среда, 11. децембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Прикази > Славој Жижек - лажни побуњеник против система
Прикази

Славој Жижек - лажни побуњеник против система

PDF Штампа Ел. пошта
Марио Калик   
петак, 18. јануар 2013.

(Приказ књиге: Жељко Симић, Манифест Жижек, „Просвета“, Београд 2012.)

Одвећ дуго смо чекали на књигу која ће се у нашој интелектуалној средини критички позабавити феноменом савременог филозофског „суперстара“ Славоја Жижека. Они који нису фасцинирани извиканом величином и значајем овог поп-мислиоца који је, поготово код нас, уздигнут готово на трон светске интелектуалне и теоријске сцене, размишљали су шта је тајна толиког Жижековог медијског публицитета и успеха. Питања испровоцирана извесним противречностима у Жижековој појави низала су се једно за другим. Како је могуће да горљиви, радикални критичар владајућег друштвеног система и његове идеологије, каквим се Жижек представља и каквим га многи представљају, буде толико присутан у најутицајнијим идеолошким (медијским) апаратима истог тог система? Како је могуће да ореол интелектуалне субверзивности задобије неко ко је у више наврата показао да следи линију спољње политике САД и Империје? Како је могуће да аутентичним бунтовником и револуционаром буде проглашен неко ко се непосредно практички ангажовао само у акцији „Окупирајмо Волстрит“, чији револуционарни потенцијал није баш позамашан? На крају, како је могуће да озбиљним и репрезентативним теоретичарем  буде називан неко чији су дело и стил толико кривудави и лелујави да не одају утисак теоријски неопходне темељитости и доследности, утолико горе што је реч о некоме ко се(бе) сматра истинским критичарем постмодернизма?

На ова и слична горућа питања изазвана зачуђеношћу над преовлађујућом сликом и гласом који се око Жижека плету, врло предано се потрудио да одговори проф. др Жељко Симић у својој књизи „Манифест Жижек“. Њоме је Симић наставио свој подробни рад на филозофском преиспитивању кључних проблема и мислилаца модерног и савременог доба, којима се интензивно бави последњих десетак година. Након обимних и респектабилних студија посвећених, између осталих, учењима Фројда, Јунга, Лакана и Дериде, Симић нам је понудио преко потребну анализу појаве и планетарног успона Славоја Жижека, чиме је задржао континуитет са својим досадашњим делом, будући да се Жижек промовише као истакнути сабеседник и следбеник неких од претходно наведених мислилаца. Потребно је, међутим, нагласити, да ово није студија која се бави искључиво Жижеком, будући да Симић, као и у својим претходним књигама, одређеним ауторима приступа из целовите интелектуалне перспективе, унутар које се они повезују и сучељавају са осталим водећим мислиоцима њиховог и ранијег времена. Тако у овој књизи можемо наћи мање, заокружене целине посвећене неким базичним идејама Алана Бадјуа, Зигмунта Баумана, Жана Бодријара, Жан-Франсоа Лиотара, Џона Фиска, Стјуарта Хола или Фредерика Џејсмона, а које су битне за разумевање и процењивање самог феномена Жижек. Симић је тиме још једном потврдио своју већ препознатљиву, завидну ерудицију и критичку даровитост, по којима се издваја и истиче у нашој интелектуалној средини, спадајући у ред ретких аутора који се вешто пробијају и сналазе на најсложенијим проблемским пољима филозофије, психологије, антропологије или социологије. У ова (пост)постмодерна времена, обележана друштвеним и интелектуалним разарањем највиших људских вредности, изузетно је драгоцено имати такве свестране и истински бунтовне мислиоце који не пристају на смрт класичне категорије интелектуалца, коју је својевремено тријумфално објавио и разласио Бернар-Анри Леви. Они се, насупрот Левију и осталим интелектуалним трендсетерима, помодарима и конформистима (у које се напослетку, како ће даља анализа показати, сврстава и Славој Жижек), и даље одлучно и непомирљиво боре за Универзално, за целину разумевања света и тоталитет људског постојања, против владајућих друштвених сила и њихових вехементних или перфидних протагониста који систематски подривају потенцијале аутентичног индивидуалног и колективног отпора и ослобођења.

Жижек као (филозофски) суперстар и политички коректан „опозиционар“

У овом делу Симић полази од констатације да је Жижекова наметљива појава чињеница која се мора признати и са којом се треба суочити и конфронтирати. По много чему, ову појаву карактерише имиџ који се везује за моду и естраду (стр. 216-217) Не треба онда да чуди да се Жижекова жива обраћања најављују, и да их прати реакција, налик наступу неке велике музичке или филмске звезде. О њему се кроз водеће медије громогласно говори и пише као о „филозофском суперстару“, а публику која присуствује његовим one man show перформансима чине најразличитији појединци, од којих многи са филозофијом, психоанализом, или филмском уметношћу немају баш никакве везе. Они Жижекове наступе доживљавају као сјајну прилику да се добро забаве, да аплаудирањем и смехом  релаксирају своје мождане вијуге (све то смо могли приметити приликом Жижековог гостовања у Београду пре пар година). Треба ли онда да чуди да се такав један шоумен и „суперстар“, случајно или не, ожењен извесном аргентинском манекенком, медијски доводи у везу са једном „суперстарлетом“ под именом Lady Gagа? Јер, ако може аргентинска манекенка, зашто не би могла и Lady Gagа? Зашто се такви трачеви (или истине) не „лепе“ за неке друге истакнуте мислиоце нашег времена (као што им се не „лепе“ ни редовни позиви и готовања у mainstream медијима)? Занимљива је Жижекова реакција на ову гласину, у интервјуу за Guardian: „Моја је грешка била у томе што није требало да у штампи категорички порекнем везу са Гагом. Требало је да кажем 'no comment', остављајући места обсценим могућностима да сам заиста њен љубавник“. (134) Дакле, Жижек замера себи што је негирао везу са Гагом, и тиме лишио друге, али и себе, уживања у „обсценим“ фантазијама о њиховој вези. Не говори ли ово признање нешто дубље о Жижековој личности? И може ли овакво пристајање на медијске сензационализме, тако особене за естрадну сцену, и на (стварне или измишљене) везе са производима капиталистички програмиране и контролисане културне индустрије, имати икакве сличности са истинским превратничким антикапиталистичким ангажманом у који се Жижек вербално заклиње?

Слично овоме, а трагом Марксове идеје о пракси као пресудном критеријуму истине теоријског става, у овом случају Жижековог (само)представљања као искреног и озбиљног, радикалног критичара владајућег поретка, не говори ли нам његово појављивање у акцији „Окупирајмо Волстрит“ нешто о (не)истини тог (само)представљања? Симић луцидно и убојито разоткрива скривени смисао Жижековог учествовања, и природе и домета пројекта „Окупирајмо Волстрит“ у целини (26-27). Не само да се многи западни филозофи , нарочито Жижек, не појављују на истинским протестима против система који су, за разлику од овог, медијски много мање или никако пропраћени, него и на овим прерушеним протестима у којима учествују не пропуштају прилику да учине ову или ону концесију систему , тако се легитимишући као политички ипак довољно коректни и конструктивни „опозиционари“, што је нужни услов њиховог појављивања у утицајним медијима, али и прека потреба система да се представи као „демократски“, коју ови „опозиционари“ таквим својим притворним ангажманом задоваљавају. Жижек нпр. у свом обраћању демонстрантима у „окупираном Волстриту“ два пута помиње (поводом забране једног филма) како се у Кини не поштују културне слободе, тиме очигледно следећи официјелну пропаганду Беле куће која Кину оптужује за „непоштовање људских права“. Жижеку се, на жалост, то не дешава први, вероватно ни последњи пут. Својевремено је у гостовању на ХРТ-у Уга Чавеза назвао протофашистом (одричући му сваки левичарски идентитет), а чувена је његова изјава поводом НАТО бомбардовања Југославије: „Бомбе су стигле прекасно и нема их довољно“. Такође, у интервјуу „Политици“ поводом свог гостовања у Београду отворено је признао да је све време, готово двадесет година, деловао искључиво у интересу албанске стране у српско-албанском спору, сматрајући Албанце „невиним жртвама великосрпске агресије“. A докле сеже „радикалност“ Жижековог наступа у Волстриту види се из његовог коначне (пре)поруке окупљенима: „Све што нам треба јесте да будемо стрпљиви“. (132) Симић бриљантно демаскира ову Жижекову „радикалност“: „...реч је о фиктивној негацији сила поретка интонираној такорећи отужно бенигно, умекшавајуће, чак одвише упадљиво несразмерно прокламованом патосу контекстуалних учесника. То је револуционаритет који једва да захтева акцију корекције, премда се на крају и такав активизам редукује на потребу да се буде стрпљив...Наравно, такав фингирани револуционаритет је наручен, споља навођен, опортун, и његово испуњавање ће нам одмах бити јасније када се присетимо да је Жижек заправо веома чест и очигледно обострано радо виђен гост њујоршких таблоида који су у једва мањој (ако уопште мањој) од директне финансијске повезаности са могулима Волстрита“. (133) Стога „Жижек показује веома софистицирану двосмисленост која га овлашћује за суптилну опортуност и симпатије система, и коју одмах можемо простије назвати својством склоности 'седења на две столице'“. (75) Симићева минуциозна, ефектна анализа Жижековог говора у Волстриту (123-135) сама по себи је довољна да његова књига буде оцењена вредном и занимљивом за читање. У даљем тексту цитираћемо места из Симићеве књиге која најупечатљивије илуструју висок теоријски ниво његове критике Жижекове (о)позиције.

Жижек као заточник постмодерне и његова гусларска нарација

Нападно медијско величање и фабриковање Жижека у „фирмирану“ (филозофску) робну марку, односно бренд, у којем сам Жижек отворено саучествује, а којим се замењује и потискује прави критички субјективитет (20) („Жижек, у садејству са другим сродним протагонистима нове епистемске ере, одлучујуће доприноси ишчезавању старог Субјекта, који нестаје са хоризонта наших знања“, каже се на корицама књиге), по Симићу је условљено и припремљено свеукупним постмодерним амбијентом против којег Жижек тобоже иступа (21). „Све његове стратегије следе матрицу бренда, те је врло вероватно да ће Жижек блиској будућности остварити присутност упоредиву са Моцарт-куглама или прашким Кафка-кафанама“. (316) „Када Жижек у једном свом издању иступа као, најблаже речено, парадоксални критичар милитантне либерално-демократске идеологије и корпоративно-информатичког капитализма, при том сву своју утицајну присутност и омиљеност дугујући благонаклоности и медијској популаризацији од стране стабилизујуће мреже истих критикованих покрета - да ли тада ипак не реализује наслеђе постмодернитета? Није ли постмодерна по пореклу горе описана преваленција естрадног имиџа (то јест ефекта засењујуће интелектуалне звезде која изнедрује ребусе укрштања тривијалног и претпостављено софистицираног, асоцијативне каламбуре и подстицајне вицеве) над кохеренцијом поруке и јасном бескомпромисношћу животног примера? Да ли брижљива селективност општих места у Жижековом критичком испољавању - јер он неће критиковати, на пример, универзитете са чијих се катедри обраћа а који су расадници либерално-демократског подмлатка, нити своје медијске промотере, нити канале дистрибуције њему посвећеног документарног филма који, природно, много више дистрибуирају оно што он критикује...- ипак логички не потиче од постмодерног производно-тржишног аранжмана који се преко Жижека само спонтано и безазлено потврђује у својој ипак позитивној либералности?“ (46-48) Ослањајући се на идеје Стјуарта Хола и Зигмунта Баумана, Симић у Жижеку открива „успешног члана високог постмодернитета“. (88)

Постмодерност Симић прецизније одређује као „скривени, круцијални, позадински напор ометања разабирљивости и непроизвољности“. (23)  Такво ометање може се јасно препознати у Жижековом делу: „...у његовим теоријским саставима напослетку ...несумњива једина остаје стихија непредвидљиве произвољности“. (231) „...једноставно, након пажљивог читања великог броја Жижекових текстова, читалац не може објаснити за шта се круцијално и суштински овај аутор залаже“. (15) А Жижеков стил јавног наступа Симић оригинално доводи у везу са гусларским начином певања-приповедања, познатим у нашој народној  традицији: „...стил Жижековог наступа необично личи на популарно-народно гусларско распричавање. Штавише, будући да је омиљени начин презентације овог аутора управо усмено обраћање, то се његови вербални перформанси, верујемо, заиста могу функционално упоредити са негдашњим гусларским евокацијама. Жижек, наиме, такође готово никада не казује нешто ново, него доводи у најразноврсније спојеве подсећања фрагмената минулих догађаја и учења“. (29-30) „Његови усмени и писмени хепенинзи који, осим честог понављања употребљеног материјала, не дугују нужно једни другима, у сагласју су са величањем 'малих приповести'. (36) Можемо, међутим, додати да је битна разлика између гусларске и Жижекове нарације у посвећености ове прве управо „великим причама“. Она, наиме, опева част, верност, херојство, слободу, љубав, истинољубивост, и све остале врлине и вредности народних јунака који улазе у легенду.

Жижек као маскирани контрареволуционар

Жижек оваквим својим деловањем објективно ради у корист владајућег система који декларативно оспорава.  Овај систем „амортизује и постепено неутралише све трагове неопходности хумане иницијативе“. (175) Стога је „потпуни гносеолошки пасивитет ново стање човека унутар поретка комуникационих система“. (184) Са таквим поретком стварности Жижеков ангажман у суштини кореспондира и конформира се, задобијајући наклоност системски већ унапред неутралисане и пацификоване публике. „...он, као беспрекорна посредујућа интелектуална карика система, своју публику пасивизује нудећи јој комплетни, деиницијативизујући перформанс“. (175) Тој мисаоној и практичној парализи поједин(а)ца доприноси „Жижекова, многима тако неподношљиво произвољна а већини замамно привлачна…рефлексивна амбалажа: он се гусларски удвара појединцу својом нарацијом епског подсећања на тривијалности узнесене до дубокоумних асоцијација, хватајући у заштитнички загрљај пасивно уснули ум савременог појединца Запада“. (184-185) Симић се на овом месту логично позива на Бодријара, чији нам увиди помажу у разобличавању Жижекове позиције: „Жижек се овде показује као запањујуће персонификовано-коагулисана појава оног што је Бодријар луцидно приметио као апстрактну последњу промену у поретку симулакрума: Жижек је, у фунционалној складности својих појединачно збуњујуће нескладних наступа, заправо  персонификација технолошког манипулатора; он је живи и беспрестано говорно присутни imago тенденције системског завладавања коју је Бодријар назвао манипулисаном сликом… његови су наступи заправо сви објашњиви као потрошне медијске слике, као својеврсно псеудотеатрално експонирање којег смо ми овде одавно окарактерисали као гусларски хепенинг“. (181-183) Зато се „Жижек усиљава - или испуњава усиљујући задатак - да делује хиперреално“. (186-187) У наставку критике Симић, наспрам Жижека, истиче идеје Алана Бадјуа (205-206, 215, 218).

Подсетимо се овде Маркузеове идеје о прелиминарној, превентивној контрареволуцији коју владајући систем спроводи над онима којима су у њему друштвено и мисаоно поробљени. Симићево бритко сецирање перформативних учинака Жижекове интелектуалне праксе јасно указује на њен латентни контрареволуционарни карактер перфидно закамуфлиран иза спољашње, манифестне револуционарне позе и реторике. Или, како Симић каже у свом интервјуу поводом објављивања књиге, „Жижек успоставља један разуђени и недоследни систем којим манифестује, да би нешто суштински истинито могао да сакрије“. Ово је један од кључних Симићевих увида - сасвим супротна истина скривена је иза манифеста(ције) Жижек. На манифестном (вербалном) плану Жижек је (углавном) узрујани и брбљиви критичар, нонконформиста, револуционар, на латентном обазриви и послушни прагматичар, конформиста, опортуниста.  А пошто су по истинску еманципацију, од убеђених, декларисаних контрареволуционара, много опаснији и штетнији овакви лажни, (само)обмањујући револуционари и квазилевичари налик Жижеку („мангупи у нашим редовима“, позери и козери), њихову саботажу на првом месту треба раскринкати.

Тајна Жижекове популарности и његово лажно бунтовништво

У том погледу Симић одмах на почетку књиге издваја њен битан закључак који нам открива суштину „манифеста Жижека“ упоредо са дубинским разлозима његовог публицитета и популарности. „Дискурзивни потенцијал и поруке Жижекових текстова, и ништа мање његова...експонирана појава, бледе и такорећи се растварају уколико се довољно помно упустимо у промишљање њиховог актуелног контекста...Жижекова упадљива, из других извора потпорно асистирана истакнутост, последица (је) одржавања фокуса публике упереног у план који се може назвати манифестним. Публика једноставно превиђа, или јој се хотмично сугерше да превиди, позадински рад контекста. То ће уједно бити и наш први закључак-хипотеза: Жижеково дело представља манифест његовог данас, при чему разуђеност и обимност тог дела такође строго кореспонедирају са потребама његовог данас за управо таквим парадоксално недовршивим манифестом...Одређене већ успостављене идејне тенденције доба...бивају сублимиране и артикулисане у ставовима који, истина, изгледају као оригинални, али заправо само рефлектују и формулишу већ формативно пресудне делујуће силе доба (ретроактивна антиципација или прорицање уназад)...Отуда је привлачност таквих формулација и мислилаца који их износе дословно магнетично изразита: они суштински оправдавају захваћеност историјским помаком... Век њиховог инспиративног трајања (је) кратак и брзо се сели у архивски статус...редовно се сусрећемо са корифејима једног историјског тренутка“. (9-12) Жижек је свакако један од интелектуалних корифеја (само) овог историјског тренутка. А са превазилажењем тог тренутка, врло вероватно ће се преселити у историјску архиву, као и свака звезда кад јој прође време популарности и славе. До тада ће овај интересантни шаљивџија заводљиво привлачити и пленити своју, у друштвеном погледу, махом солидно позиционирану и ситуирану публику, задоваљавајући њихову жељу за пуко спољашњим имиџом „побуњеника“, дакле, на један по владајући репресивни систем сасвим безопасан, штавише, прихватљив и пожељан начин.

Стога се и Жижек и његови обожаваоци, у које спадају нарочито они која се образују на холивудским блокбастерима и стрип-јунацима (227), у крајњој линији препуштају, покоравају и служе систему, често уображавајући да су некаква (озбиљна) интелектуална алтернатива и опозиција, а доживљавајући у Жижековим инсценацијама „критичку“ катарзу и илузорну надмоћ (која се у суштини своди на практички немоћну жовијалну иронију), након чега се, задовољене „бунтовне“ с(а)вести, могу смирено вратити дисциплинованом извршењу својих уобичајених друштвених улога које су им системски додељене. А свако ко успе да схвати и прихвати дубоку истину следећих ставова више не може имати никакву илузије у погледу Жижекове „радикалности“. Из перспективе ове истине, не само дискурзивни, већ и тобожњи субверзивни потенцијал Жижекових порука (и његове експониране појаве), бледи и раствара се. „Жижек никада не преступа изван дозвољених заданости екстерног софтвера системске подобности“. (146) „Жижеково миљеништво има за цену његову темпоралну прогутаност од стране технолошког система чијем епохално емпанципованом субјективитету служи“. (149) „Ваљда нигде та огромна позадинска симпатија између система и његових изабраних критичара није тако дубока, упадљива и садржајна као у случају Славоја Жижека“. (164) „Жижеково несвакидашње етаблирање, његово присуство чак и у многобројним булеварским журналима (наравно и у непребројним talk-shaw програмима) у којима задовољава потребе увршћавања озбиљног и тешког мислиоца у 'ипак-једног-од-нас', одвише упада у очи као несумњив пример захвалне размене траженог и нуђеног: свакако је чак и следећи критике самог Жижека наивно веровати да се ма ко са фундаменталном критичком претњом може наметнути систему, будући да је једини захват припуштања у публицитетну резонанцу - онај подобности системском коду“. (260) Код Жижека „реч је, наравно, о артизму који кроз критику не само да не препоручује никакво решење, него чак нити било какво проспективно држање“. (267-268) (подсетимо, у његовом говору у Волстриту ово последње речено било је сасвим приметно) „У Жижековом делу присутна је, дакле, само критичка иронија, најчешће једва суздржани цинизам, положај парадног демаскирања у служби задовољења потребе за говорењем о отпору, али не и отпора. Управо је у томе, наравно, привлачност симболичког сажимања Жижековог наступа за удобно ситуирану публику његових западних агора: говор раскринкавања, након којег се пост-постмодерни интелектуални појединац лакше савести враћа у тотално окоришћавање раскринкаваним садржајима“. (268)

Механизам повратне негације код Жижека

У основи Жижекове „подобности системском коду“, којој дугује и може да захвали за толику своју популарност (приметимо, истински превратна снага никада не постаје масовније прихваћена тако намах и брзо), Симић детектује механизам „повратне негације“. Овај појам можда је кључни за Симићеву деконструкцију Жижекове праксе и њених крајњих друштвених учинака. Суштина овог механизма је у тобожњој негацији система која се, по логици свог унутрашњег деловања и спољашњим резултатима, враћа назад у систем, додатно га подупирајући и јачајући. На манифестном (површинском/површном) нивоу ова негација је борбена и бескомпромисна, док на латентном (дубинском/темељном) нивоу врши цементирајућу и конзервирајућу функцију. Та противречна подвојеност родно је место и тајна Жижекове „звезде“ и његовог „звезданог“ успеха. Он паразитира на очигледној чињеници да са системом нешто дубоко није у реду, јер ову чињеницу стално истиче и осуђује, али на начин који у крајњем практичном билансу не доводи ни до каквих озбиљних, суштинских промена. Зато се с правом може рећи да Жижек својом праксом неутралише и подрива појављивање аутентичне критике система, умећући и подмећући на то место њен первертирани сурогат у облику самозадовољног, често пуко забављачког вербалног жонглирања са причањем вицева и пошалица. Тако је нпр. крајњи, латентни перформативни учинак његовог обраћања у Волстриту сугестија да праве алтернативе капитализму заправо нема. Капитализам је несумњиво лош (и Жижек заиста интелигентно открива и анализира његове пукотине), али оно што је боље (или мање лошије) није ни на видику. Донекле је то тачно. Проблем је, међутим, што се Жижек ни не труди да ту алтернативу артикулише и промовише, бар са делићем снаге коју улаже у шеретско подругивање систему и сопствену самопромоцију. Зато његова негација бива негирана, тј. враћа се у систем којем се наизглед супротставља, и тако тупи, разводњава и, на крају, умртвљује своју потенцијалну оштрицу. Наводимо места која ближе илуструју овај механизам. Жижекова поза је „држање тобожњег супротстављања, односно држање дириговане негативности која за природног пратиоца нема никакав позитив“. (119) „...систем обезбеђује такав контекст у којем захтева бивствену стратегију у облику повратне негације како би заузврат наградио појединца утиском функционалног идентитета...овакав нови дигнитет својеврсног изабраног миљеника бива плаћан праксом повратне негације: систему се привидно опире оним средствима, праксом и поступцима који нипошто не сугеришу озбиљну алтернативу систему“. (121-122) „Подсетимо се открића повратне негације у Жижековој стратегији: он је експониран као распричано-козерски критичар система управо у таквој наручено-диригованој дозираности која никада не би могла озбиљно утрозити системске постулате; а затим, он најжешћу критику пласира управо против оних који би могли деловати угрожавајуће - и које је, гле чуда, управо систем санкционисао као непријатеље (као рецимо Кину, прим. М.К.) - тиме као алибијем негирајући сопствену системску зависност и творећи утисак циничног будилника који непрестано упозорава на странпутице, да би сам продужио удобним путем фундаменталне борнираности.“ (161-162) Стога се може тврдити да је Жижек само распричани и раскалашни шрафчић у механизму масовне и репресивне културне индустрије, чије манифестно бунтовничко завођење треба да нас заведе на погрешан траг, обмањиву помисао да се ради о аутентичној интелектуалној и политичкој опозицији.

*

Имајући у виду све претходно речено, овај приказ можемо привести крају навођењем места које налазимо на полеђини књиге као својеврсни резиме „случаја Жижек“:  „„Улога“ Славоја Жижека у процесу десубјективизоване анонимизације човековог бића није безначајна,  а још мање случајна: привидно спонтан и агитирано-импулсиван пред стимулусом видљивих глобалних неправди, он, као бренд иза којег стоји безлични систем корпорацијске моћи навиговања и манипулисања, промишљено бира средства која неће угрозити позадинску структуру из које се прехрањује, нити ће икада прекорачити границу која естрадни, строго контролисани бунт дели од аутентичне побуне самоосвешћеног бића које би да изрони из хоризонта заборављене и потиснуте идеје хуманитета“. (317) А трагом овог закључка, Жељко Симић у свом интервјуу језгровито и прецизно сумира истину о Жижеку: „Иако се издаје за радикалног критичара постмодернизма, Жижек је јадан од његових најутицајнијих протагониста. Ставише, он је бренд иза којег стоји безлични систем корпорацијске моћи манипулисања и потискивања критичког мишљења“.

Након свега изнетог, са задовољством можемо констатовати да је овом књигом, након бројних идолопоклоника и епигона који Жижека сасвим некритички хвале и славе, Жижек код нас коначно добио достојног, и вероватно првог и правог критичара. Жељко Симић је тиме исправио крупан и поражавајући дефицит наше теоријске сцене која се већ дуго жалосно провинцијално фасцинира сваком помодном интелектуалном појавом која стиже из „глобалног села“.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер