Rusija na američki način – neobični slučaj srpske rusofilije

Srpska rusofilija kao geopolitička zagonetka

Relativno proruska politika Srbije predstavlja svojevrsni geopolitički skandal još od 2014. godine kada su Srbi (kako u Srbiji, tako i u BiH) postali jedina nacija Evrope (ne računajući postsovjetski prostor) koja je odbila da uvede sankcije Rusiji. Ta činjenica je privukla pažnju kako zapadnih suverenista, tako i zapadnih globalista, ali i same Rusije. Jedni su u Srbima videli „jedini slobodan narod Evrope“, drugi – „piona u ruskom hibridnom ratu na Balkanu“. Ali i za jedne i za druge srpsko ponašanje delovalo je anomalno, kao zagonetka koju treba rešiti.

Uprkos visokom nivou integracije u političke strukture tzv. „globalnog Zapada“ (Srbija je trenutno u pregovorima o članstvu u EU), uprkos apsolutnoj dominaciji zapadnog kapitala i zapadnih ideoloških narativa u srpskoj medijskoj sferi, svaku antirusku propagandu (i uopšte bilo kakvu kritiku na račun Rusije, a pogotovo na račun njenog predsednika Vladimira Putina) većina Srba kategorično, čak ostrašćeno odbacuje

Slučaj Srbije je još zagonetniji ako imamo u vidu činjenicu da Srbija svakako nije u relevantnom smislu samostalnija niti suverenija država od zemalja-članica ili zemalja-kandidata EU. Štaviše, Srbija neprekidno dokazuje da je za nju izuzetno teško, a često i potpuno nemoguće voditi samostalnu politiku, nezavisnu od evropskog i zapadnog političkog uticaja. Bez obzira na to (a verovatno upravo zato) čak i minimalna srpska briga o sopstvenim interesima vezano za sankcije Rusiji pretila je da postane „faktor Olivera Tvista“ – loš primer za druge poluzavisne polukolonije Zapada koje takođe mogu da „potpadnu pod loš uticaj“ i „dobiju čudne ideje“ o zaštiti vlastitih političkih i nacionalnih interesa.

Zahvaljujući tome je srpska kilava i slabašna rusofilija na međunarodnoj političkoj sceni postala problem koji se mora rešiti kako se ovaj slučaj ne bi počeo ponavljati, odnosno, iz ruske perspektive, upravo da bi se počeo ponavljati. Pritom samo neuvođenje sankcija i nije toliko zagonetno, koliko opšti odnos Srba prema Rusiji. Uprkos visokom nivou integracije u političke strukture tzv. „globalnog Zapada“ (Srbija je trenutno u pregovorima o članstvu u EU), uprkos apsolutnoj dominaciji zapadnog kapitala i zapadnih ideoloških narativa u srpskoj medijskoj sferi, svaku antirusku propagandu (i uopšte bilo kakvu kritiku na račun Rusije, a pogotovo na račun njenog predsednika Vladimira Putina) većina Srba kategorično, čak ostrašćeno odbacuje. I ne samo antirusku propagandu, već bili kakvu informaciju koja pokazuje Rusiju u negativnom svetlu. Za svaku grešku ruskih vlasti Srbi imaju spremno opravdanje, za svaki poraz Rusije na međunarodnoj sceni postoji sasvim logično objašnjenje, iza svake ruske nesreće stoji lukavi plan koji će gubitke pretvoriti u novu, izvanrednu pobedu u nekom trenutku u budućnosti.

Jednostavnije rečeno, Srbija je jedina zemlja Evrope u kojoj Rusija poseduje vlastitu istinsku meku moć – sposobnost da promoviše svoje političke interese i ideološke pozicije praktično bez ikakvih ulaganja ili propagandnih napora

Jednostavnije rečeno, Srbija je jedina zemlja Evrope u kojoj Rusija poseduje vlastitu istinsku meku moć – sposobnost da promoviše svoje političke interese i ideološke pozicije praktično bez ikakvih ulaganja ili propagandnih napora. Istinska meka moć je upravo to – njoj nije potreban trud, nije joj potreban novac, ona širi svoj uticaj kroz društveni metabolizam osmozom, čak i u uslovima kada joj se na svakom koraku suprotstavlja propaganda druge strane. Upravo na takav način su delovali vektori američke meke moći u zemljama Istočnog bloka, donekle i u Jugoslaviji. A upravo je istorija širenja američkog mekog uticaja u Jugoslaviji odigrala važnu ulogu u formiranju današnjeg srpskog rusofilstva.

Vektori formiranja rusofilne svesti kod Srba

Simplifikatorskih i jednodimenzionalnih odgovora na pitanje srpske rusofilije ima mnogo, pre svega u zapadnim medijima i njihovim ispostavama u Srbiji. Oni ovaj fenomen sa lakoćom objašnjavaju, tvrdeći da su (1) Srbi žrtve ruske propagande i manipulacija; da (2) Rusija plaća srpsku podršku političkim uslugama (uključujući veto u Savetu bezbednosti UN vezano za Kosovo) i jeftinim energentima; a i dalje je, pogotovo na Balkanu, popularna i teza da su (3) Srbi „mali Rusi“ – oni su faktor entropije i antievropejstva, „pleme zlo“, kako Puškinov Napoleon naziva Crnogorce, i to je njihova „rasna osobina“. Sve ove pretpostavke, pored činjenice da su zasnovane na šovinističkim i rasističkim stereotipima o Srbima, u stvari su materijalno pogrešne, i lako se mogu činjenički osporiti. Tako možemo da primetimo da (1) Srbija nije jedina zemlja Evrope u kojoj deluju ruski mediji i agenti uticaja; da (2) Rusija nije jedina zemlja koja politički podržava Srbiju (ako govorimo o Kosovu – nije teško primetiti da među Srbima ne postoji ni približno toliko oduševljenje Kinezima, Špancima, ili Brazilcima), niti je Srbija jedina zemlja koja zarađuje na energetskoj saradnji sa Rusijom; može se, najzad, ukazati i na činjenicu da (3) Srbi nikako nisu manje pod uticajem zapadne kulture i vrednosti od drugih naroda Balkana i Istočne Evrope. Ako išta, pre bi se moglo reći da je taj uticaj još i veći nego kod drugih naroda.

Snaga te narodne rusofilije je tolika, da je u stanju da jednu državu koja je upravljački potpuno potčinjena strukturama EU natera da se suprotstavi zahtevima da vodi antirusku politiku – zahtevima kakve druge (bogatije i snažnije) zemlje u zapadnoj političkoj orbiti ispunjavaju uvek i bez pogovora

Naravno, postoje i kompleksniji odgovori na pitanje o izvorima srpske rusofilije. Oni će ovde biti samo pomenuti budući na ne predstavljaju neposrednu temu, ali ih svakako i sve vreme treba imati u vidu. U tom kontekstu možemo (veoma uprošćeno) da ukažemo na više faktora koji su oblikovali ono što ona predstavlja danas: (a) faktor Trećeg Rima (Rusija je istorijski bila centar pravoslavnog sveta i pokrovitelj pravoslavnih naroda – ali ne samo Srba, veći i Grka, Bugara, Rumuna i dr.); (b) faktor slovenofilije (Rusija je aktivno podržavala pokrete slovenske slovesnosti i jedinstva u Evropi – ali ne samo u Srbiji, već u svim slovenskim zemljama); a imamo i (v) faktor Internacionale/Kominterne (Jugoslavija je bila socijalistička zemlja skoro pola veka, ako u njoj uticaj SSSR i jeste bio znatno manji nego u zemljama Varšavskog pakta). Najzad, imamo i faktor koji možemo nazvati (g) faktor devedesetih (ili faktor sankcija) koji se odnosi na konačni raspad Jugoslavije i veliki istorijski konflikt Srba sa tzv. „kolektivnim Zapadom“ tokom jugoslovenskih ratova ’91-95. i ’98-99. I opet – i ovde bi se moglo reći da Srbi nisu jedini narod koji je na svojim leđima osetio američku i NATO batinu, ako i jeste jedini narod u Evropi koji je NATO bombardovao (i to dva puta). Ali čak ni to ne podrazumeva automatski ljubav prema Rusiji, pogotovo ne tako živopisnu. Snaga te narodne rusofilije je tolika, da je u stanju da jednu državu koja je upravljački potpuno potčinjena strukturama EU natera da se suprotstavi zahtevima da vodi antirusku politiku – zahtevima kakve druge (bogatije i snažnije) zemlje u zapadnoj političkoj orbiti ispunjavaju uvek i bez pogovora.

Možda je stvar u tome da su se svi ovi različiti faktori, pod čijim se uticajem očigledno nalaze i drugi narodi Evrope i sveta, u srpskom slučaju „srećno spojili“, a Srbi se našli u centru „savršene oluje“? To je svakako oprezniji odgovor, i zapažanje koje je u velikoj meri tačno. Svaki od gore pomenutih faktora može detaljno da se istražuje i za razumevanje srpske rusofilije oni nisu ništa manje važni od konkretne rusko-srpske saradnje i moderne politika dvaju država. Ali pored svakog od njih, kod Srba postoji još jedan neočekivani „katalizator“ koji pojačava njihove efekte i dodatno im daje na značaju. Taj „katalizator“ možda i nije odgovoran za naročitu živopisnost, snagu, i upornost srpskog rusofilstva, koja među Srbima bez sumnje postoji vekovima i kao takva je široko dokumentovana, ali u velikoj meri određuje formu srpske rusofilije u XXI veku i objašnjava veliki broj „nelogičnosti“ koje je, naizgled, prate. A taj faktor je upravo već pomenuti visoki nivo amerikanizacije, odnosno vesternizacije popularne kulture Jugoslavije.

Jugoslovenski period i faktor amerikanizacije

 Naime, među ostalim jugoslovenskim „narodima i narodnostima“ faktor vesternizacije bije je jednako snažan, ali među njima nije bilo drugih veza koje su Srbe upućivale na Rusiju, niti su kod njih u jednakoj meri delovali svi ostali „ruski faktori“ koji su delovali na Srbe

Kao što je već rečeno, većina faktora na koje je gore ukazano postoje i kod drugih naroda, pre svega unutar bivšeg Istočnog bloka. Ključna razlika između tih zemalja i Jugoslavije svodi se na to što je Jugoslavija jedina zemlja istočne Evrope u kojoj popularna kultura nije bila sovjetska, već upravo zapadna. Za vreme Hladnog rata aksiologija popularne kulture u SFRJ, a samim tim i kod Srba, počivala je u stripovima (pre svega italijanske i franko-belgijske škole), holivudskim filmovima (prvo vesternima i romansiranim spektaklima, a kasnije u sve većoj meri akcijašima), i pod ogromnim uticajem rokenrola i drugih oblika buntovničke i protestne kulture Zapada. Kakve veze to ima sa srpskom rusofilijom? Doći ćemo do toga. Ali pre toga treba naglasiti još jedno „idealno slaganje vektora“. Naime, među ostalim jugoslovenskim „narodima i narodnostima“ faktor vesternizacije bije je jednako snažan, ali među njima nije bilo drugih veza koje su Srbe upućivale na Rusiju, niti su kod njih u jednakoj meri delovali svi ostali „ruski faktori“ koji su delovali na Srbe. Ako je kod nekih od njih i bilo pozitivnog odnosa prema SSSR kao nosiocu socijalističke revolucije, na njih nisu delovale (ili bar ne u toliko meri) one kulturne veze koje su Srbe još ranije upućivale na Rusku imperiju ili na bele emigrante.

Pritom je u periodu SFRJ srpska rusofilija beć bila formirana, i aktivno je uticala na percepciju zapadne rusofobne propagande. Rusofiliju kao fenomen koji veoma podseća na savremeni možemo, recimo, prepoznati u romanima Andrića i Crnjanskog koji opisuju život Srba na teritorijama Osmanske i Austrijske imperije XVIII i XIX veka, na njega je u velikoj meri uticala i podrška Rusije u Prvom svetskom ratu, pogotovo u kontekstu svesne žrtve koju je napravio car Nikolaj II, i koji je bez sumnje spasao Srbiju od potpunog uništenja. Veliki uticaj „belih Rusa“ na građansku kulturu međuratne Jugoslavije doveo je, neočekivano ili ne, i do povećanih srpskih simpatija prema SSSR, a te simpatije su odigrale možda i ključnu ulogu u opredeljenju mladih Srba da se tokom okupacije ’41-45. pridruže upravo partizanima. One su bez sumnje odigrale značajnu ulogu u periodu Rezolucije Informbiroa i raskola Tito-Staljin, što je dovelo do toga da je većina (više od 65%) „staljinista“ koji su završili na ozloglašenom Golom otoku bili upravo Srbi (a od njih skoro trećina iz Crne Gore), pri čemu je poznato da povod za hapšenja često nisu bile političke izjave, već upravo javno iskazivanje naklonosti prema Rusima i SSSR.

Imajući sve to u vidu, efekti amerikanizacije i vesternizacije kod Srba imali su unekoliko različite efekte u odnosu na druge jugoslovenske narode. Najjednostavnije rečeno, na druge je američka i zapadna propaganda u najvećoj meri delovala direktno, podstrekujući upravo rusofobne i antisovjetske sentimente, dok se kod Srba pojavio jedan – opet neobičan i zagonetan – kontraefekat.

Imajući sve to u vidu, efekti amerikanizacije i vesternizacije kod Srba imali su unekoliko različite efekte u odnosu na druge jugoslovenske narode. Najjednostavnije rečeno, na druge je američka i zapadna propaganda u najvećoj meri delovala direktno, podstrekujući upravo rusofobne i antisovjetske sentimente, dok se kod Srba pojavio jedan – opet neobičan i zagonetan – kontraefekat

Antisovjetska propaganda kao srpski ideal Rusije

Upravo je taj „povratni udar“ američke propagande najzanimljiviji aspekat srpske rusofilije i motor onoga što smo u Srbiji prepoznali kao „rusku meku moć“. U vreme Hladnog rata Srbi su bili u potpunosti izloženi antisovjetskoj (a u praksi upravo rusofobnoj) holivudskoj propagandi, ali su na nju reagovali na specifičan način. I ponekad su te reakcije toliko odstupale od namera američkih propagandista da su efekti bili u potpunosti komični. Rečju, negativna slika koju je o SSSR i konkretno Rusima raspredao Holivud Srbima se dopala. Gledajući američke antisovjetske filmove, oni su rutinski i samorazumljivo „navijali za negativce“.

Ovaj fenomen se opet može objasniti delovanjem nekoliko faktora. Pre svega, Rusi u holivudskim filmovima uopšte nisu ličili na prave Ruse i narod koji živi u SSSR, ali su zato veoma podsećali na Srbe. Oni su po pravilu bili glasni, emotivni, svadljivi; voleli su da popiju i zapevaju, strastveno su insistirali na pravdi, i nije ih bilo teško isprovocirati. U tim slikama Srbi su prepoznavali romansiranu sliku „emotivnog i duševnog slovenstva“, koju su opet izjednačavali sa idealizovanim predstavama o sebi.

Drugo, američka popularna kultura u Jugoslaviji u velikoj meri bila je kultura srednje klase, a njeno obrazovanje je ipak bilo koliko-toliko socijalističko i marksističko. Samim tim, glavni „potrošači“ zapadnih stripova, filmova i muzike bili su bar načelno sasvim osposobljeni da se prema njima postave kritički, a da u njihovim obrascima prepoznaju propagandu usmerenu, između ostalog, i protiv vlastitog društvenog ustrojstva. I mada su Srbi iskreno voleli trope američke pop kulture, kod njih je uvek postojala izvesna zadrška, pogotovo kada su u tim stripovima ili filmovima Rusi bili prikazani u naglašeno negativnom svetlu. To se pogotovo odnosilo na prikaze Rusa u kontekstu Drugog svetskog rata, budući da su se u Jugoslaviji, uprkos komplikovanim odnosima dvaju zemalja, prema sovjetskim žrtvama uvek odnosili sa najdubljim poštovanjem.

Ipak, treći faktor je verovatno bio najzanimljiviji: buntovnička kultura SAD terala je Srbe da razvijaju vlastiti kritički odnos prema socijalističkim vlastima Jugoslavije, uključujući, između ostalog, i njenu vlastitu školu rusofobije, proisteklu iz već pomenute „borbe protiv staljinizma“. Istovremeno, američka kontrakultura koja je tematizovala huligane, razbojnike i odmetnike kod Srba je bila tesno povezana sa nasleđem četnika, koje su komunisti smatrali „klasnim neprijateljem“, a zvanična jugoslovenska propaganda u potpunosti izjednačavala sa saradnicima okupatora. Četnici su u partizanskim filmovima predstavljali tipične zlikovce i „loše momke“, pri čemu je njihova ikonografija, uniforme, i simbolika u velikoj meri bila identična kao kod „belih Rusa“.

I kada su u Jugoslaviji počeli da se pokazuju filmovi tzv. „Novog Holivuda“, koji su se u velikoj meri bavili rehabilitacijom tipičnih „loših momaka“ iz klasičnih filmova – a upravo kriminalaca, razbojnika, i desperadosa – Srbima nije bilo teško da na sličan način revidiraju jugoslovenske partizanske filmove i serije. Dalje, budući da je „četnička kultura“ sa svojim prozapadnim i antikomunističkim, ali istovremeno pravoslavnim i rusofilnim pogledima, bila veoma razvijena upravo među srpskom dijasporom u SAD, to je samo dodatno povezivalo buntovničku kontrakulturu Zapada sa „četničkim“ antikomunizmom. A ako imamo u vidu da su slike „ruskog zlikovca“ u američkoj i „četnika“ u jugoslovenskoj kinematografiji često bile veoma nalik jedna na drugu, efekat „povratne sprege“ samo je jačao.

Antiruska propaganda naglavačke

Efekat je bio poražavajući: američka hladnoratovska strašila postala su za Srbe svojevrsni antiheroji. Bez obzira na „žanrovsku svest“ i ljubav prema američkim filmovima, slika „glasnog, snažnog, i razdražljivog Rusa“ za Srbe je dobila pozitivan kontekst i oni su počeli sa njom da se identifikuju

Efekat je bio poražavajući: američka hladnoratovska strašila postala su za Srbe svojevrsni antiheroji. Bez obzira na „žanrovsku svest“ i ljubav prema američkim filmovima, slika „glasnog, snažnog, i razdražljivog Rusa“ za Srbe je dobila pozitivan kontekst i oni su počeli sa njom da se identifikuju. Pritom se sve ono što su Amerikanci u svojim filmovima „priznavali Rusima“ – da su hrabri, obrazovani, emotivni, da im je tehnika dobra, špijuni lukavi, oružje najpouzdanije i sl. – sve je to postajalo deo kulta „Rusa“ u srpskoj nacionalnoj svesti, i to upravo u tom svom živopisnom, preteranom, holivudskom obliku. Istovremeno, činjenica da su ti i takvi Rusi u tim filmovima bili zlikovci prosto se ignorisala kao „žanrovska matrica“ ili jednostavno kao „propaganda“.

Taj proces „rekonstrukcije Rusije“ na osnovu holivudskih predstava o njoj dodatno se pojačao tokom devedesetih, kada su sami Srbi preko noći postali „dežurni krivci“ i „pritajeno zlo“ u Evropi, što je prirodno dovelo do toga da nacionalni odnos prema američkoj propagandi postane još negativniji i nepoverljiviji. U to vreme se već i američka antiruska propaganda više nije gledala „sa zadrškom“, već u potpunosti naglavačke. Oklevetana i izolovana Srbija, „u ratu sa celim svetom“, postala je u to vreme svojevrsna zemlja čuda, što se možda najprimerenije može opisati pojmom „masarakš“ iz romana Naseljeno ostrvo braće Strugacki (izraz predstavlja poštapalicu u duhu srpske fraze „zlo i naopako“ koja doslovno znači „izokrenuti svet“). Američki filmovi i propaganda su nastavili da dominiraju srpskom kulturom, oni su i dalje bili osnovni izvor informacija o Rusiji, ali Srbi su doslovno počeli da ih čitaju „naopako“ – tj. „sve suprotno od onoga što kažu“. U takvim uslovima svi prethodni uticaji na srpsku rusofiliju – i pravoslavno bratstvo, i podrška borbi za oslobođenje, i kulturna razmena, i progoni srpskih „staljinista“ – sve je to počelo istovremeno da radi na korist Rusije, koja je u srpskoj nacionalnoj svesti sve više i više dobijala na značaju upravo u periodu svoje najveće krize i nemoći.

Faktor „holivudskog đubrišta“

Postavši sama evropskim „Divljim zapadom“, Srbija je počela snažno da se identifikuje upravo sa tropama „vesterna“ u starim holivudskim filmovima – sa akcentom upravo na buntovništvu, slobodi, i sukobu sa dehumanizovanim institucionalnim snagama američke države, izjednačene sa globalnom „Međunarodnom zajednicom“ koja im je nametnula sankcije i izolaciju, i koja je u jugoslovenskim sukobima podržavala srpske neprijatelje

Ali to još nije sve – sankcije devedesetih donele su još jedan zanimljiv preokret. Nakon što su se našli u međunarodnoj izolaciji, Srbi devedesetih su u velikoj meri izgubili neposredni kontakt sa globalnom kulturom. Ona je, naravno, i dalje stizala u zemlju, ali sada uglavnom zahvaljujući piratskim kanalima i švercu, a čak i tada samo delimično i nepotpuno. Samim tim, veliku ulogu u popularnoj kulturi igrali su „klasici“ – filmovi sedamdesetih i osamdesetih koji na samom Zapadu već nisu bili „u trendu“, a često su posmatrani i kao estetski „zastareli“. Za te filmove ( i tu muziku, i te stripove) devedesete u Srbiji bile su „period inkubacije“, tokom koga su se oni prenosili na nove generacije, i postajali delovima jedne naglašeno „srpske“ kulture. Ta kultura je formalno bila zapadna, budući da se zasnivala na preštampanim zapadnim stripovima i zapadnim filmovima koji su se distribuirali na video kasetama, ali u svojoj biti ona je bila upravo srpska, budući da su njeni moralni i ideološki obrasci bili već u potpunosti revidirani u skladu sa političkom i socijalnom situacijom u izolovanoj Srbiji.

Na taj način idealizovana crno-bela moralnost Holivuda stopila se u nacionalnoj svesti sa likovima i obrascima srpskih konstitutivnih mitova. Postavši sama evropskim „Divljim zapadom“, Srbija je počela snažno da se identifikuje upravo sa tropama „vesterna“ u starim holivudskim filmovima – sa akcentom upravo na buntovništvu, slobodi, i sukobu sa dehumanizovanim institucionalnim snagama američke države, izjednačene sa globalnom „Međunarodnom zajednicom“ koja im je nametnula sankcije i izolaciju, i koja je u jugoslovenskim sukobima podržavala srpske neprijatelje.

Nakon „oslobođenja i demokratizacije“ društva u dvehiljaditim godinama u Srbiju je ponovo počela nesmetano da stiže nova, sad više ne prosto „američka“, već upravo anacionalna i multikulturna globalistička kultura, ali za nju je, kako se ispostavilo, izgleda bilo već kasno – Srbi su već bili zaljubljeni u konzervativnu sliku „Amerike“ iz vremena Hladnog rata. Na taj način među Srbima su idoli zapadne kulture ostali likovi koji su na samom zapadu u sve većoj meri postajali politički nekorektne, konzervativne ikone – Čak Noris, Stiven Sigal, Mel Gibson. Proizvodi Holivuda XXI veka su sada već stizali u Srbiju bez problema i u njoj, naravno, nisu bili bez uticaja, ali su po pravilu bili manje privlačni, i manje kultni od svojih prethodnika. Kao i tokom devedesetih, Srbi su nastavili da kopaju po „holivudskom đubrištu“ i da svoju sliku sveta grade na zapadnim premisama, ali već ne na „ispravnim vrednostima međunarodne zajednice“, već na nekim zaboravljenim i odbačenim otpacima i odjecima minulih vremena.

Srbija je tako koš jednom ispala „masarakš“ – na onome što je sam Zapad smatrao „otpadom“ vlastite kulturne produkcije, ekonomski neisplativim i nesposobnim da predstavlja zapadnu kulturu i vrednosti u svetu, u Srbiji se formirala osnovna predstava o „Zapadu“. I upravo onaj izmaštani „Zapad“ koji je Americi obezbedio pobedu u Hladnom ratu sada je protivrečio i kvario idiličnu sliku „novog“, globalističkog, sve politički korektnijeg, i sve „osvešćenijeg“, tj. „vouk“ Zapada.

Rusija na američki način – anglojezična rusofilija

Ove tektonske promene u globalnoj kulturi i srpska uslovna „zaostalost“ u odnosu na te procese značajno su uticale na srpsku percepciju Rusije. Srpski rusofili su sa žarom i naveliko voleli Rusiju, ali nisu imali praktično nikakav neposredan kontakt sa ruskom kulturom. Bili su im poznati samo ruski klasici (koji su deo svetske kulturne baštine) i – potpuno karikaturalni holivudski filmovi. Srbi su tražili i gledali ruske filmove, ali je njihova slika Drugog svetskog rata u većoj meri bila oblikovana američko-evropskim filmom „Neprijatelj pred vratima“ (2001) nego klasicima sovjetske kinematografije poput „Oslobođenja“ (1969-1972) ili „Samo starci idu u boj“ (1974). Srbi su mogli da dođu u kontakt sa ruskom muzikom, ali njihovom poimanju Rusije više je odgovarala pesma Rasputin grupe Boney M. od bilo kog dela ruskog roka.

Ispostavlja se da su ruski filmovi koji su za Holivud „previše ruski“, a za rusku javnost „previše holivudski“, za Srbe – baš kako treba. I upravo to je najjača kulturna nit koja povezuje modernu Srbiju sa modernom Rusijom

U Srbiji se pojavio bezbroj rusofila koji su iskreno voleli Rusiju, ali nisu razumeli ruski jezik, i situacija danas nije ništa bolja (ruski jezik je danas pristupačniji zahvaljujući internetu, ali se i dalje sistematski potiskuje iz srpskih škola). Srbi i dalje zasnivaju svoju sliku Rusa i Rusije na osnovu holivudskih filmova, a njihovi savremeni izvori o Rusiji su opet povezani sa Amerikom i sa sadržajima na internetu na engleskom jeziku. Oni nastavljaju da ignorišu antirusku propagandu i svesno usvajaju samo one informacije o Rusiji koje odgovaraju njihovim očekivanjima i stereotipima, ali to ne menja činjenicu da za Srbe, čak i najživopisnije rusofile među njima, glavni izvor informacija o Rusiji ostaju zapadni mediji. Oni svesniji među njima se trude da dođu do američkih konzervativnih i alternativnih medija koji imaju nešto pozitivniju sliku Rusije (bilo zato što imaju simpatije prema Putinovom režimu, bilo zato što preuveličavaju „rusku pretnju“), ali mehanizam i dalje ostaje isti – uzimamo zapadnu propagandu i okrećemo je „s nogu na glavu“. Naravno, ima rusofila koji se trude da nauče ruski jezik i da se neposredno upoznaju sa stvarnom ruskom kulturom, ali oni su u manjini. I to čini srpsku rusofiliju, ako išta, samo još paradoksalnijom.

Čak i kada se direktno susreću sa proizvodima ruske kulture, Srbima se najviše dopadaju oni filmovi i ona muzika koji su u najvećoj meri vesternizovani i koji su upravo zbog toga predmet kritike u samoj Rusiji. Dobri primeri tog obrasca su ruski filmovi „Viking“ (2016) i „T-34“ (2018) koje je kritika u Rusiji dočekala na nož zbog „iskrivljivanja istorije“ i „podilaženja zapadnjačkim žanrovskim matricama“, dok su se Srbima dopali toliko da ih redovno reprizira srpska državna televizija, uvek uz solidan rejting gledanosti. Ispostavlja se da su ruski filmovi koji su za Holivud „previše ruski“, a za rusku javnost „previše holivudski“, za Srbe – baš kako treba. I upravo to je najjača kulturna nit koja povezuje modernu Srbiju sa modernom Rusijom.

Američka meka sila u službi Rusije

Srpska anglojezička rusofilija „u inat“ SAD i EU odlično funkcioniše kao oružje u novim ideološkim ratovima, ali je ona loša osnova za istinsko zbližavanje „braće zauvek“. Da bi do toga došlo, Srbi moraju da shvate da Rusija nije „Srbija sa atomskom bombom“, a Rusi moraju da shvate da Srbija nikako nije deo „Ruskog sveta“. Tek nakon toga možemo početi da istinski gradimo mostove i da gledamo kako jedni drugima možemo da pomognemo

Na kraju ispada da ne samo da Rusija ima istinsku meku moć u Srbiji, nego, štaviše, američka meka moć u Srbiji radi na korist Rusije. To, naravno, potpuno izluđuje zapadne propagandiste u zemlji koji nikako ne mogu da shvate kako im ne polazi za rukom da ostvare relevantan uticaj na srpsku javnost po pitanju Rusije, bez obzira na to što bukvalno decenijama troše na to veliki novac i materijalna sredstva. U tome su veoma nalik na nekadašnje sovjetske propagandiste koji isto tako nisu mogli da razumeju zašto njihovi napori da se suprotstave širenju zapadnog uticaja među vlastitim građanima ne daju očekivane rezultate. A ono što je najsmešnije jeste što su i jedni, i drugi izgubili u sukobu sa identičnim instrumentima američke meke moći – jednim te istim filmovima, stripovima, i pesmama.

Sa druge strane, mada ta specifično srpska „imunizacija“ u odnosu na zapadnu propagandu dodatno održava i ojačava pomenuto klupko faktora koji formiraju srpsku rusofiliju, ona je istovremena glavna prepreka za istinsko kulturno zbližavanje Srbije i Rusije. Zahvaljujući Holivudu i američkoj propagandi Srbi očekuju od Rusa da budu „veliki Srbi“, a Rusija – „Srbija pod lupom“. A zbog toga, opet, stvarnu rusku kulturu loše razumeju, a kada se sa njom susretnu, lako se razočaraju kada se ispostavi da Rusi nisu ono što su očekivali.

Srpska anglojezička rusofilija „u inat“ SAD i EU odlično funkcioniše kao oružje u novim ideološkim ratovima, ali je ona loša osnova za istinsko zbližavanje „braće zauvek“. Da bi do toga došlo, Srbi moraju da shvate da Rusija nije „Srbija sa atomskom bombom“, a Rusi moraju da shvate da Srbija nikako nije deo „Ruskog sveta“. Tek nakon toga možemo početi da istinski gradimo mostove i da gledamo kako jedni drugima možemo da pomognemo.

Ovaj tekst je nastao na osnovu izlaganja koje je Nikola Tanasić održao na međunarodnoj konferenciji „Balkanski dijalog 2022“ u organizaciji Fonda Gorčakov u Novom Sadu 14. oktobra 2022. godine.