"Sram te bilo", ili kako je autošovinizam „belih listića“ Srbiji podario samovlašće Aleksandra Vučića

"Krajnje je vreme da ponovo počnemo da govorimo 'sram te bilo' svima koji to zaslužuju, pa i intelektualcima koji ćute, a koji su dužni da menjaju društvo nabolje", izjavila je ovih dana Blicu Srbijanka Turajlić, ugledna aktivistkinja koja je – zajedno sa Vesnom Pešić, advokatom Srđom Popovićem, Vladimirom Pavićevićem i ostalim neodgovornim i ciničnim guruima "belih listića" i filozofima "manjeg zla" –  podarila Srbiji samovlašće Aleksandra Vučića.

Ne znam da li je profesorka Turajlić sebi rekla "sram te bilo", ali bio bi to znak elementarne ljudske pristojnosti javne intelektualke koja je dala nemali doprinos da se srpsko društvo promeni nagore – i da dođemo u situaciju da ima sve manje nade da će se uskoro zaustaviti destrukcija koju (p)održavaju najmoćnije zapadne države.

Uticajna predstavnica naše "građanske" elite uverljivo je pokazala da je nekada bolje ćutati nego govoriti i naterala građane Srbije da ponovo nauče jednu od najstarijih lekcija ružnije strane istorije – da i od jako lošeg i jadnog uvek može mnogo gore i jadnije. Ostaje  nada da nećemo prolaziti i kroz nastavak ovog bespotrebnog "kursa" – sledeća lekcija je da nema dna, da se uvek može potonuti još dublje.

Strastvenim promoterima "belih  listića" – nastalih kao odgovor na pitanje o "manjem zlu" koje je, uokvireno kao retorsko, postavio Srđa Popović – moralo je biti jasno šta znači izborni poraz DS i kako će izgledati vladavina na brzinu "evropeizovanih" radikala. Dakle, zašto je Srbijanka Turajlić pogurala Srbiju u Vučićevo autoritarno naručje?

Bojim se da se odgovor nazire u istom intervjuu, ali i u ranijim izjavama iskusne aktivistkinje koja kao da javno deluje sa ciljem da potvrdi viđenje Srbije kao jednog ne samo teško bolesnog već i neizlečivog mesta. Privilegovana penzionisana profesorka, koja je Blicu izjavila da je "manja šteta ukinuti penzije nego smanjiti plate profesorima", ranije je govorila da ovde "sistem vrednosti ne postoji" i da smo "najlošiji đaci" u odeljenju "zarobljeni u prošlosti".

U hijerahiji klevetanja sopstvenog naroda – od autoorijentalizma, prividno benigne i zato, nažalost, odavno sasvim odomaćene forme, preko autorasizma, koji proviruje iz kolumni Svetislava Basare, Vučićevog omiljenog "kritičara", do autošovinizma, kojim obiluju tekstovi u E-novinama i na portalu "Autonomija" – gospođa Turajlić je jedna od šampionki "kulturnog" autoorijentalizma sa mašnicom, pseudonaučne i paraprosvetiteljske esencijalizacije koja legitimiše primitivne ekcese autorasista i krvoločnu mržnju autošovinista.

Orijentalizam je oličen u shvatanju o inferiornosti i "okamenjenosti" pripadnika kultura koje ne dele "zapadne vrednosti". Neke od ključnih reči autoorijentalističkog diskursa, zavisno od konteksta, jesu "uvek" i "svi", "nikad" i "niko", "dijagnoza" i "lek", koji srpsko/srbijanski kolektivni pacijent uporno odbija da proguta.

Ipak, izgleda da ima i onih koji su krenuli da piju sugerisanu dozu. U obraćanju skupštini povodom zakona koji omogućava izgradnju "Beograda na vodi" – spomenika koji je rešio da sebi podigne za života, Vučić se oslonio na autoorijentalističke stereotipe. Ideja vodilja i "naučni" temelji tog govora direktno su preuzeti od Latinke Perović i Dubravke Stojanović, ideološkinje i vodeće apologetkinje autoritarne "modernizacije" koju Vučić sprovodi.

Njihova misao sve dublje prodire i u turbo-folk i izgleda da Jelena Karleuša neće zadugo ostati jedino silikonsko otelotvorenje ove filozofije. Stihovi apologetskog Youtube hita "Vučić Aleksandar" Marije Maksime zvuče kao folk obrada misli Latinke Perović, nekada neumornog ideološkog biča titoističkog režima u Srbiji.

Teško je predvideti u kom pravcu će se razvijati trend vezivanja Vučićeve (još uvek relativno benigne) autoritarnosti i "evropeizacije". U slučaju neuspeha, ne bi bilo iznenađenje da njegovo razočaranje u "naš mentalitet" preraste u autorasizam, pa i autošovinizam, koji je Radomir Konstatinović legitimisao u Filosofiji palanke.

Ova "Biblija" srpskog autošovinzma – i moćno priručno sredstvo za opravdavanje i aboliciju inih balkanskih šovinizama – počinje naizgled samokritičnom, promišljenom i izuzetno vešto konstruisanom autoorijentalističkom ogradom: "Iskustvo nam je palanačko".

Ali, prvo lice množine se ubrzo izgubi u ovom pretencioznom biseru autokolnijalne misli. Ketmansko "nam" prerasta u zgađeno "im", a sunarodnici samopravednog autora bivaju nacifikovani i postaju "oni".

Parafrazirajući  krovnu misao ovog opasnog, u suštini anti-antifašističkog teksta, moglo bi se reći da je iskustvo elitističke i otuđene Druge Srbije – koja je, kada je po prvi put došla u priliku da odlučuje ko će vladati Srbijom, "belim listićima" birala Aleksandra Vučića – autošovinističko.

Zato u tom hronično zgađenom i fatalističkom miljeu ne treba očekivati ni "kriv sam" ni "sramota me". O kojoj god inkarnaciji da je reč – umiveno autoorijentalističkoj, autorasističkoj ili osvetoljubivo autošovinističkoj – i krivica i sramota mogu biti samo srpski, uvek s one strane tog ignorantskog, kvazievropskog i metastaziranog "Ja".