Stranka to sam ja, ili o političkom faraonizmu

Govoriti danas o apsolutnoj i neupitnoj dominaciji naših političkih partija u svim oblastima društva postalo je opšte mesto svake iole ozbiljne političke analize. Sve su učestalije ocene da je na delu višestranačka demokratura koja je u mnogim elementima veoma slična jednopartijskom sistemu.

Stranke su postale neka vrsta izolovanih ostrva u sve većem moru apatije i razarajuće društvene anomije. One su postale samodovoljne oligarhijske strukture okrenute samo podeli političkog plena i sve ogoljenijoj i neprincipijelnijoj političkoj trgovini i namirivanju isključivo vlastitih interesa. „Kod nas vlada partitodespotija. Mora se shvatiti da su lideri vladajućih stranaka politički faraoni koji su pod unakrsnim pritiscima. Oni moraju da odgovore potrebama društva, ali i potrebama vlastitih sledbenika koji traže uhlebljenje. Stranke nagrađuju ljude koji ne samo da rade za partiju već i žele nešto od nje“.

Na pitanje o tome kada će biti održana skupština jasno je rekao: Kada ja budem odlučio. Ovo je politička izjava gotovo bez presedana u istoriji ne samo našeg višestranačkog političkog života i to po svojoj nedvosmislenoj poruci – Stranka to sam ja.

Kako izgleda ovako ocrtan politički faraonizam o kome je govorio Vladimir Goati, mogli smo videti nedavno u „susretu“ predsednika Demokratske stranke Borisa Tadića sa članovima rukovodstva ove stranke u Kragujevcu. On je tada decidirano izjavio da samo od njega zavisi kada će biti zakazana izborna skupština DS, koliko će potpredsedničkih mesta biti i ko će se za to mesto kandidovati. Na pitanje o tome kada će biti održana skupština jasno je rekao: Kada ja budem odlučio. Ovo je politička izjava gotovo bez presedana u istoriji ne samo našeg višestranačkog političkog života i to po svojoj nedvosmislenoj poruci – Stranka to sam ja. Ne postoji više statutarna procedura koja je precizno odredila način sazivanja izborne skupštine, demokratsko odlučivanje u stranačkim organima, uticaj članstva je sasvim zanemariv, odavno nema ozbiljnih rasprava o najvažnijim društvenim pitanjima. Sve je u rukama jednog čoveka koji stranku smatra za svoje privatno vlasništvo, privatnu firmu u kojoj više ne važe već ustaljena demokratska pravila stranačkog organizovanja, osim volje predsednika stranke koji ne izbegava da pokaže i demonstrira svoju apsolutnu moć i uticaj. Više se i ne fingira demokratska procedura, sada je na delu ogoljena i ničim ograničena vlast aktuelnog neprikosnovenog lidera DS.

Sve su maske konačno pale i sva ta velika i pompezna zalaganja za demokratizaciju DS, pa samim tim i političkog života u Srbiji pokazala su se kao obična farsa i ordinarna demagogija. Koliko juče neposredan izbor stranačkih funkcionera i organa proglašavan je za do sada neviđen stepen demokratizacije i deoligarhizacije vladajuće stranke. Očigledno je da od učešća članstva na neposrednim izborima nema ni pomena jer samo od isključive volje predsednika DS zavisi kako će se glasati, za koga će se glasati i kada će se ono obaviti na već unapred dogovorenoj tzv. izbornoj skupštini. Tu nema ni traga od stvarnih i neposrednih stranačkih izbora inače predviđenih stranačkom procedurom, sve je svedeno na puko izjašnjavanje i potvrđivanje već donetih odluka.

Očigledno je da od učešća članstva na neposrednim izborima nema ni pomena jer samo od isključive volje predsednika DS zavisi kako će se glasati, za koga će se glasati i kada će se ono obaviti na već unapred dogovorenoj tzv. izbornoj skupštini.

Rezultat ovakvog načina glasanja biće u tome da će predsednik DS svojom apsolutnom voljom imenovati organe i funkcionere stranke. To je objektivno veoma ponižavajuća situacija i sada dominantna politička praksa za stranku koja baštini veliku i bogatu demokratsku tradiciju. Ovakav decizionistički položaj sadašnjeg predsednika DS samo svedoči o tome da je sadašnja vladajuća stranka postala neka vrsta labave koalicije različitih interesnih grupa i koterija i da u njoj preovlađuje klijentelistički duh i neprestana trka ko će biti bliže predsedničkom odabranom dvorskom krugu. To govori o velikoj slabosti stranke koju sada na okupu drži samo predsednik stranke koji sebe i smatra jedinim garantom stranačkom jedinstva i održavanje stranke na vlasti. „Demokratska stranka ne vodi društvo i ne otvara se prema njemu: umesto da pozove građane da učestvuju u političkom životu, u rešavanju i krupnih i sitnih pitanja, ona je postala tvrđava“, kaže Vesna Pešić u svojoj analizi bezakonja u našoj kartel- državi. Demokratska stranka se ne otvara ni prema svom članstvu tako da je veoma teško očekivati da će uključivati građana u društveno odlučivanje. Jer građani i ne postoje u političkom smislu, oni su sada svedeni samo na puke glasače koje treba samo dobro i efikasno uklopiti u ciljanu marketinšku kampanju ili ih uljuljkivati socijalnom demagogijom i poznatim obećanjima o svetloj evropskoj perspektivi.

Međutim, Demokratska stranka postaje sve više nalik na opkoljenu tvrđavu u kojoj stoluje neprikosnoveni vođa okružen svojom svitom, dvorskim klikama i partijskim oblasnim gospodarima. Svi pokušaji da se održi privid političke normalnosti i stabilnosti padaju pred oporim činjenicama sve težeg i siromašnijeg života u Srbiji. U istraživanjima „Kako građani Srbije vide tranziciju iz socijalizma u kapitalizam“ može se pročitati veoma interesantan podatak koji je verovatno promakao velikim marketinškim i medijskim magovima koji danas dominantno određuju političko i programsko pozicioniranje Demokratske stranke. U ovom istraživanju se navodi sledeći zaključak: „Poverenje u predsednika Republike 2010. godine je na nižem nivou nego ikada u vreme dok je ovu funkciju obavljao Slobodan Milošević, mada na nešto višem nivou nego kada ju je obavljao Milan Milutinović“.

Demokratska stranka postaje sve više nalik na opkoljenu tvrđavu u kojoj stoluje neprikosnoveni vođa okružen svojom svitom, dvorskim klikama i partijskim oblasnim gospodarima. Svi pokušaji da se održi privid političke normalnosti i stabilnosti padaju pred oporim činjenicama sve težeg i siromašnijeg života u Srbiji.

Predsednik DS i Republike Srbije Boris Tadić je svojim dosadašnjim političkim delovanjem pokazao da je sklon da izađe izvan okvira svojih ustavnih nadležnosti i demonstrira svoju apsolutnu arbitrarnu moć u rešavanju ne samo ozbiljnih političkih problema i izazova, ali je u isto vreme delegitimisao i oslabio funkcionisanje teškom mukom uspostavljenih demokratskih institucija. Očigledno je da je on svoj sve autoritativniji način upravljanja Demokratskom strankom preneo i na državni nivo, zato nas ne bi iznenadilo da se on već uveliko uživeo u ulogu apsolutnog gospodara ne samo Demokratske stranke već i države. Iz političke pozicije u kojoj predsednik vladajuće stranke može da kaže „Stranka to sam ja“ mali je korak do stanja u kome će on reći – Država to sam ja. To je ozbiljan izazov i opomena za samu demokratiju u Srbiji jer lični oblik vladavine, koji je sada sve izrazitije na delu, mora otići u ropotarnicu istorije ako stvarno želimo da živimo u zemlji u kojoj vladaju zakoni, demokratske institucije i procedure, a ne partijski faraoni i njihove dvorske kamarile.