среда, 08. фебруар 2023.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Русија на амерички начин – необични случај српске русофилије
Политички живот

Русија на амерички начин – необични случај српске русофилије

PDF Штампа Ел. пошта
Никола Танасић   
субота, 26. новембар 2022.

Српска русофилија као геополитичка загонетка

Релативно проруска политика Србије представља својеврсни геополитички скандал још од 2014. године када су Срби (како у Србији, тако и у БиХ) постали једина нација Европе (не рачунајући постсовјетски простор) која је одбила да уведе санкције Русији. Та чињеница је привукла пажњу како западних суверениста, тако и западних глобалиста, али и саме Русије. Једни су у Србима видели „једини слободан народ Европе“, други – „пиона у руском хибридном рату на Балкану“. Али и за једне и за друге српско понашање деловало је аномално, као загонетка коју треба решити.

Упркос високом нивоу интеграције у политичке структуре тзв. „глобалног Запада“ (Србија је тренутно у преговорима о чланству у ЕУ), упркос апсолутној доминацији западног капитала и западних идеолошких наратива у српској медијској сфери, сваку антируску пропаганду (и уопште било какву критику на рачун Русије, а поготово на рачун њеног председника Владимира Путина) већина Срба категорично, чак острашћено одбацује

Случај Србије је још загонетнији ако имамо у виду чињеницу да Србија свакако није у релевантном смислу самосталнија нити суверенија држава од земаља-чланица или земаља-кандидата ЕУ. Штавише, Србија непрекидно доказује да је за њу изузетно тешко, а често и потпуно немогуће водити самосталну политику, независну од европског и западног политичког утицаја. Без обзира на то (а вероватно управо зато) чак и минимална српска брига о сопственим интересима везано за санкције Русији претила је да постане „фактор Оливера Твиста“ – лош пример за друге полузависне полуколоније Запада које такође могу да „потпадну под лош утицај“ и „добију чудне идеје“ о заштити властитих политичких и националних интереса.

Захваљујући томе је српска килава и слабашна русофилија на међународној политичкој сцени постала проблем који се мора решити како се овај случај не би почео понављати, односно, из руске перспективе, управо да би се почео понављати. Притом само неувођење санкција и није толико загонетно, колико општи однос Срба према Русији. Упркос високом нивоу интеграције у политичке структуре тзв. „глобалног Запада“ (Србија је тренутно у преговорима о чланству у ЕУ), упркос апсолутној доминацији западног капитала и западних идеолошких наратива у српској медијској сфери, сваку антируску пропаганду (и уопште било какву критику на рачун Русије, а поготово на рачун њеног председника Владимира Путина) већина Срба категорично, чак острашћено одбацује. И не само антируску пропаганду, већ били какву информацију која показује Русију у негативном светлу. За сваку грешку руских власти Срби имају спремно оправдање, за сваки пораз Русије на међународној сцени постоји сасвим логично објашњење, иза сваке руске несреће стоји лукави план који ће губитке претворити у нову, изванредну победу у неком тренутку у будућности.

Једноставније речено, Србија је једина земља Европе у којој Русија поседује властиту истинску меку моћ – способност да промовише своје политичке интересе и идеолошке позиције практично без икаквих улагања или пропагандних напора

Једноставније речено, Србија је једина земља Европе у којој Русија поседује властиту истинску меку моћ – способност да промовише своје политичке интересе и идеолошке позиције практично без икаквих улагања или пропагандних напора. Истинска мека моћ је управо то – њој није потребан труд, није јој потребан новац, она шири свој утицај кроз друштвени метаболизам осмозом, чак и у условима када јој се на сваком кораку супротставља пропаганда друге стране. Управо на такав начин су деловали вектори америчке меке моћи у земљама Источног блока, донекле и у Југославији. А управо је историја ширења америчког меког утицаја у Југославији одиграла важну улогу у формирању данашњег српског русофилства.

Вектори формирања русофилне свести код Срба

Симплификаторских и једнодимензионалних одговора на питање српске русофилије има много, пре свега у западним медијима и њиховим испоставама у Србији. Они овај феномен са лакоћом објашњавају, тврдећи да су (1) Срби жртве руске пропаганде и манипулација; да (2) Русија плаћа српску подршку политичким услугама (укључујући вето у Савету безбедности УН везано за Косово) и јефтиним енергентима; а и даље је, поготово на Балкану, популарна и теза да су (3) Срби „мали Руси“ – они су фактор ентропије и антиевропејства, „племе зло“, како Пушкинов Наполеон назива Црногорце, и то је њихова „расна особина“. Све ове претпоставке, поред чињенице да су засноване на шовинистичким и расистичким стереотипима о Србима, у ствари су материјално погрешне, и лако се могу чињенички оспорити. Тако можемо да приметимо да (1) Србија није једина земља Европе у којој делују руски медији и агенти утицаја; да (2) Русија није једина земља која политички подржава Србију (ако говоримо о Косову – није тешко приметити да међу Србима не постоји ни приближно толико одушевљење Кинезима, Шпанцима, или Бразилцима), нити је Србија једина земља која зарађује на енергетској сарадњи са Русијом; може се, најзад, указати и на чињеницу да (3) Срби никако нису мање под утицајем западне културе и вредности од других народа Балкана и Источне Европе. Ако ишта, пре би се могло рећи да је тај утицај још и већи него код других народа.

Снага те народне русофилије је толика, да је у стању да једну државу која је управљачки потпуно потчињена структурама ЕУ натера да се супротстави захтевима да води антируску политику – захтевима какве друге (богатије и снажније) земље у западној политичкој орбити испуњавају увек и без поговора

Наравно, постоје и комплекснији одговори на питање о изворима српске русофилије. Они ће овде бити само поменути будући на не представљају непосредну тему, али их свакако и све време треба имати у виду. У том контексту можемо (веома упрошћено) да укажемо на више фактора који су обликовали оно што она представља данас: (а) фактор Трећег Рима (Русија је историјски била центар православног света и покровитељ православних народа – али не само Срба, већи и Грка, Бугара, Румуна и др.); (б) фактор словенофилије (Русија је активно подржавала покрете словенске словесности и јединства у Европи – али не само у Србији, већ у свим словенским земљама); а имамо и (в) фактор Интернационале/Коминтерне (Југославија је била социјалистичка земља скоро пола века, ако у њој утицај СССР и јесте био знатно мањи него у земљама Варшавског пакта). Најзад, имамо и фактор који можемо назвати (г) фактор деведесетих (или фактор санкција) који се односи на коначни распад Југославије и велики историјски конфликт Срба са тзв. „колективним Западом“ током југословенских ратова ’91-95. и ’98-99. И опет – и овде би се могло рећи да Срби нису једини народ који је на својим леђима осетио америчку и НАТО батину, ако и јесте једини народ у Европи који је НАТО бомбардовао (и то два пута). Али чак ни то не подразумева аутоматски љубав према Русији, поготово не тако живописну. Снага те народне русофилије је толика, да је у стању да једну државу која је управљачки потпуно потчињена структурама ЕУ натера да се супротстави захтевима да води антируску политику – захтевима какве друге (богатије и снажније) земље у западној политичкој орбити испуњавају увек и без поговора.

Можда је ствар у томе да су се сви ови различити фактори, под чијим се утицајем очигледно налазе и други народи Европе и света, у српском случају „срећно спојили“, а Срби се нашли у центру „савршене олује“? То је свакако опрезнији одговор, и запажање које је у великој мери тачно. Сваки од горе поменутих фактора може детаљно да се истражује и за разумевање српске русофилије они нису ништа мање важни од конкретне руско-српске сарадње и модерне политика двају држава. Али поред сваког од њих, код Срба постоји још један неочекивани „катализатор“ који појачава њихове ефекте и додатно им даје на значају. Тај „катализатор“ можда и није одговоран за нарочиту живописност, снагу, и упорност српског русофилства, која међу Србима без сумње постоји вековима и као таква је широко документована, али у великој мери одређује форму српске русофилије у XXI веку и објашњава велики број „нелогичности“ које је, наизглед, прате. А тај фактор је управо већ поменути високи ниво американизације, односно вестернизације популарне културе Југославије.

Југословенски период и фактор американизације

 Наиме, међу осталим југословенским „народима и народностима“ фактор вестернизације бије је једнако снажан, али међу њима није било других веза које су Србе упућивале на Русију, нити су код њих у једнакој мери деловали сви остали „руски фактори“ који су деловали на Србе

Као што је већ речено, већина фактора на које је горе указано постоје и код других народа, пре свега унутар бившег Источног блока. Кључна разлика између тих земаља и Југославије своди се на то што је Југославија једина земља источне Европе у којој популарна култура није била совјетска, већ управо западна. За време Хладног рата аксиологија популарне културе у СФРЈ, а самим тим и код Срба, почивала је у стриповима (пре свега италијанске и франко-белгијске школе), холивудским филмовима (прво вестернима и романсираним спектаклима, а касније у све већој мери акцијашима), и под огромним утицајем рокенрола и других облика бунтовничке и протестне културе Запада. Какве везе то има са српском русофилијом? Доћи ћемо до тога. Али пре тога треба нагласити још једно „идеално слагање вектора“. Наиме, међу осталим југословенским „народима и народностима“ фактор вестернизације бије је једнако снажан, али међу њима није било других веза које су Србе упућивале на Русију, нити су код њих у једнакој мери деловали сви остали „руски фактори“ који су деловали на Србе. Ако је код неких од њих и било позитивног односа према СССР као носиоцу социјалистичке револуције, на њих нису деловале (или бар не у толико мери) оне културне везе које су Србе још раније упућивале на Руску империју или на беле емигранте.

Притом је у периоду СФРЈ српска русофилија бећ била формирана, и активно је утицала на перцепцију западне русофобне пропаганде. Русофилију као феномен који веома подсећа на савремени можемо, рецимо, препознати у романима Андрића и Црњанског који описују живот Срба на територијама Османске и Аустријске империје XVIII и XIX века, на њега је у великој мери утицала и подршка Русије у Првом светском рату, поготово у контексту свесне жртве коју је направио цар Николај II, и који је без сумње спасао Србију од потпуног уништења. Велики утицај „белих Руса“ на грађанску културу међуратне Југославије довео је, неочекивано или не, и до повећаних српских симпатија према СССР, а те симпатије су одиграле можда и кључну улогу у опредељењу младих Срба да се током окупације ’41-45. придруже управо партизанима. Оне су без сумње одиграле значајну улогу у периоду Резолуције Информбироа и раскола Тито-Стаљин, што је довело до тога да је већина (више од 65%) „стаљиниста“ који су завршили на озлоглашеном Голом отоку били управо Срби (а од њих скоро трећина из Црне Горе), при чему је познато да повод за хапшења често нису биле политичке изјаве, већ управо јавно исказивање наклоности према Русима и СССР.

Имајући све то у виду, ефекти американизације и вестернизације код Срба имали су унеколико различите ефекте у односу на друге југословенске народе. Најједноставније речено, на друге је америчка и западна пропаганда у највећој мери деловала директно, подстрекујући управо русофобне и антисовјетске сентименте, док се код Срба појавио један – опет необичан и загонетан – контраефекат.

Имајући све то у виду, ефекти американизације и вестернизације код Срба имали су унеколико различите ефекте у односу на друге југословенске народе. Најједноставније речено, на друге је америчка и западна пропаганда у највећој мери деловала директно, подстрекујући управо русофобне и антисовјетске сентименте, док се код Срба појавио један – опет необичан и загонетан – контраефекат

Антисовјетска пропаганда као српски идеал Русије

Управо је тај „повратни удар“ америчке пропаганде најзанимљивији аспекат српске русофилије и мотор онога што смо у Србији препознали као „руску меку моћ“. У време Хладног рата Срби су били у потпуности изложени антисовјетској (а у пракси управо русофобној) холивудској пропаганди, али су на њу реаговали на специфичан начин. И понекад су те реакције толико одступале од намера америчких пропагандиста да су ефекти били у потпуности комични. Речју, негативна слика коју је о СССР и конкретно Русима распредао Холивуд Србима се допала. Гледајући америчке антисовјетске филмове, они су рутински и саморазумљиво „навијали за негативце“.

Овај феномен се опет може објаснити деловањем неколико фактора. Пре свега, Руси у холивудским филмовима уопште нису личили на праве Русе и народ који живи у СССР, али су зато веома подсећали на Србе. Они су по правилу били гласни, емотивни, свадљиви; волели су да попију и запевају, страствено су инсистирали на правди, и није их било тешко испровоцирати. У тим сликама Срби су препознавали романсирану слику „емотивног и душевног словенства“, коју су опет изједначавали са идеализованим представама о себи.

Друго, америчка популарна култура у Југославији у великој мери била је култура средње класе, а њено образовање је ипак било колико-толико социјалистичко и марксистичко. Самим тим, главни „потрошачи“ западних стрипова, филмова и музике били су бар начелно сасвим оспособљени да се према њима поставе критички, а да у њиховим обрасцима препознају пропаганду усмерену, између осталог, и против властитог друштвеног устројства. И мада су Срби искрено волели тропе америчке поп културе, код њих је увек постојала извесна задршка, поготово када су у тим стриповима или филмовима Руси били приказани у наглашено негативном светлу. То се поготово односило на приказе Руса у контексту Другог светског рата, будући да су се у Југославији, упркос компликованим односима двају земаља, према совјетским жртвама увек односили са најдубљим поштовањем.

Ипак, трећи фактор је вероватно био најзанимљивији: бунтовничка култура САД терала је Србе да развијају властити критички однос према социјалистичким властима Југославије, укључујући, између осталог, и њену властиту школу русофобије, проистеклу из већ поменуте „борбе против стаљинизма“. Истовремено, америчка контракултура која је тематизовала хулигане, разбојнике и одметнике код Срба је била тесно повезана са наслеђем четника, које су комунисти сматрали „класним непријатељем“, а званична југословенска пропаганда у потпуности изједначавала са сарадницима окупатора. Четници су у партизанским филмовима представљали типичне зликовце и „лоше момке“, при чему је њихова иконографија, униформе, и симболика у великој мери била идентична као код „белих Руса“.

И када су у Југославији почели да се показују филмови тзв. „Новог Холивуда“, који су се у великој мери бавили рехабилитацијом типичних „лоших момака“ из класичних филмова – а управо криминалаца, разбојника, и десперадоса – Србима није било тешко да на сличан начин ревидирају југословенске партизанске филмове и серије. Даље, будући да је „четничка култура“ са својим прозападним и антикомунистичким, али истовремено православним и русофилним погледима, била веома развијена управо међу српском дијаспором у САД, то је само додатно повезивало бунтовничку контракултуру Запада са „четничким“ антикомунизмом. А ако имамо у виду да су слике „руског зликовца“ у америчкој и „четника“ у југословенској кинематографији често биле веома налик једна на другу, ефекат „повратне спреге“ само је јачао.

Антируска пропаганда наглавачке

Ефекат је био поражавајући: америчка хладноратовска страшила постала су за Србе својеврсни антихероји. Без обзира на „жанровску свест“ и љубав према америчким филмовима, слика „гласног, снажног, и раздражљивог Руса“ за Србе је добила позитиван контекст и они су почели са њом да се идентификују

Ефекат је био поражавајући: америчка хладноратовска страшила постала су за Србе својеврсни антихероји. Без обзира на „жанровску свест“ и љубав према америчким филмовима, слика „гласног, снажног, и раздражљивог Руса“ за Србе је добила позитиван контекст и они су почели са њом да се идентификују. Притом се све оно што су Американци у својим филмовима „признавали Русима“ – да су храбри, образовани, емотивни, да им је техника добра, шпијуни лукави, оружје најпоузданије и сл. – све је то постајало део култа „Руса“ у српској националној свести, и то управо у том свом живописном, претераном, холивудском облику. Истовремено, чињеница да су ти и такви Руси у тим филмовима били зликовци просто се игнорисала као „жанровска матрица“ или једноставно као „пропаганда“.

Тај процес „реконструкције Русије“ на основу холивудских представа о њој додатно се појачао током деведесетих, када су сами Срби преко ноћи постали „дежурни кривци“ и „притајено зло“ у Европи, што је природно довело до тога да национални однос према америчкој пропаганди постане још негативнији и неповерљивији. У то време се већ и америчка антируска пропаганда више није гледала „са задршком“, већ у потпуности наглавачке. Оклеветана и изолована Србија, „у рату са целим светом“, постала је у то време својеврсна земља чуда, што се можда најпримереније може описати појмом „масаракш“ из романа Насељено острво браће Стругацки (израз представља поштапалицу у духу српске фразе „зло и наопако“ која дословно значи „изокренути свет“). Амерички филмови и пропаганда су наставили да доминирају српском културом, они су и даље били основни извор информација о Русији, али Срби су дословно почели да их читају „наопако“ – тј. „све супротно од онога што кажу“. У таквим условима сви претходни утицаји на српску русофилију – и православно братство, и подршка борби за ослобођење, и културна размена, и прогони српских „стаљиниста“ – све је то почело истовремено да ради на корист Русије, која је у српској националној свести све више и више добијала на значају управо у периоду своје највеће кризе и немоћи.

Фактор „холивудског ђубришта“

Поставши сама европским „Дивљим западом“, Србија је почела снажно да се идентификује управо са тропама „вестерна“ у старим холивудским филмовима – са акцентом управо на бунтовништву, слободи, и сукобу са дехуманизованим институционалним снагама америчке државе, изједначене са глобалном „Међународном заједницом“ која им је наметнула санкције и изолацију, и која је у југословенским сукобима подржавала српске непријатеље

Али то још није све – санкције деведесетих донеле су још један занимљив преокрет. Након што су се нашли у међународној изолацији, Срби деведесетих су у великој мери изгубили непосредни контакт са глобалном културом. Она је, наравно, и даље стизала у земљу, али сада углавном захваљујући пиратским каналима и шверцу, а чак и тада само делимично и непотпуно. Самим тим, велику улогу у популарној култури играли су „класици“ – филмови седамдесетих и осамдесетих који на самом Западу већ нису били „у тренду“, а често су посматрани и као естетски „застарели“. За те филмове ( и ту музику, и те стрипове) деведесете у Србији биле су „период инкубације“, током кога су се они преносили на нове генерације, и постајали деловима једне наглашено „српске“ културе. Та култура је формално била западна, будући да се заснивала на прештампаним западним стриповима и западним филмовима који су се дистрибуирали на видео касетама, али у својој бити она је била управо српска, будући да су њени морални и идеолошки обрасци били већ у потпуности ревидирани у складу са политичком и социјалном ситуацијом у изолованој Србији.

На тај начин идеализована црно-бела моралност Холивуда стопила се у националној свести са ликовима и обрасцима српских конститутивних митова. Поставши сама европским „Дивљим западом“, Србија је почела снажно да се идентификује управо са тропама „вестерна“ у старим холивудским филмовима – са акцентом управо на бунтовништву, слободи, и сукобу са дехуманизованим институционалним снагама америчке државе, изједначене са глобалном „Међународном заједницом“ која им је наметнула санкције и изолацију, и која је у југословенским сукобима подржавала српске непријатеље.

Након „ослобођења и демократизације“ друштва у двехиљадитим годинама у Србију је поново почела несметано да стиже нова, сад више не просто „америчка“, већ управо анационална и мултикултурна глобалистичка култура, али за њу је, како се испоставило, изгледа било већ касно – Срби су већ били заљубљени у конзервативну слику „Америке“ из времена Хладног рата. На тај начин међу Србима су идоли западне културе остали ликови који су на самом западу у све већој мери постајали политички некоректне, конзервативне иконе – Чак Норис, Стивен Сигал, Мел Гибсон. Производи Холивуда XXI века су сада већ стизали у Србију без проблема и у њој, наравно, нису били без утицаја, али су по правилу били мање привлачни, и мање култни од својих претходника. Као и током деведесетих, Срби су наставили да копају по „холивудском ђубришту“ и да своју слику света граде на западним премисама, али већ не на „исправним вредностима међународне заједнице“, већ на неким заборављеним и одбаченим отпацима и одјецима минулих времена.

Србија је тако кош једном испала „масаракш“ – на ономе што је сам Запад сматрао „отпадом“ властите културне продукције, економски неисплативим и неспособним да представља западну културу и вредности у свету, у Србији се формирала основна представа о „Западу“. И управо онај измаштани „Запад“ који је Америци обезбедио победу у Хладном рату сада је противречио и кварио идиличну слику „новог“, глобалистичког, све политички коректнијег, и све „освешћенијег“, тј. „воук“ Запада.

Русија на амерички начин – англојезична русофилија

Ове тектонске промене у глобалној култури и српска условна „заосталост“ у односу на те процесе значајно су утицале на српску перцепцију Русије. Српски русофили су са жаром и навелико волели Русију, али нису имали практично никакав непосредан контакт са руском културом. Били су им познати само руски класици (који су део светске културне баштине) и – потпуно карикатурални холивудски филмови. Срби су тражили и гледали руске филмове, али је њихова слика Другог светског рата у већој мери била обликована америчко-европским филмом „Непријатељ пред вратима“ (2001) него класицима совјетске кинематографије попут „Ослобођења“ (1969-1972) или „Само старци иду у бој“ (1974). Срби су могли да дођу у контакт са руском музиком, али њиховом поимању Русије више је одговарала песма Rasputin групе Boney M. од било ког дела руског рока.

Испоставља се да су руски филмови који су за Холивуд „превише руски“, а за руску јавност „превише холивудски“, за Србе – баш како треба. И управо то је најјача културна нит која повезује модерну Србију са модерном Русијом

У Србији се појавио безброј русофила који су искрено волели Русију, али нису разумели руски језик, и ситуација данас није ништа боља (руски језик је данас приступачнији захваљујући интернету, али се и даље систематски потискује из српских школа). Срби и даље заснивају своју слику Руса и Русије на основу холивудских филмова, а њихови савремени извори о Русији су опет повезани са Америком и са садржајима на интернету на енглеском језику. Они настављају да игноришу антируску пропаганду и свесно усвајају само оне информације о Русији које одговарају њиховим очекивањима и стереотипима, али то не мења чињеницу да за Србе, чак и најживописније русофиле међу њима, главни извор информација о Русији остају западни медији. Они свеснији међу њима се труде да дођу до америчких конзервативних и алтернативних медија који имају нешто позитивнију слику Русије (било зато што имају симпатије према Путиновом режиму, било зато што преувеличавају „руску претњу“), али механизам и даље остаје исти – узимамо западну пропаганду и окрећемо је „с ногу на главу“. Наравно, има русофила који се труде да науче руски језик и да се непосредно упознају са стварном руском културом, али они су у мањини. И то чини српску русофилију, ако ишта, само још парадоксалнијом.

Чак и када се директно сусрећу са производима руске културе, Србима се највише допадају они филмови и она музика који су у највећој мери вестернизовани и који су управо због тога предмет критике у самој Русији. Добри примери тог обрасца су руски филмови „Викинг“ (2016) и „Т-34“ (2018) које је критика у Русији дочекала на нож због „искривљивања историје“ и „подилажења западњачким жанровским матрицама“, док су се Србима допали толико да их редовно репризира српска државна телевизија, увек уз солидан рејтинг гледаности. Испоставља се да су руски филмови који су за Холивуд „превише руски“, а за руску јавност „превише холивудски“, за Србе – баш како треба. И управо то је најјача културна нит која повезује модерну Србију са модерном Русијом.

Америчка мека сила у служби Русије

Српска англојезичка русофилија „у инат“ САД и ЕУ одлично функционише као оружје у новим идеолошким ратовима, али је она лоша основа за истинско зближавање „браће заувек“. Да би до тога дошло, Срби морају да схвате да Русија није „Србија са атомском бомбом“, а Руси морају да схвате да Србија никако није део „Руског света“. Тек након тога можемо почети да истински градимо мостове и да гледамо како једни другима можемо да помогнемо

На крају испада да не само да Русија има истинску меку моћ у Србији, него, штавише, америчка мека моћ у Србији ради на корист Русије. То, наравно, потпуно излуђује западне пропагандисте у земљи који никако не могу да схвате како им не полази за руком да остваре релевантан утицај на српску јавност по питању Русије, без обзира на то што буквално деценијама троше на то велики новац и материјална средства. У томе су веома налик на некадашње совјетске пропагандисте који исто тако нису могли да разумеју зашто њихови напори да се супротставе ширењу западног утицаја међу властитим грађанима не дају очекиване резултате. А оно што је најсмешније јесте што су и једни, и други изгубили у сукобу са идентичним инструментима америчке меке моћи – једним те истим филмовима, стриповима, и песмама.

Са друге стране, мада та специфично српска „имунизација“ у односу на западну пропаганду додатно одржава и ојачава поменуто клупко фактора који формирају српску русофилију, она је истовремена главна препрека за истинско културно зближавање Србије и Русије. Захваљујући Холивуду и америчкој пропаганди Срби очекују од Руса да буду „велики Срби“, а Русија – „Србија под лупом“. А због тога, опет, стварну руску културу лоше разумеју, а када се са њом сусретну, лако се разочарају када се испостави да Руси нису оно што су очекивали.

Српска англојезичка русофилија „у инат“ САД и ЕУ одлично функционише као оружје у новим идеолошким ратовима, али је она лоша основа за истинско зближавање „браће заувек“. Да би до тога дошло, Срби морају да схвате да Русија није „Србија са атомском бомбом“, а Руси морају да схвате да Србија никако није део „Руског света“. Тек након тога можемо почети да истински градимо мостове и да гледамо како једни другима можемо да помогнемо.

Овај текст је настао на основу излагања које је Никола Танасић одржао на међународној конференцији „Балкански дијалог 2022“ у организацији Фонда Горчаков у Новом Саду 14. октобра 2022. године.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће се Србија придружити санкцијма ЕУ против Русије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер