu za „perfidnost“ NOPO-a koji tobože manipuliše „beslovesnim“ građanima. Sve u svemu, VRV je zbog ovog „kriminalnog slučaja“ izbornog pojavljivanja NOPO-a zabrinuta za pravo na „poštene“ i „slobodne“ izbore. Njoj se s užasavanjem priviđaju izborne krađe koje je priređivao „neumrli Milošević“, a koje se podsmevaju entuzijazmu nekadašnjih „šetača“ i „čuvara vatre“.

Ne znam na koju vatru VRV misli. Ali, ono što je zaista moglo biti kriminalno, a za šta je VRV navijala, je u vatru baciti na stotine hiljada već odštampanih listića na kojima se nalazi NOPO. Bilo bi to stravično gušenje političke volje desetina hiljada ljudi koji su za NOPO potpisali i koji će za NOPO 6. maja glasati. O kakvim poštenim i slobodnim izborima u tom slučaju možemo pričati?!

Oni koji danas spaljuju izborne listiće već sutra mogu spaljivati ljude. Da se to ne bi desilo, da jedna prava totalitarna „demokratija“ ne bi ovde odnela konačnu pobedu, poručujem čitaocima NSPM-a: Glas za NOPO da ti ne bi prop'o!