четвртак, 18. октобар 2018.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Супротно Вучићевим тврдњама, Саветодавно мишљење МСП није „ставило печат“ на независност тзв. Косова
Политички живот

Супротно Вучићевим тврдњама, Саветодавно мишљење МСП није „ставило печат“ на независност тзв. Косова

PDF Штампа Ел. пошта
Александар Павић   
среда, 25. јул 2018.

У склопу своје кампање убеђивања српске јавности да смо на Косову и Метохији ”све изгубили”, да ”немамо ништа”, и да ће и ”метар” за који би се он евентуално ”изборио” бити више од онога што наводно имамо сад, последњих месеци Александар Вучић често износи тврдњу да је Саветодавно мишљење Међународног суда правде „ставило печат“ на независност тзв. Косова, захваљујући ”катастрофално” постављеном питању које су поставиле претходне власти.

О квалитету питања које је у октобру 2008. упућено МСП-у се, наравно може и треба расправљати на државном нивоу, и то много озбиљније и стручније него до сада. Но, то неће променити Саветодавно мишљење МСП-а, које је објављено у јулу 2010, и које је већ постало аргумент у међународним односима, као на пример у случају повратка Крима Русији. Важније је, дакле, утврдити да ли је све баш тако црно како нам то Вучић представља, и да ли Србија може да извуче ишта позитивно из тог Саветодавног мишљења. Кратак одговор на оба питања је можда за многе изненађујући и гласи – ДА! Прецизније, пажљиво читање Саветодавног мишљења МСП нам говори управо супротно од онога што тврде власти Србије: нити је МСП ставио, Вучићевим речима, ”печат и восак” на независност лажне творевине на територији Косова и Метохије, нити је својим Мишљењем МСП укинуо Резолуцију 1244 Савета безбедности Уједињених нација, по којој је Косово и Метохија и даље саставни део Републике Србије.

Штавише, из Саветодавног мишљења МСП произилази да се садашња творевина која се представља као „Косово“, а која је производ једностраног чина самопрокламоване групе грађана обзнањеног 17. фебруара 2008. у Приштини у форми тзв. „Декларације о независности Косова“ – налази изван оквира Резолуције 1244, односно изван правног поретка којег је успоставио Савет безбедности УН. А, као што се зна, нико до дан-данас није укинуо нити променио ни Резолуцију 1244, ни правни оквир који је она дефинисала.

 

АНАЛИЗА САВЕТОДАВНОГ МИШЉЕЊА МСП:

Погледајмо најпре како је у свом Саветодавном мишљењу Међународни суд правде окарактерисао природу онога што се десило 17. фебруара 2008.

Члан 76 Саветодавног мишљења МСП описује шта се тог дана тачно десило:

„Декларација о независности је усвојена на састанку одржаном 17. фебруара 2008, пошто је за њу гласало 109 од 120 чланова Скупштине Косова, укључујући Премијера Косова и Председника Косова (који није био члан Скупштине). Десет посланика Скупштине који су представљали заједницу косовских Срба и један посланик који је представљао заједницу косовских Горанаца одлучили су да не присуствују састанку. Декларација је написана на два листа папируса и прочитана, изгласана и затим потписана од стране свих присутних представника. Она није прослеђена Специјалном представнику Генералног секретара УН, нити је објављена у Службеном гласнику Привремених институција самоуправе на Косову“.

Затим се у члану 77 описује реакција Србије:

Члан 77:

По објављивању Декларације о независности, Република Србија је обавестила Генералног секретара да је усвојила одлуку по којој та декларација представља насилно и једнострано отцепљење дела територије Србије, и да она не производи никакве правне последице, ни за Србију ни за међународноправни поредак (док. S/PV.5839 Уједињених нација; Извештај Генералног секретара о Мисији Привремене администрације Уједињених нација на Косову, док. S/2008/ 211 Уједињених нација). По захтеву Србије, 18. фебруара 2008. је одржано хитно јавно заседање Савета безбедности, на којем је учествовао г. Борис Тадић, председник Републике Србије, одбацивши Декларацију о независности као незаконит акт који је Народна скупштина Републике Србије прогласила ништавим (док S/PV.5839 Уједињених нација)“.

Дакле, и сам МСП констатује да су тадашње власти Србије предузеле, ако ништа друго, бар правне радње којим су огласиле непризнавање тог једностраног и нелегалног чина.

Уз то, као што ће се видети у даљем тексту, Саветодавно мишљење МСП суштински даје за право званичном ставу Србије, изнетом на заседању Савета безбедности УН од 18.2.2008. године.

У члану 102 МСП изражава своју намеру да утврди тачан идентитет аутора декларације:

„Суд треба да утврди да ли је декларација о независности од 17. фебруара 2008. представљала акт 'Скупштине Косова', једне од Привремених институција самоуправе основаних према Поглављу 9 Уставног оквира, или су они који су декларацију усвојили деловали у неком другом својству“.

Члан 105 говори о томе како су аутори декларације о независности сами себе видели и шта су им биле намере:

„Декларација о независности одсликава свест њених аутора да су преговори о коначном статусу пропали и да је наступио критичан тренутак за будућност Косова. Преамбула декларације помиње 'вишегодишње међународно спонзорисане преговоре између Београда и Приштине по питању нашег будућег политичког статуса' и изричито ставља декларацију у контекст неуспеха преговора о коначном статусу, с обзиром да наводи да 'никакво међусобно прихватљиво решење статуса није било могуће' (десети и једанаести став преамбуле). Полазећи од тога, аутори декларације о независности истичу своју решеност да 'реше' статус Косова и пруже народу Косова 'јасноћу у вези његове будућности' (тринаести став преамбуле). Ова терминологија указује да аутори декларације нису настојали да делују у оквиру стандардног оквира привремене самоуправе Косова, већ им је циљ био да установе Косово 'као независну и суверену Државу' (став 1). Стога, они који су декларацију усвојили нису имали намеру да она ступи на снагу у оквиру правног поретка који је створен за привремену фазу, нити је она то могла. Напротив, Суд сматра да аутори декларације нису деловали, нити су намеравали да делују, у капацитету институције створене и овлашћене да делује у оквиру тог правног поретка, већ су предузели да усвоје меру чија ће важност и последице бити изван тог поретка“.

Дакле, МСП је констатовао да је скупина која је једнострано прогласила ”косовску независност” свесно деловала изван оквира Резолуције 1244 СБ УН.

Члан 106 затим описује како су протагонисти једностраног проглашења независности објавили намеру да узурпирају ингеренције које припадају искључиво Специјалном представнику Генералног секретара УН:

„Овај закључак подупире чињеница да су аутори декларације предузели да испуњавају међународне обавезе Косова, посебно оне које је за Косово креирао УНМИК (став 9), и изричито и свечано објавили обавезе Косова према трећим Државама у складу са обавезама наведеним у декларацији (став 12). Насупрот томе, под режимом Уставног оквира, сва питања везана за руковођење спољних односа Косова била су под искључивом ингеренцијом Специјалног представника Генералног секретара:

(м) склапање споразума са државама и међународним организацијама у свим стварима везаним за РСБУН 1244 (1999);

(н) надзор над испуњавањем обавеза из међународних споразума који су склопљени у име УНМИК-а;

(о) спољни односи, укључујући са Државама и међународним организацијама... (Глава 8.1 Уставног оквира, 'Овлашћења и Обавезе које припадају СПГС-у),

у складу са којим се Специјални представник Генералног секретара само консултује и сарађује са Привременим институцијама самоуправе по овим питањима“.

Члан 107 изричито наводи да творци декларације нису исто што и Скупштина Косова, односно орган Привремених институција самоуправе предвиђених правним поретком који је успостављен под окриљем УН:

„Одређене појединости у тексту декларације као и околности њеног усвајања такође наводе на исти закључак. Нигде се у изворном тексту декларације на албанском језику (који је једини аутентични текст) не помиње да је декларација дело Скупштине Косова. Речи 'Скупштина Косова' појављују се у заглављу декларације само у енглеском и француском преводу у досијеу приложеном у име Генералног секретара. Језик који је коришћен у декларацији разликује се од језика који се користи у актима Скупштине Косова, с обзиром да први пасус почиње фразом: 'Ми, демократски изабрани вођи нашег народа...' док акти Скупштине Косова користе треће лице једнине.

„Уз то се процедура везана за декларацију разликовала од процедуре коју је користила Скупштина Косова за усвајање законодавних аката. Прецизније, декларацију су потписали сви присутни, укључујући и Председника Косова, који (као што је наведено у члану 76) није био члан Скупштине Косова. Заправо, особе које су усвојиле Декларацију о независности себе дефинишу у самом тексту као 'демократски изабране вође нашег народа' непосредно пре саме Декларације о независности ('путем ове декларације проглашавамо Косово независном и сувереном државом', члан 1). Такође се примећује да декларација није прослеђена Специјалном представнику Генералног секретара ради објављивања у Службеном гласнику“.

Члан 108 потврђује да ни сам представник Генералног секретара УН није сматрао да је декларација акт Привремених институција самоуправе:

Реакција Специјалног представника Генералног секретара на Декларацију о независности такође има одређену важност. Уставни оквир је дао Специјалном представнику моћ надзора и, у одређеним околностима, поништавања акта Привремених институција самоуправе. У претходним случајевима, поготово у периоду између 2002. и 2005, када је Скупштина Косова предузела иницијативе у циљу промоције независности Косова, Специјални представник је оценио да један број аката није у складу са Уставним оквиром, односно да 'превазилазе домет компетенција [Скупштине]' (Досије Уједињених нација бр. 189, 7. фебруар 2003), и да, стога, превазилазе овлашћења Скупштине Косова.

Ћутање Специјалног представника Генералног секретара у вези декларације од 17. фебруара 2008. указује да он није сматрао да је декларација била акт Привремених институција самоуправе који је требало да почне да делује у склопу поретка за чији је надзор он био овлашћен. Како пракса показује, он би био дужан да реагује на акте Скупштине Косова за које је сматрао да су ultravires, тј. изван њених прерогатива.

Суд прихвата да у Извештају Генералног секретара о Мисији привремене администрације Уједињених нација на Косову, поднетом Савету безбедности 28. марта 2008. пише да је „Скуптина Косова одржала седницу током које је усвојила 'Декларацију о независности', чиме је прогласила Косово као независну и суверену Државу“ (Док. Уједињених нација S/2008/211, став. 3). То је био нормалан периодични извештај о активностима УНМИК-а, у циљу обавештавања Савета безбедности о дешавањима на Косову; он није био намењен као правна анализа декларације или својства у ком су деловали они који су је усвојили“.

Члан 109 јасно закључује да су лица која су прогласила независност фактички самозванци:

„Стога Суд закључује да аутори декларације о независности од 17. фебруара 2008. нису деловали у својству једне од Привремених институција самоуправе у склопу Уставног поретка, него као лица која су деловала као представници народа Косова изван оквира привремене администрације“.

Чланови 114-117 показују да Резолуција 1244 у свом тексту нигде не препознаје актере проглашења независности. Наравно, тиме је МСП желео да истакне да доносиоци Декларације о независности нису кршили међународно право – али тиме МСП такође прави јасан дисконтинуитет између правног поретка предвиђеног Резолуцијом 1244 и свега што је уследило након акта самопроглашења „косовске независности“ од 17.2.2008. Другим речима, управо су самопроглашене институције садашњег „Косова“ оне истинске паралелне институције, изван међународноправног поретка успостављеног Резолуцијом 1244.

Члан 114:

„Суд примећује да је суштински циљ Резолуције 1244 Савета безбедности (1999) стварање привременог режима на Косову, с намером да се дугорочни политички процес усмери ка постизању коначног статуса. Резолуција не садржи никакве одредбе које се тичу коначног статуса Косова или услова његовог постизања...

Стога Резолуција 1244 (1999) не искључује објављивање декларације о независности од 17. фебруара 2008, пошто та два инструмента делују на различитим нивоима: за разлику од Резолуције 1244 (1999), декларација о независности представља покушај да се коначно утврди статус Косова“.

Члан 115, уз позивање на члан 58, именује актере на које се Резолуција 1244 односи, а који су специфично наведени у Резолуцији: Савезну Републику Југославију и њене оружане снаге, међународно цивилно и безбедносно присуство, државе чланице УН, органе УН попут Генералног секретара и његовог Специјалног представника, КФОР, Међународни трибунал за бившу Југославију и, најзад, ОВК и друге наоружане групе косовских Албанаца. Изван тога „не постоје индиције у тексту Резолуције 1244 Савета безбедности (1999) да је Савет безбедности намеравао да, мимо тога, наметне специфичне обавезе деловања или забране деловања неким другим актерима“.

Члан 117, пак, изричито подвлачи да, за разлику од претходних резолуција везаних за косовску кризу, наведених у члану 116 (резолуције 1160, 1199, 1203) Резолуција 1244 не наводи „вођство косовских Албанаца“ као једног од актера на које се Резолуција односи:

„Таквог помињања вођства косовских Албанаца или других актера, осим прилично уопштеног помињања 'свих заинтересованих' (члан 14), нема у тексту Резолуције 1244 Савета безбедности (1999)“.

Стога, наводи се у члану 118:

„... Суд не може да прихвати аргумент да Резолуција 1244 Савета безбедности (1999) садржи забрану против проглашавања независности која би се односила на ауторе Декларације о независности...“

Да би се затим, у члану 119, закључило, фактички, да се актери проглашења независности налазе изван правног поретка успостављеног од стране УН, па се тако он на њих и на њихову декларацију и не односи, и да стога они нису ни прекршили Резолуцију 1244:

„Суд стога налази да Резолуција 1244 Савета безбедности (1999) није спречавала ауторе декларације од 17. фебруара 2008. да објаве Декларацију о независности од Републике Србије. Дакле, декларација о независности није прекршила Резолуцију Савета безбедности 1244 (1999).

По истој логици, МСП закључује да декларација није прекршила ни Уставни оквир успостављен од стране УНМИК-а, с обзиром на то да Декларација о независности – ово је врло битно – није дело Привремених институција:

Члан 120:

„Сада ће се Суд бавити питањем да ли је Декларација о независности од 17. фебруара 2008. прекршила Уставни оквир успостављен под покровитељством УНМИКА-а. Поглавље 5 Уставног оквира дефинише овлашћења Привремених институција самоуправе Косова. Један број Држава које су учествовале у поступку пред овим Судом је изнео аргумент да је доношење декларације независност акт изван овлашћења Привремених институција самоуправе, како то предвиђа Уставни оквир“.

Члан 121:

Суд је, међутим, већ утврдио (види чланове 102 до 109 горе) да Декларацију о независности од 17. фебруара 2008. нису објавиле Привремене институције самоуправе, нити је била намера да тај акт ступи на снагу, или да има стварну снагу, унутар правног поретка у оквиру ког су деловале те Привремене институције. Из тога происходи да аутори Декларације о независности нису били ограничени оквиром овлашћења и обавеза који је успостављен ради управљања деловањем Привремених институција самоуправе. Стога, Суд закључује да Декларација о независности није прекршила Уставни оквир“.

ЗАКЉУЧАК:

Шта из свега овога произилази? Један једини закључак: садашње „државне“ структуре у Приштини – немају никакве везе са Резолуцијом 1244. Оне су настале изван ње, изван правног поретка успостављеног од стране УН, који и даље постоји, у облику Резолуције 1244 и пратећих аката и докумената. Истина, МСП је утврдио да су косметски Арбанаси имали право да узурпирају право да прогласе независност преко својих самопрокламованих „демократски изабраних вођа“, односно да политички изразе своје виђење коначног статуса КиМ. Но – то право свакако, према резоновању МСП, имају и друге етничке групе на КиМ (и широм света), односно њихове „демократски изабране вође“ (а нигде се не наводи каква је то тачно процедура која некоме даје статус „демократски изабраног“). Наравно, то се на првом месту односи на Србе на Косову и Метохији.

Другим речима, нема ничега у међународном праву, како га је протумачио МСП, што обавезује и једног актера на КиМ да се подреди поретку самопрокламованих власти у Приштини, нити било ког другог државног или међународног актера, било Србију или неку другу државу, да садашње „државне“ институције у Приштини призна, па чак и да са њима општи. Дакле, нема никаквог правног разлога нити обавезе да власти у Београду приморавају Србе (а, стога, и остале неалбанце) да се „интегришу“ у самопрокламоване „институције“ Приштине, као што то нпр. предвиђа Бриселски споразум. Обавезе могу да буду само политичке, али не и правне природе.

Стога све приче о некаквој „статусној неутралности“ бриселског, или било ког другог процеса у ком учествују садашње самопроглашене структуре власти у Приштини – једноставно не пију воду. Ако се само прочита Саветодавно мишљење МСП, јасно је да се статусна неутралност може наћи искључиво унутар Привремених институција самоуправе успостављених Уставним оквиром, произашлим из Резолуције 1244 – а МСП је јасно рекао да су доносиоци декларације о независности искорачили изван тог Уставног оквира.

Истинска статусна неутралност не станује изван тих оквира, дефинисаних од стране УН. Изван њих станују једино покушаји – који, сада знамо, нису противни међународном праву – да се установи коначни статус. Косметски Арбанаси су то право искористили. Исто то право, дакле, имају и Срби на КиМ (а и остале националне заједнице које су заинтересоване). То право, оверено од стране МСП, држава Србија и Срби на Косову и Метохији који делују по њеним упутствима тренутно, нажалост, не користе. Али, по Саветодавном мишљењу МСП – држава Србија и косовско-метохијски Срби имају исто оно право које су искористиле самопроглашене власти у Приштини, а да, при томе, ни на који начин не наруше Резолуцију 1244.

Самопроглашене, дивље „институције“ у Приштини су изабрале да коначни статус буде – независност. Свака власт у Београду има, дакле, право да каже, у времену које буде изабрала, да не признаје приштинске структуре, и да, принципијелно, захтева поновно формирање правих Привремених институција које предвиђа Резолуција 1244. Пошто се у садашњем историјском тренутку не може очекивати позитиван одговор на такав захтев, званични Београд има и друге алтернативе, између осталог: да прогласи алтернативни коначни статус – аутономију Косова и Метохије унутар Србије, да формира институције аутономије, односно Скупштину Аутономне покрајине КиМ – која је, иначе, била проглашена у Северној Митровици 4.7.2013. али су је власти у Београду игнорисале и игноришу – па чак и да прогласи садашње приштинске структуре ”паралелним”, односно нелегалним. И да све то буде у складу са међународним правом, онако како га је дефинисао МСП. Наравно, све то може да буде у овој фази више декларативно, без улажења у војне или било какве друге сукобе – мада постоји опција да нпр. држава Србија стане пуним капацитетом иза Скупштине АП КиМ, и омогући јој функционисање бар на северу покрајине, па чак да и од КФОР-а затражи исту заштиту какву уживају дивље приштинске институције. У сваком случају, тиме би се истакла јасна намера државе Србије да остане привржена Резолуцији 1244, Косову и Метохији као саставном делу Републике Србије и међународном праву. И тиме би се створили услови за неку врсту институционализације ”замрзнутог конфликта”, где би обе стране имале и јасно дефинисане ставове и јасно дефинисане институције (односно ”институције”) које отелотворавају дијаметрално супротстављена виђења коначног статуса КиМ.

Што се тиче тога да ли је уопште требало постављати другачије, или било какво питање Међународном суду правде, или је требало једноставно тужити све земље које су признале тзв. Косово – сада је касно о томе расправљати. Питање је каква се „правда“ уопште могла и може очекивати од садашњих институција међународне правде којима још увек доминира пристрасни западни утицај. Имамо то што имамо – Саветодавно мишљење МСП, и од њега треба да извучемо максимум који нам иде у корист у садашњем историјском тренутку.

Очигледно је да је, после објаве Саветодавног мишљења МСП у јулу 2010, изостала ваљана правна анализа од стране тадашње Владе Мирка Цветковића, што је за последицу имало то да су они – истина под снажним западним притиском, у време када ни Русија ни Кина још увек нису биле оно што су данас – наставили да дају легитимитет дивљим приштинским структурама, улажењем у нове преговоре с њима, без одговарајуће ограде, и потписујући ССП са ЕУ. Вучић и Дачић су, потписавши са том дивљом структуром тзв. Бриселски споразум, исте само додатно легитимисали и, још горе, укинули институције државе Србије на територији КиМ.

Срећом по нас, дивље приштинске структуре, односно њихови спонзори, нису вољне чак да дају ни ону мрвицу звану ЗСО, на коју су се тим споразумом обавезале. То државу Србију начелно ослобађа обавеза даљег учествовања у преговорима с њима, односно од давања било каквих даљих уступака. Имамо чак и аргумент да се дивља приштинска структура коју је Бриселски споразум легитимисао, сама делегитимисала тиме што га је изиграла. Што отвара пут да се од њих полако дистанцирамо, постепено их све више делегитимишемо и посветимо се (поновној) изградњи сопствених институција на КиМ. Дакле, право питање је зашто Александар Вучић упорно не користи ове опције, иако су оне и легалне и легитимне, и у складу са међународним правом, по дефиницији Саветодавног мишљења МСП, већ упорно нуди најнеповољније тумачење онога што је одлучио МСП и у складу са таквим дефетистичким ставом води државну политику и преговоре.

Јасно је да игра око Косова и Метохије не само да није готова, већ да тек треба да почне, оног тренутка када будемо прихватили и усвојили ону реалност која нама и нашим савезницима – а не само нашим непријатељима или супарницима – иде у прилог. Много нам је опција на располагању, међународно право је, како се сада види, на нашој страни, наши савезници су све јачи, а дивље приштинске структуре све слабије. А то што садашње владајуће структуре политичког Запада немају намеру да промене свој став о „косовској независности“ – то нека се, захваљујући између осталог и нашем раду и обновљеној борби за оно што је наше, постепено претвори у њихов, а не у наш проблем, како незадовољство њиховом укупном, суштински анти-европском (про-имиграционом, анти-традиционалном, анационалном, сорошевском) политиком у њиховим земљама буде расло, а тзв. Косово буде постајало све веће оптерећење за њих, и све већи симбол сценарија који може и њих да задеси у не тако далекој будућности.

* Краћа верзија ове анализе објављена је на сајту Фонда стратешке културе 2015. године.

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да ће Васељенска патријаршија дати аутокефалност "Украјинској православној цркви"
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер