уторак, 23. јул 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Полемике > Смисао и значај левичарског патриотизма - одговор Александру Матковићу
Полемике

Смисао и значај левичарског патриотизма - одговор Александру Матковићу

PDF Штампа Ел. пошта
Марио Калик   
уторак, 18. јун 2019.

Када се погледа степен неразумевања и количина фалсификата којима обилује реакција Александра Матковића на мој одговор Зорану Ћирјаковићу, једино што се може закључити је да Матковић или уопште није прочитао текст на који реагује, или свесно искривљује и подмеће. У оба случаја реч је о нелегитимним средствима у аргументованој интелектуалној и јавној дебати.

Левичарски карактер моје позиције и Матковићеви фалсификати

Наведимо само драстичне примере да читаоци који овом критичару верују на реч не би били заведени. Матковић одмах на почетку закључује да се код мене „национализам опет провлачи као једина идеолошка опција за левицу“. То је у фрапантном нескладу већ са насловом мог текста - „Једини избор левице су социјализам и патриотизам“, у коме се види да моја позиција инсистира не само на патриотизму (који је битно различит од национализма, о чему касније), већ и на социјализму, са чијег становишта такође критикујем Ћирјаковићеву концепцију и његов „манифест српске левице“. А у самом тексту се дословце каже: „Ни национализам, па ни патриотизам, не може бити крајње одредиште левице. То може бити само социјализам“; „уместо популизма, левица мора да промовише социјализам, односно идеју социјалне демократије и правде“, те да су „нужни и одлучујући елементи који недостају у овој (Ћирјаковићевој) конструкцији да би она била јасније левичарска - интернационализам и социјализам“. Матковић је, како видимо, први и значајнији део самог наслова, који обухвата и већи део текста, просто одстранио, а други утерао у национализам, јер се са таквом „мојом“ позицијом као левичар далеко лакше може обрачунати. Проблем је „само“ што то је ту реч о имагинарном опоненту, исконструисаном у његовој жељи и машти, а не о ономе што ја заступам и излажем. Ако има неке реалности у његовој критици, он полемише са Ћирјаковићевим ставовима, а не мојим.

По Матковићу је, с тим у вези, и за Калика и за Ћирјаковића „нација спас и уточиште последње и ’праве’ опозиције великом светском анти-српству којег спомињу обојица“. Међутим, ја нигде не спомињем „велико светско анти-српство“, нити је то моја позиција, штавише, сматрао бих је у том обликом компромитованом и деградираном. Наводим само антисрпске национализме и шовинизме који су евидентно присутни на простору бивше Југославије, док је теза о „светској завери против Срба“ заиста параноидна мистификација и реторика српске националистичке деснице (постоји, наравно, ненаклоњен или непријатељски став једног, претежно западног дела света, тачније његове политике, према Србији и Србима, али не зато што је реч о Западу, односно, Србији и Србима као таквима, већ зато што су у питању реални сукобљени интереси две стране, и само тамо и онолико где тај сукоб постоји). А колико је за мене „нација последње уточиште и спас“, тј. „национализам радништва главни наратив“, „потврђују“ следећа места из мог текста: „Левица никада не сме да заборави на баук класе и класне борбе. Она у недифиренцираном ’народу’ којим манипулише десничарски популизам, разазнаје и мора да разазнаје класе. За левицу је класно изнад националног [1]“; „Левичарска стратегија не може бити да пригрли ’стратешки есенцијализам’ већинских етничких и верских идентитета, који комбинује популизам и национализам. То непроменлјиво остаје политика деснице. Са своје стране, левица…са свом снагом треба да се окрене већинском класном идентитету, јер је то њено ’родно место’, на коме она може и треба највише да покаже своју снагу и сачува властити идентитет“.

Матковић такође наводи да је „шминка“ којом ја тобоже исправљам Ћирјаковића у томе да је „једини задатак левице да свакога научи да ’воли’ своју нацију, а да не ’мрзи’ остале“. Ово је опет у директној супротности са мојим јасно изреченим ставом и примедбом Ћирјаковићу да левица „не сме бити само српска, већ и таква да у њој могу да се препознају и да је прихвате и не-Срби“.

Тиме отпада и Матковићева инвектива да ја (као и Ћирјаковић) тобоже понављам причу министра рада који експлоатацију и незадовољство радника у Фијату покушава да маскира и неутралише националистичком идеологијом. Нама тројици је, каже Матковић, „амор Сербиа изгледа једини принцип који се представља као једино решење за све проблеме икада“. Колико ова оптужба има везе са стварношћу, „показује“ следећи цитат из мог текста: „Левица препознаје опасност од национализма као потенцијалне идеологије владајуће класе којом се радничка класа интегрише у један социјално неправедан и израблјивачки систем”. Овај исказ директно побија Матковићеве примедбе да је мени нејасна економска функција национализма, и да спој национализма и неолиберализма представља “слепу мрљу” у мојим очима.

Једнако је (бес)мислено мени подметнути да се „друга, ’натприродна’ Југославија после оваквог идеолошког третмана национализмом олако одбацује као непотребан историјски вишак“. Шта мислим о СФРЈ, показује велики број мојих текстова и полемика. Матковић је могао да прочита бар онај на који директно реферирам у одговору Ћирјаковићу, поготово што то место сам цитира. У њему једног другог аутора оптужујем за великосрпско поимање Југославије, експлицитно се супротстављајући његовој острашћеној нетрпељивости према СФРЈ систему, Титу, комунизму итд.

Матковић такође приговара да се Ћирјаковић и Калик „фокусирају искључиво на најконзервативније и најреакционарније струје саме цркве“, тј. „крајњи екстрем деснице“, „јер су управо ти елементи они који ’држе линију’ националистичке политике која их занима, а струје које се противе тренутној (државно-)црквеној политици их не занимају јер им се налазе испод радара…Тиме понављају идеологију коју већ деценијама пропагира само вођство Српске православне цркве…као да је главни проблем радницима вера, а главни одговор на сиромаштво - ’српски’ архимандрит и ђакон“. Да су и ове тврдње апсурдне, и како ја третирам веру и СПЦ, може се видети у следећим реченицама: „Међутим, религија и црква, поготово православна, традиционално су и чини се неповратно блиске политичкој и друштвеној десници, и она њима, те се ту не назире нека перспектива за левицу…Зато је за левицу доволјно да не буде званично атеистичка и милитантно антиклерикална…Све далје од тога, у правцу теизма и клерикализма, а поготово прихватања једне одређене конфесије за део свог идентитета, и нарочито у мултиконфесионалној Србији, не може припадати истински левичарској опцији…Сама левица мора остати секуларна и инсистирати на раздвајању цркве и државе“. Како је Матковић извео горње закључке из ових мојих исказа, то само он зна. Ако уопште зна. Ја признајем да унутар традиционалне, па и данашње СПЦ, не видим довољно утицајне прогресивне струје које би се, бар у приближном смислу, могле назвати левим. У читавој православној традицији нема ничег сличног нпр. „теологији ослобођења“ коју су развијали одређени кругови Католичке цркве у Латинској Америци, нити бројчано гледано, толиких случајева свештеника који су се прикључивали еманципаторским борбама потчињених и потлачених класа, попут оних у Француској и латиноамеричким револуцијама. Примери које Матковић наводи су похвални, али толико ретки и спорадични да се не могу сматрати формираном и респектабилном идеолошком струјом унутар СПЦ, и у најбољем случају допиру до грађански просвећене, а не аутентичније леве опције. Стога је једнако апсурдна, бар у случају моје (секуларне) позиције, Матковићева оцена да је „православно-политички активно гласачко тело оно које највише одговара ономе што Ћирјаковић и Калик описују“. Као и његова инсинуација да моје становиште везе са ауторима „богословско-философског“ зборника у издању Митрополије црногорско-приморске, на који Матковић упућује на почетку текста. У мојој концепцији начелно има места и за оне који се у јачем смислу идентификују као Срби православци јер она није антисрпска нити антиправославна (само је неправославна, као што је и некатоличка, неисламска итд.) Али далеко од тога да се она обраћа првенствено њима, и да ту не може доћи до извесних напетости и удаљавања због генерално националистичке и антикомунистичке оријентације „тврђих“ верника СПЦ.

Дакле, сви ови Матковићеви искази на елементарном нивоу противрече ономе што фактички стоји у мом тексту. Биће да Матковић не само да није разумео мој одговор Ћирјаковићу, него се, још горе, није ни потрудио да га разуме. Ако га је уопште у целини и пажљиво прочитао. Стога су његове примедбе да „Калик са Ћирјаковићем дели исти приступ“, да „он понавља апсолутно исту логику која спопада и Ћирјаковића“, и да је код њих разлика само у „шминци и нијансама“, просто бесмислене. Пре ће бити да Матковић фалсификује моје ставове, и на њих тако грубо и неспретно наноси „шминку“ и „нијансе“, да они постају непрепознатљиви, тј. у њима се све време појављује Ћирјаковић, а не Калик.

Непостојање спреге национализма и неолиберализма као владајуће политике у Србији

Чини се, међутим, да Матковић не разуме ни праву природу владајућих политика и идеологија у Србији у последњих три деценије. Код њега се читав тај период види као монолитна „тријада православља, национализма и етатизма (у служби неолиберализма)“, док, напротив, не само да ови елементи не могу да послуже као адекватни описи владајућих опција, већ постоје неки суштински економски, политички и идеолошки резови и дисконтинуитети унутар тог периода. Једним делом је то опет последица Матковићевог неразликовања патриотизма и национализма. Власт 90-их, која је била у сукобу са империјализмом, доминантно је држала и профилисала патриотска, и по саморазумевању, левичарска СПС-ЈУЛ коалиција на челу са Слободаном Милошевићем, док су десничарске националистичке странке, попут СПО, ДСС, СРС и сличних, биле у опозицији, или у подређеној улози унутар власти (СРС је био у републичкој и савезној влади само последње две године тог периода, и то тек као трећи члан по утицају). Што се тиче односа према православљу, власт је била претежно секуларна, а СПЦ је од 1992. углавном критиковала Милошевића и позивала га да поднесе оставку. Истина је да власт није улазила у конфронтације са религијом и црквом, али се такође није ни преплитала са њима. На економском плану владајућа политика није била неолиберална, него социјално-тржишна, са нагласком на први елемент, тј. јак утицај државе и њен интервенционизам у економске и социјалне токове, што је на неки начин и неизбежно у условима санкција, ратова, бомбардовања и других негативних спољашњих фактора. Због кочења и „замрзавања“ приватизације власт су прозивали управо либерални интелектуалци (упућујем Матковића на зборник „Рачји ход“ [2] као репрезентативан у том погледу). Тако од Матковићеве „тријаде“ остаје, и то само делимично, њен трећи део (етатизам) као (приближно) тачна идентификација једног аспекта владајуће политике 90-их која се, захваљујући свом антиимперијализму и антилиберализму, заиста може сматрати левичарском и значајним делом социјалистичком (што се може видети и у погрдним изразима „комуњаре“ и „банда црвена“ којима је не само националистички, већ и грађански део опозиције „частио“ власт).

Након октобарске контрареволуције 2000. године, власт постаје, уз мања одступања (Коштуница у последњој фази), сасвим лојална и сервилна према империјализму, и бива таквом све до данас, гурајући Србију у колонијални статус. Не чуди, јер се под логистичком контролом и финансијском подршком Империје и извео петооктобарски преврат. У периоду 2000-2012, у коме је Демократска странка била најснажнији чинилац власти, политика и идеологија била је изразито проевропска (а европско је овде сведено на ЕУ), и антинационалистичка, са СРС/СНС као водећом опозиционом снагом. Међутим, у истом периоду долази до зближавања власти и СПЦ, а веронаука постаје изборни предмет у државним школама. Паралелно теку рехабилитације домаћих издајника из Другог светског рата, и ревизија историје у којој се четници постају родољуби и антифашисти, и као такви се изједначавају са партизанима,. За разлику од 90-их, у оба ова процеса укључена је држава (судство, парламент и закони, издавачке куће итд.) Економска политика постаје неолиберална, и тек тада, а не 90-их, долази до онога што Матковић спомиње - нагласка на предузетништво и тржиште, и радикалних реформи синдикалних, образовних, здравствених, школских и финансијских инфраструктура, које се потчињавају и препуштају жрвњу приватизације и редуковању државних издвајања. Дакле, од поменуте тријаде, само њен први члан (православље, тачније, СПЦ) може да се односи на карактеризацију државне политике у овом периоду.

На крају, од 2012. до данас, у коме СНС постаје владајући политички чинилац, имамо нешто другачију слику, али на темељном нивоу не битно другачију од претходног периода. Јер СНС је преузео политику и процесе које је започела и водила „жута“ власт, и чак их додатно убрзао и продубио. Сервилност према иностраним империјалним структурама (САД, ЕУ, НАТО, ММФ, страни капитал итд.) постала је још изразитија, а колонијални положај Србије још учвршћенији. Власт која је отворено снисходљива према САД и Немачкој, залаже се за улазак у ЕУ по сваку цену, спремна је на признање Косова, има највиши степен сарадње са НАТО, потпуно се потчињава диктату ММФ-а, предаје привредне ресурсе и национална богатства у руке страног капитала итд. итд., и коју у свему томе подржавају евроатлантске странке и снаге у Србији, никако не може бити не само патриотска, него ни националистичка. Спорадичне националистичке изјаве с врха власти, које су иначе знатно ређе од оних аутошовинистичких (нпр. „Мислимо да се Пећка патријаршија зове зато што монахиње пале пећи да би се огрејале“) и аутоколонијалистичких (нпр. „Ако Србија мисли да треба да иде у будућност, а да са САД има лоше односе, нађите другог председника и другу владу“), намењене су искључиво демагошкој манипулацији јавним мнењем и властитим гласачким телом. Циљ им је да се управо прикрије сопствена антинационална политика, и жиг издаје и колаборације с окупатором помери са власти на опозицију. Оне служе за једнократну употребу, као и (одбачене) заставе Србије с почетка Матковићевог текста (толико о укорењености истинског осећаја патриотизма међу присталицама СНС-а). Уосталом, да је СНС режим заиста националистички, не би га нападала националистичка опозиција (Двери, ДСС, НС, Отаџбина, 1389 и друге мање организације). Зато се иза наведене псеудопатриотске изјаве министра рада крије мрска политичка и економска стварност у којој он делује не као представник Србије у свету пред страним инвеститорима, већ као заштитник страних инвеститора (конкретно Фијата) пред радницима у Србији. Спрега истинског национализма и неолиберализма и није могућа у банана државама, баш зато што су оне у зависном и потчињеном положају, и на њега пристају. Стога тај левичарски аргумент који, наравно, сам по себи није споран, не погађа ни Милошевићеву власт 90-их, ни „демократску“ и Вучићеву 2000-их, јер их погрешно идентификује. Прва је била патриотска, али антилиберална, а друга неолиберална, али квислиншка. Овај аргумент погађа само ону државу и власт која споља обезбеђује национални суверенитет, али изнутра спроводи неолибералну економску политику и њоме владају домаћи капиталисти. То би могла да буде Србија у некој будућности, и од тога нас не штити Ћирјаковићев национализам. Као што у садашњости национализам слаби потенцијал радничке борбе јер из своје оптике искључује раднике других националности. Зато сам га, између осталог, и изложио критици, уз горе наведене ставове да је за левицу класно изнад националног, да је она интернационалистичка, и да је њено крајње одредиште социјализам. Међутим, до националног суверенитета Србија тек треба да дође, па о тој комбинацији национализма и неолиберализма има смисла евентуално расправљати тек у будућности.

Грађанистички карактер опозиционих протеста у Србији и српски национализам

Матковићева анализа промашује и праву природу вишемесечних опозиционих протеста у Србији. Они управо нису јасно профилисани у социјалном правцу. Њихов доминантан ток и групације које их воде су средњекласног карактера, те се критика режима углавном врти око питања грађанских права и политичке демократије, а не радничких права и социјалне демократије. То је и разлог зашто практично све организације које се дефинишу као изричитије левичарске у њима не учествују, или су престале да учествују негде на самом почетку. Када се томе дода да ни националистичка опозиција није успела, сем у појединим моментима, да управља протестима, не чуди да су они сада у фази одумирања. Без упадљиве социјалне и националне компоненте, протести су сведени на врло малу друштвену базу, одсечени од ширих, социјално и национално обесправљених слојева. Међутим, занимљиво и значајно за анализу је да су протести највиши интензитет достигли у тренуцима када су националисти попут Бошка Обрадовића и Двери водили главну реч („упад“ у РТС, опкољавање зграде Председништва Србије, велики митинг 13. априла). То показује да национална тематика (Косово, анти-ЕУ, анти-НАТО итд.) има снажан мобилишући капацитет који се не може и не сме игнорисати. Слагали се ми с тим или не, чињеница је да је већина бирачког тела у Србији данас националистички оријентисана. Међу њима су и изманипулисане присталице режима, које су убеђене да је режим патриотски, а опозиција издајничка, и бројни противници режима који верују супротно. Највећи део и једних и других су припадници нижих друштвених слојева, тзв. „губитника“ транзиције, који су „природна“ база левице. Зато левица не може а приори да игнорише постојећа идеолошка уверења ових људи, или још горе, да их фронтално и острашћено напада и оспорава. Она их мора базично прихватити да би их постепено и пажљво трансформисала и унапређивала. Тачно је да Ћирјаковићево тумачење утапа левицу у десничарски национализам и популизам, и у том смислу представља опасност за њену егзистенцију. Али ништа мање (ауто)деструктивно није профилисање левице као изразито а(нти)националне и елитистичке, изоловане, неповерљиве или нетрпељиве према широким народним масама које су тренутно, из многих разлога разумљиво, па и оправдано, заведене национализмом, по правилу реактивним на несумњиво непријатељско деловање разних сила према легитимним националним интересима Србије и српског народа (суверенитет и територијални интегритет земље, политичка и војна неутралност, поготово у односу на западни блок, егзистенција и положај Срба на Косову и ван Србије итд.). У том смислу слажем се са приступом Шантал Муф. У неким политичким ставовима (српских) националиста, тамо где су они антиимперијални, има инхерентних демократских захтева. Њих треба извући из десничарког идеолошког регистра и дати им прогресивну левичарску форму.

Разлика између патриотизма и национализма, и нужност патриотизма за социјализам

И то није везано само за актуелну стратегију левице у Србији у контексту опозиционих протеста и критике неолибералне власти. Такав принцип и начелно важи. Видели смо у чему је дефицит Ћирјаковићеве „левице“. Сада се треба идејно диференцирати од Матковићеве верзије. Овде понављамо наш став да у сувереној националној држави социјализам није нужан, али да у колонији он није могућ. Зато је патриотизам нужан за социјализам. Он заиста није магична реч која решава све, али није ни флацтус воци који не решава ништа. Он није крајње одредиште левице, али мора бити њено почетно одредиште, као што нација није последње уточиште и спас, али јесте почетно. „Амор Сербиа“ није једино решење, али јесте једно од решења, и то врло значајно. Зато левица није само српска, али мора бити и српска. Класно јесте изнад националног, али и национално има неки ниво, и не сме се прескочити. Нација не служи само империјализму, већ може да служи и борби против њега. Национална држава не поспешује само транснационални проток капитала, већ може и да му се супротстави. Интернационализам није негација нација и националног, него управо њихово потврђивање и повезивање. Итд. итд. Све је то део једне сложеније и исправније концепције односа класног/левичарског и националног/патриотског, којој Матковић очигледно није дорастао. Највише због тога јер он, као и Ћирјаковић, не прави разлику између национализма и патриотизма, и што не само први, него и други тумачи негативно. Он просто наводи реченицу у којој ја објашњавам ово разликовање, али се нимало не упушта у њено разумевање. Логично, јер на овом месту има слепу мрљу. Пошто се моја, као и свака прогресивна концепција патриотизма, заснива првенствено на прихватању и признању властите државе (отаџбине) - подразумевајући у ванредним околностима њену одбрану од страних агресора и окупатора, и њихових домаћих слугу и издајника - а не на заступању и одбрани искључиво властите, етнички схваћене нације, у њој има места не само за Србе, него и за припаднике несрпских националности у Србији. Једном речју, ова концепција је интернационалистичка, а не националистичка. Зато и неки Муслимани, Мађари, Албанци, могу бити, као што су били и јесу - српски патриоти. Наводим само неколико примера: муфтија Хамдија Јусуфспахић, Золтан Дани, Тибор Церна, Мухарем Ибрај[3] , Аммир Мекшић. Као што то могу бити и они који нису рођени и не живе у Србији, нити по пореклу имају икакве везе с овим простором, али су подржали и помагали одбрану Србије од империјалистичке агресије. Нпр. Петер Хандке или руски добровољци у ВЈ за време рата против НАТО.

(Нео)либерална „левица“ и а(нти)национални левичари

Када се има у виду овако конципирана патриотска левица, отпада и Матковићева примедба да ја дајем само „асптрактан“ опис (нео)либералне „левице“. Свако ко иоле познаје нашу друштвену, политичку и идеолошку сцену последњих деценија, може јасно да схвати на кога се овај израз односи. Реч је о класичним (нео)либералним странкама, значајном делу НВО сектора (који се, узгред, све више преплиће с државним апаратом), и организацијама, пројектима, порталима, групицама и активистима/-кињама итд. које се, због искључиве критике десничарског српског национализма и његових „сателита“ - шовинизма, експанзионизма, милитаризма, фашизма, хомофобије, патријархата, мизогиније, и сличних појава (стварних, преувеличаних или исконструисаних) - често имплицитно или експлицитно саморазумевају као „левичарске“. Ова мрежа непрестано истиче и бучно проповеда „људска“ и „грађанска“ права, али Срби су за њу увек мање људи и мање грађани од осталих. Њени припадници су национално, грађански и родно „сензитивни“, али само кад су у питању несрпски грађани и њихова национална права, и сексуални родови, а не и родољубље. Да не може бити речи о истинској левичарској оријентацији говори чињеница да код њих изостају два главна упоришта левице - антиимперијализам и антикапитализам (узгред, не могу да се сложим са Матковићем да се однос Србије према Косову може назвати „суб-империјализмом“, но то је друга и посебна тема). Као што су и у критици национализма екстремно селективни, па је њихова мета само српски, али не и антисрпски национализми и шовинизми на овом простору. И не само да код њих изостаје критика империјализма, капитализма и антисрпског национализма, него су од тих структура подржавани или финансирани. Зато сам и рекао да су у питању проимперијалистичке и лажно антинационалистичке снаге. Треба ли их поименице наводити? Од странака ЛДП, ЛСВ, ВП, у последњем периоду ПСГ, ССП, ГДФ; од НВО сектора и осталих: Хелсиншки одбор за људска права, Фонд за хуманитарно право, Иницијатива младих за људска права, Жене у црном, Центар за културну деконтаминацију, Центар за евроатлантске студије, Фондација за отворено друштво, Београдски фонд за политичку изузетност, разне ЛГБТ и феминистичке организације, НУНС, НДНВ, Млади Војводине, Савез антифашиста Србије, Пешчаник, Талас, Вице, Едитор итд. итд. Огромна већина наведених уклапа се у идеолошки опис који сам изнео - они су по правилу геополитички и геоекономски прозападно оријентисани, подржавају улазак Србије у ЕУ и признање независног Косова, а неки од њих су и експлицитно за чланство у НАТО. Све то треба да буде алтернатива „малигном“ српском национализму (и руском утицају који га подржава), као не само главном, већ и једином непријатељу који стоји на путу „напретка“ и „просперитета“ Србије.

Нажалост, код неких других организација које у основи јесу левичарске (фондација Роза Луксембург, Маркс21, Партија рада и још неке мање групице), у програмима и активностима се појављују критика империјализма и критика капитализма, али је то у сенци критике српског национализма и споменутих „сродних“ појава, док критика антисрпског национализма, као и код претходно наведених, потпуно изостаје. Стога не чуди да у извесним практичним ситуацијама, али и ширим међуодносима, долази до персоналног и акционог савезништва и преплитања „левих“ либерала и а(нти)националних левичара[4] . Основа овог идеолошког и практичног зближавања је борба против српског национализма која, међутим, завршава у погубном антипатриотизму. Наравно, ударањем у десну националистичку реторику, левица губи свој идентитет, а онда неминовно и егзистенцију. Али, ако левица не удари у патриотску идеју и реторику, ако је потпуно слепа за државу и нацију, доживеће и већ доживљава пропаст (мада такви „левичари“ на томе знају да лично профитирају). Другим речима, левица не сме у своју концепцију да уграђује десничарске идеологеме, али то не значи да треба у конкретној политичког борби да унапред и занавек искључи сваки облик сарадње с националистима, бар не тамо где је у питању заједнички империјалистички непријатељ, и где националисти не стављају идеолошку борбу на релацији левица-десница у први план. Критика национализма не сме у идејној и политичкој стратегији левице да надјача критику империјализма, тј. антинационализам не сме да потискује и прекрива антиимперијализам. Ко на левици ћути о западном империјализму и антисрпском национализму, нека ћути и о српском „империјализму“ и српском национализму. Таква левица се неизбежно утапа у корпус и мрежу квазилевих, проимперијалних либерала који су тренутно далеко јачи на друштвеној и јавној сцени. Матковићева варијанта левице нас не чува од ове друге опасности, и у томе је њен крупан и озбиљан недостатак. За почетак освешћења може послужити став Тодора Куљића, који је иначе оштар и бескомпромисан критичар национализма, али је чак и он (помало) свестан да патриотизам није последње, или још горе, прво „уточиште хуља“, већ да може постојати један облик патриотизма као легитиман појам и појава. Његове тврдње да је „национализам костимиран као патриотизам”[5] (К 52), да “треба раздвојити слепи од критичког патриотизма” (К 54), и да је овај други “противотров национализму” (К 49), сугеришу да патриотизам не мора бити нешто сасвим идентично са национализмом. Куљић закључује тим поводом: “Зато треба јасно раздвојити патриотизам од национализма…да ли је грађанска лојалност властитој држави и народу надмоћна, или бар равноправна, са етничком приврженошћу мање или више биолошки схваћеној заједници истог порекла. Потребно је уравнотежити приоритете патриотске лојалности, патриае цивитатис и патриае натурае, а не искључити национално осећање из патриотизма“ (К 49). Раздвојити патриотизам од национализма, а ипак не искључити национално осећање из патриотизма - ништа друго и ништа више ни ми не тражимо.

На срећу, присутне се и чини се да јачају патриотске леве организације и групе које дају наду у опоравак и утицај једне истински антиимперијалистичке и антикапиталистичке левице. За разлику од претходне две групације, чије су класно порекло и циљна група превасходно средњи, урбани и високо образовани слојеви, и које се мање-више исцрпљују у заштити мањинских друштвених група и идентитета, патриотска левица се више регрутује из радничких и сиромашнијих слојева, и обраћа се већинском радном становништву и народу, чији су интереси брига и циљ изворне, аутентичне левичарске политике. Матковић је у том погледу у заблуди око неких чињеница везаних за моју класни и професионални статус, која би наводно требало да учини „природним“ што је она заокупљена критиком левице из „круга двојке“ (као да у мом досадашњем раду нема једнако оштре критике српских националиста и антикомуниста, са чим Матковић очигледно уопште није упознат). Не знам одакле му да сам ја професор Универзитета у Београду (што се тиче генерацијске припадности, спадам у особе средње генерације, а не старије, како рече Матковић). На Београдском универзитету нисам никад радио, а тренутно сам незапослен, и могу рећи да припадам академском пролетеријату који је по много чему сроднији нижим, плебејским, него средњим, ситнобуржоаским друштвеним слојевима.

Афирмативан став према нацији и патриотизму у грађанско-демократској и марксистичкој мисли

Овакво неразумевање, игнорисање, обезвређивање или оспоравање нације, националног, патриотизма, које је упадљиво код а(нти)националне левице, у драстичној је супротности спрам прогресивних и еманципаторских идеја и токова европске и светске историје. Просвећени грађанско-демократски мислиоци знали су да разликују и раздвајају национализам и патриотизам. Штавише, озбиљна и релевантна историографска и социјално-филозофска литература увиђа комплексност појма и појаве самог национализма, проналазећи у њему историјске трансформације које утичу на његово различито вредновање. Ни марксистима и комунистима уопште није страно разумевање, прихватање и подржавање националног питања и патриотизма, па чак и национализма узетог у одређеном значењу. О свему томе може да се прочита на овом месту. Зато тобоже радикални а(нти)национални левичари који острашћено и ултимативно оптужују патриотске левичаре за „национализам“ и „десничарење“, изгледају пре као Марсовци него као Марксовци. Вероватно би и за њих Маркс рекао „Ја нисам марксиста!“, о потоњим марксистичким мислиоцима да не говоримо. Подсетимо и да је парола латиноамеричких комуниста и револуционара „Патриа о Муерте“ (Кастро, Че Гевара), односно „Патриа, Социалисмо о Муерте“ (Чавез). Позитивно вредновање нације, националног и патриотизма може се наћи и у српској и југословенској социјалистичкој и комунистичкој традицији. Химна СФРЈ оличава дух (југо)словенског родољубља речима „Хеј, Словени, јоште живи дух наших дедова…Проклет био издајица своје домовине!“, и да се исти мотив појављује у песми „Уз маршала Тита“: „Род прастари сви смо, а Готи ми нисмо. Славенства смо древнога чест“. Такође, позната партизанска мелодија поручује: „По шумама и горама наше земље поносне…Прије ћемо ми умријети, него своје земље дат'!“. Без родољубља и отаџбине, спомињање дедова, издајица домовине, рода, своје земље поносне итд. постаје напросто апсурдно. Треба ли читаву ову југословенску и партизанску традицију да обесмислимо само зато што су неки данашњи левичари у делузији да левица нема и не сме да има никакве везе са патриотизмом?!

Овде постаје непосредно видљива неодрживост Матковићевог става да постоји “историја апсолутно класно одређених идеологема који су користили апсолутно исти друштвени слојеви већ вековима”. Неће бити да су идеје о држави и нацији само буржоаски и десничарски идеологеми, да су их продуковали само буржоаски интелектуалци, имајући за циљ идеолошку легитимацију интереса буржоаске класе. Видимо да су ове наративе, који негде укључују позитивно конотирање чак и израза “национализам”, конципирали и користили и марксистички и комунистички теоретичари и вође, у циљу ослобођења радничке класе и потлачених нација широм света. Због оптерећености национализма искључиво етничким схватањем нације и његове сраслости са десницом у нашем идејном и политичком поднебљу, моје становиште се не позива на њега, него га, штавише, критикује. Али зато инсистира на патриотизму као превазилажењу (етно)национализма, уз очување националног као оног што је и у национализму легитимно, и усредсређивање на државни суверенитет као брану империјалној окупацији и савезу глобалне и домаће компрадорске буржоазије. Такав патриотизам, због везаности за вишенационалну државу, а не (већинску) нацију, укључује наравно Србе, али и не-Србе. Он показује да нпр. један Мађар нема разлога да буде против Србије ако она није против њега, а таква јесте Србија ако се дефинише не само као држава српског народа, већ и грађана других националности (подсетимо да се у Уставу “националисте” Милошевића Србија није дефинисала чак ни као држава српског народа, већ свих грађана који у њој живе). Такву Србију која признаје његова легитимна национална права и идентитет, Мађар може да брани, и у том смислу, да буде српски родољуб иако није Србин. Такође, овако схваћен патриотизам успешно демонстрира да је једном Мађару раднику у Србији по друштвеном положају и интересима ближи Србин радник него страни капиталиста, чак и ако је Мађар, и да због тога он треба да буде заинтересован за одбрану и очување економског суверенитета Србије (као што је, с друге стране, Србину раднику ближи Мађар радник него Србин капиталиста, и због тога треба критиковати национализам као идеологију која прикрива и конзервира класну поделу унутар нације). Зато се овај појам патриотизма, који се раздваја од етнонационализма и интегрише интернационализам, надовезује на грађанско-демократски, републикански концепт америчке и француске револуције и нације, и даље прати линију антиимперијалистичке и антикапиталистичке борбе у европској и светској историји, све до недавног (Ирак, Србија/СРЈ, Либија) и данашњег отпора (про)социјалистичких држава и нација капиталистичкој Империји (Сирија, Венецуела, Северна Кореја, Куба итд.) У том погледу, моја позиција нема никакве везе са “природним” национализмом/патриотизмом, како Матковић подмеће, јер се у њој патриотизам не корени у некаквој заједници (крвног) порекла, и јер непрестано уграђује у себе историјска искуства свог и осталих народа у њиховој борби за националну слободу и независност.

Патриотски марксисти и комунисти сматрају да се сви цитирани ставови такође могу применити на антиимперијалистичку традицију српског народа (Косовски бој, српски устаници, Балкански ратови, Први и Други светски рат, СФРЈ, сукоб са западном империјом 90-их), и да се унутар ње могу детектовати, како Лењин рече, демократски и социјалистички елементи. Тачно је да Срби и Србија нису имали развијену традицију либералног национализма који извире из Француске револуције, али српски устанци против Турака једним делом су били рефлекс (пост)револуционарних дешавања у Француској и Европи, и имали су, попут њих, и националну и социјалну еманципаторску компоненту. Не чуди да значајну улогу у устаничкој Србији има Доситеј Обрадовић, који доноси са Запада идеје европског просветитељства, а да Леополод Ранке своју књигу о српским устанцима назива „Српска револуција“. Слично томе, српски социјалисти и југословенски комунисти итекако усвајају револуционарно искуство Париске комуне, и настоје да га остваре на нашем простору. Као што смо и ми имали нашу ’68., али и студентске побуне 2000-их. Тиме отпада Матковићева примедба да се револуционарна француска искуства „не могу напросто накалемити на друштвени контекст Балкана као да разлике не постоје“. Разлике постоје, али постоје и битне сличности и повезаности. Удружена стратегија антиимперијализма и антикапитализма има значајне подстицаје и основу у нашој историјској прошлости, и треба да представља платформу и за данашње деловање левице. Такође, патриотски марксисти и комунисти мисле да и Срби, попут других народа, имају право на самоопредељење спрам некадашњих и данашње Империје, о коме су говорили Лењин и Стаљин. Занимљиво да а(нти)национални левичари и „марксисти“ то право горљиво бране и траже за Албанце у односу на Србију, али не и за Србе у односу на глобалну Империју. Ово прво гледају као нешто „прогресивно“ и „еманципаторско“, а друго као „ретроградно“ и „репресивно“, јер заудара на „национализам“. Биће да је за њих албански национализам једнакији и пожељнији од српског. Зато сам овакве „левичаре“ и назвао (про)националистичким, јер по правилу толеришу или чак подржавају антисрпске национализме, све галамећи о тобожњем интернационализму да би превара била мање уочљива.

Какве везе имају Ћосић, СПЦ интелектуалци, САНУ (која, узгред, већ дуго није националистичка, већ а(нти)национална установа), Шешељ, Аркан, четници, и ко све не, у чији кош ме Матковић убацује, са Марксом, Енгелсом, Кауцким, Плехановом, Лењином, Стаљином (тамо где следи Лењина), Грамшијем, Маом, Хо Ши Мином, Ким Ил Сунгом, Ким Џонг Илом, Кастром, Че Геваром, Чавезом, Светозаром Марковићем, Туцовићем, Кардељем, Титом, КПЈ/СКЈ, СФРЈ (о чему се може прочитати на наведеном линку), проценићете сами. Но тако то бива када се не разуме смисао и значај левичарског патриотизма, и он брзоплето и кратковидо изједначи са десничарским национализмом. Према Матковићевим критеријумима, сви набројани марксисти и комунистичке вође, судећи по изнетом, спадају у некакве опскурне националисте. Нека онда и ја будем у друштву таквих „националиста“, немам ништа против. Радије бих да будем међу њима, него у миљеу квазилевице која, потпуно одричући се националног и патриотског, и жестоко их нападајући, постаје слуга и полуга империјалистичког, транснационалног капитализма и а(нти)националног (нео)либерализма.

 


[1] О томе сам писао још 2010. године у тексту “Класно нејединство”: http://www.nspm.rs/politicki-zivot/klasno-nejedinstvo.html

[2]  Лазић, Младен (ур.) (2000): Рачји ход. Србија у трансформацијским процесима, Београд: Филип Вишњић

[4] Један случај такве сарадње анализирао сам у тексту “Двоглави орлови, свињске главе и бурек солидарности, или ко ћути о албанском национализму, нека ћути и о српском”: http://www.nspm.rs/politicki-zivot/ko-cuti-o-albanskom-nacionalizmu-neka-cuti-i-o-srpskom.html

[5] Куљић, Тодор (2008): “Неолиберализам и левица: европски центар и српска периферија”, у Ивица Младеновић, Милена Тимотијевиц (ур.): Слобода, једнакост, солидарност, интернационализам. Изазови и перспективе савремене левице у Србији, Београд: Friedrich Ebert Stiftung

Видети још: 

Александар Матковић: „Српска левица“ и национализам - шест одговора Ћирјаковићу и Калику

(www.noviplamen.net)
 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер