среда, 22. мај 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > „Друга Србија“ на бранику Владе Србије
Политички живот

„Друга Србија“ на бранику Владе Србије

PDF Штампа Ел. пошта
Марио Калик   
субота, 23. фебруар 2013.

Најновија изјава Соње Бисерко, којом устаје у одбрану Владе Србије због њене косовске политике, још један је доказ да ова влада има значајну подршку у тзв. Другој Србији (правилније речено, анти-Србији). Ово без обзира на чињеницу да похвале оваквих и сличних индивидуа, за већину грађана Србије представљају само повод за покуде, те тако имају контрапродуктиван ефекат („благо ономе кога Соња Бисерко брани!“). Бисерко је, у сваком случају, само једна у низу истакнутих другосрбијанских перјаница (тачније, родомрзаца) који отворено бране Владу, а пре свега премијера Дачића, најкасније од краја новембра прошле године, када је Дачић учинио пресудан искорак у правцу "прихватања косовске реалности“, што ће рећи независности Косова.

   

Сетимо се само неких најупечатљивијих примера ове наклоности и симпатије. „Јовановић је рекао да та странка подржава оно што је договорено у разговору премијера Србије и косовског премијера Хашима Тачија“; „Јовановић је рекао да је Србија 'своје приче о Косову испричала' и да јој 'остаје да уради само оно што јој је наметнуто'. 'И макар у томе је Дачић у праву. Очигледно је да смо дошли до краја...'“. Ненад Прокић у исто доба изјављује да треба „да се пружи подршка онима који су једини показали жељу, али и способност да се мењају. То су управо они који су тренутно на власти“. Вук Драшковић такође сматра „да треба подржати оно што ради премијер јер он 'истином издаје лажи о Косову'. Драшковић је Ивици Дачићу преко 'Твитера' упутио поруку 'само напред и издај сваку лаж, јер док не издамо сваку лаж нећемо доћи до истине'“. Светислав Басара наводи да се „Дачићу се мора признати висок степен државничког размишљања и понашања“. Бориславу Стефановићу је „драго ако су они (представници Владе Србије) успели да заврше оно што смо ми почели“; „Влада Србије је поносни настављач идеје, платформе и политике Бориса Тадића када је реч о Косову“ (Стефановић је, на жалост, великим делом у праву). Да је нова влада учинила чак корак даље у издаји од претходне, говори похвала Жарка Кораћа: „Дачић и Вучић су направили драстичан политички обрт и кренули да воде политику која се заиста разликује од политике Демократске странке. У том смислу, Ивица Дачић показује много више политичке храбрости од Бориса Тадића који је - подсећам - тек када му је истекао председнички мандат, у Дубровнику, на једном неформалном сусрету, косовском премијеру Хашиму Тачију пружио руку и са њим се поздравио. Иако је, и тада, морао да нагласи да нису разговарали; само су се руковали. За разлику од Тадића - додуше, уз присуство Кетрин Ештон - Дачић већ неколико месеци води разговоре са својим косовским колегом. (...)Тадић је стално цинцулирао: имао политику и Косово и ЕУ, био опседнут идејом да се Црна Гора врати у окриље 'мајчице Србије', водио амбивалентну политику према Босни и Херцеговини, дружио се и грлио са Милорадом Додиком… У том смислу, политика актуелне владајуће коалиције је нешто другачија. И према Црној Гори и према БиХ. (...)Одговарајући на недавно упозорење патријарха Српске православне цркве да због приближавања ЕУ Србија не сме да изгуби Косово, Дачић је доста цинично рекао како је Косово већ изгубљено и да Србија сада може да бира хоће ли у Европу без Косова или ће остати ван ЕУ - опет без Косова. Такво директно супротстављање СПЦ нисмо могли чути од Бориса Тадића“.

На истом трагу, недавно је Весна Пешић подигла прашину у јавности експлицитном подршком Дачићу, идући чак дотле да „човека из Житорађе“ егзалтирано пореди са Черчилом и Де Голом?! „Ивица Дачић је први српски политичар који је сео равноправно да разговара са неким политичким представником косовских Албанаца...Дачић не само што је сео да разговара са Тачијем циљајући на решења, већ је и Патријарху поручио да нам Косово неће бити враћено ако не уђемо у ЕУ, а 'браниоцима Устава' да узму Устав под мишку па да се прошетају Косовом ако могу...У скупштини се Дачић цео целцати дан дивовски борио око Резолуције, са нападима свих врста. Одржао је том приликом неколико историјских говора, који су мени деловали убедљиво и сигурно, као да је рођен неки наш Черчил или Де Гол, свеједно. Данима сам препричавала како се Дачић одбранио од Марка Јакшића, офанзиве Алигрудића и осталих шаржи из ДСС-а, али и оних из ДС-а и Чединог клана. Све их је надмашио и надговорио Дачић, човек из Житорађе“. Пре овога, Пешићева је изјавила да је „Дачићева и Вучићева влада прва после Ђинђићеве која искрено води Србију у ЕУ и која на реалним основама покушава да реши косовско питање“; „Све сам више уверена да је промена власти у Србији, за шта сам се ја залагала, јако добра“; „Ова влада је боља од претходне, а сигурно је боља од оне која је могла настати да је све остало по старом...Желела бих да идемо европским путем Србије. Сматрам да је важно што власт наглашава да Србија наставља тим путем и то много убедљивије него раније. Ту пре свега мислим на решавање проблема Косова...Несхватљиво је да патријарх каже да је наша будућност у томе да живимо као пре 500 година, и то као привезак Русије! Ја се надам да ће се власт одупрети таквим притисцима. Надам се да Дачић, Вучић и Николић неће поклекнути пред тим стравичним идејама“. На крају, Пешићева истиче да јој је „драго да неке идеје које је заступао Грађански савез добијају данас своју потврду чак и у таборима негдашњих следбеника Милошевића и Шешеља“. Њено мишљење дели и Миљенко Дерета: „Они који су били одговорни за рат и национализам заправо су преузели делове програма и идеје такозване друге Србије“. Морамо признати да је Дерета у праву, макар у другом делу свог става. Актуелна Влада Србије је заиста прихватила, и одлучно спроводи, политику анти-Србије кад је реч о Косову и „европским интеграцијама“. Зато све веће политичко, па и персонално, приближавање ових позиција последњих месеци уопште не треба да нас чуди.

Пажљивијим посматрачима назнаке оваквог развоја ситуације биле су много раније видљиве. Сетимо се последњег конгреса СПС-а, када у Главни одбор ове партије, између осталих, улазе Борис Милићевић, познати геј-активиста и оснивач Геј-стрејт алијансе, и редитељ Срђан Драгојевић, обојица идеолошки и практично припадници другосрбијанских кругова. Даље, у време преговора о формирању Владе Србије између ДС-а и СПС-а, СПС прихвата улазак ЛДП-а у владу, под условом да се у влади нађе и УРС. Демократе нису прихватиле ово последње, што ништа не мења на чињеници да је СПС био спреман на коалицију с ЛДП-ом. С друге стране, у време предизборне кампање, е-новине, као екстремно гласило “Друге Србије“, пружају подршку напредњацима; на њиховом сајту могли су се видети банери ове странке, са Вучићем у првом плану, заједно са рекламирањем муфтије Зукорлића (Николић и Зукорлић су се тада и договорили о политичкој сарадњи). У исто време Весна Пешић позива своје симпатизере да у другом кругу гласају за Николића, а не за Тадића. После избора и формирања нове владе, многи кадрови ДС-а бивају позвани, пре свега од стране Вучића и напредњака, да задрже своје позиције, упркос одласку ДС-а у опозицију. Тако је Вучић понудио Милици Делевић ни мање ни више него место министра спољњих послова?! Дејан Павићевић, члан ДС-а, постаје шеф нашег преговарачког тима у „техничком“ дијалогу са Приштином, а од недавно „официр за везу“. У Народној банци Србије сва три вицегувернера остала су из ранијег управљачког састава који је именовала „жута“ влада. У многим културним и медијским институцијама које снажно утичу на јавно мнење, није дошло ни до какве промене на водећим положајима; њима и даље руководе припадници ДС-а или „Друге Србије“. Недавно је председник Николић одликовао Верана Матића Сретењским орденом трећег степена, на дан државности Србије?! Итд. итд. Шта говори оволика дарежљивост „нове“ владе? Ништа друго до јасну поруку да ће продужити по старом, тамо где су „жути“ стали, што се све време и чини, у многим аспектима чак надмашивањем „жутих“ у сервилности и издајству (за шта су многи мислили да је немогуће, да смо са „жутима“ дотакли само дно дна). То је сигнал „Европи“ да може да буде безбрижна у погледу нове власти, да ће се одржати континуитет „европског пута“, упркос томе што већина нас зна да тај пут води у потпуну државну и националну пропаст. „Европа“ је ове сигнале добро препознала, и зато „нашу“ владу обасипа похвалама и подстицајима да истраје на путу докрајчивања Србије. Почев од честитке Николићу на изборној победи, неколико сати пре објављивања првих резултата. С обзиром на све што се накнадно десило и испоставило, да ли се овде радило о „случајној грешци“? Или пре о брзоплетом настојању да се инаугуришу и поздраве нови лакеји еу-форичне политике у Србији, који ће је, након изборног потонућа „жутих“, обновити и освежити под обмањујућом маском „патриотских“ снага?

Тако је поражавајући исход последњих избора чињеница да је политика „Друге Србије“, нарочито у погледу Космета и ЕУ, ојачала и (п)остала владајућа (чак су и „жути“ на том плану показивали више - макар из техничких разлога - обзира и опреза). То се може сасвим непосредно закључити из апологетских и глорификујућих иступа и изјава другосрбијанских ведета спрам Владе Србије. Ово суморно стање ствари, осим Пешићеве и Дерете који у њему налазе разлог за (веће или мање) задовољство, констатује и Ђорђе Вукадиновић, наравно с критичком интонацијом: „Многе идеје које су они (представници „Друге Србије“) заговарали, заправо, постају део официјелне политике...Та друга страна којој су пришли направила је много већи заокрет (од њих) по главним питањима на основу којих је и прављена подела на прву и другу Србију. Конкретно, Вучић, Дачић“. Сада се сви они заједно утркују у дисциплини „највећи европејац у Србији“. Јачање другосрбијанске политике на власти логично доводи до њеног слабљења у политичкој опозицији. Тако је после више година приметно да ЛДП нема никакву опипљиву основу за форсирање своје агресивне анти-националне приче. Јер, Влада не ради суштински ништа друго него што би и они радили да су се стицајем околности нашли на власти. Стога су његове примедбе небитне и периферне, и своде се практично на то да водећи функционери ту и тамо покушавају прикрити трагове свог издајства. Превише је то танко и слабо да би чинило матрицу сопствене политике. Ипак, другачија платформа и реторика се не могу очекивати јер су оне детерминисане логиком опозиционог положаја и до сада изграђеног идеолошког идентитета ове партије (невероватно је да би ЛДП могао за јоту да се помери ка патриотској опцији). Зато ЛДП-у, како ствари стоје, прети одумирање, у најмању руку пад испод цензуса. Његово распадање појачано је напуштањем партијских редова од стране неких виђенијих чланова попут, рецимо, Ненада Прокића или Весне Пешић у последње време. Тешко да је повлачење и удаљавање оваквих персона од непосредног страначаког ангажмана мотивисано ичим другим до незадовољеном личном сујетом и политичком амбицијом. Јер, из њихових јавних наступа види се да су и даље задојени својом старом анти-националном идеологијом.

Данас они и њима слични упућују јавне похвале Влади Србије и, штавише, бране је од напада са патриотске стране, по својој прилици на тај начин се препоручујући новим домаћим властодршцима. И истовремено доказујући даљу лојалност њиховим заједничким страним господарима, у страху да не буду пуштени низ воду као убудуће непотребан политички чинилац.

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да је пожар у катедрали Нотр Дам у Паризу избио случајно или је подметнут?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер