четвртак, 28. март 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Раздвајање избора или нови бојкот
Политички живот

Раздвајање избора или нови бојкот

PDF Штампа Ел. пошта
Маринко М. Вучинић   
недеља, 28. март 2021.

У многобројним, а сада већ ритуалним, телевизијским наступима Председник Републике, А. Вучић прати своју устаљену реторичку и маркетиншку агенду. Она се састоји од низа толико пута поновљених и коришћених исказа који се крећу од глорификације његових историјских успеха, преко бесомучних напада на опозицију, до излива његових личних бојазни и фрустрација, али и озлојеђености што се довољно не увиђа и безрезервно не подржава његова историјска мисија и жеља да буде запамћен по изузетним и никад виђеним делима која ће остати после њега. У овим наступима никада не изостаје висок степен хипокризије, лицемерства и разобручене демагогије. Тако је било и недавно у његовом изузетно дугом монологу на ТВ Прва, уз директно и снисходљиво повлађивање водитељке ове емисије, у којој је он, у ствари, био прави водитељи учесник у исто време.

Посебно је био очит његов излив демагогије када је „објашњавао“ зашто није могуће раздвојити локалне, парламентарне и председничке изборе који следе идуће године. Ни овога пута није пропустио да укаже да су избори били раздвојени само 2004. године и да је спајање избора пракса, коју је користио „озлоглашени“ режим ДОС-а до 2012. године.

Његов крунски аргумент за одржавање спајања свих избора је врхунац лицемерства, ординарног политикантства и демагогије. Он, као главни аргумент, истиче потребу да се буде штедљив и да се не расипа новац на одвајање избора, јер се може употребити за финансирање изградње новог пута, болнице или отварања нове фабрике

Његов крунски аргумент за одржавање спајања свих избора је врхунац лицемерства, ординарног политикантства и демагогије. Он, као главни аргумент, истиче потребу да се буде штедљив и да се не расипа новац на одвајање избора, јер се може употребити за финансирање изградње новог пута, болнице или отварања нове фабрике. При томе би било интересантно сазнати зашто је одмах након спроведених парламентарних избора наговестио скраћивање мандата парламента и могућност нових парламентарних избора почетком идуће године. Нисмо добили одговор колико ће коштати понављање парламентарних избора и да ли ће се тако скратити могућност за остваривање неких од његових већ виђених предизборних инвестиција.

А. Вучићу је јасно да не може дозволити раздвајање избора, јер би тако, посебно на локалном нивоу, његови обезличени напредњачки кадрови, без његове личне подршке били пред озбиљним политичким изазовима. То се посебно односи на градске избор у Београду, где је бојкот парламентарних избора у потпуности успео. Зато он зна да не сме да изгуби изборе у Београду, јер би то темељно уздрмало његову аутократску и клијентелистичку пирамиду власти, али и његов ореол победника. Следствено томе, његов одговор је јасан, неће бити раздвајања локалних избора у Београду, нити парламентарних и председничких избора. Оваква позиција А. Вучића проистиче из саме природе напредњачког система владавине и начина на који они организују и спроводе изборе.

Вучићу је јасно да не може дозволити раздвајање избора, јер би тако, посебно на локалном нивоу, његови обезличени напредњачки кадрови, без његове личне подршке били пред озбиљним политичким изазовима

За анализу нашег актуелног политичког живота од посебне важности је на који начин ће постојећа опозиција, а нарочито она која је доследно заговарала бојкот парламентарних избора, одговорити на овај изазов напредњачког режима на одсечно одбијање да се раздвоје предстојећи избори. Тим више, што је захтев за раздвајање избора (то се посебно односило на градске изборе у Београду) био један од најважнијих захтева опозиције у борби за слободне и демократске изборе. Очигледно је, ако се прати припремање платформи за предстојећи међустраначки дијалог да се овај захтев прећуткује и да није више један од приоритетних у њиховој агенди. То само додатно слаби њену позицију, јер показује да се губи одлучност и доследност у заступању услова у борби за слободне изборе. Да ли опозиција тако показује да је сада спремнија за излазак на изборе, да напушта идеју бојкота и да ће бити задовољна минималним уступцима власти? О томе сведочи недавна изјава председника ДСС, М. Јовановића (странке која је изашла на прошле парламентарне изборе) „ Потпис на документ о заједничкој платформи за међустраначки дијалог ДСС није ставила, јер су колеге из других странака у последњем тренутку, мимо ДСС-а, одлучиле да додају захтев за раздвајање избора. То је питање за ДСС несврсисходно и да ће чак бити контрапродуктивно у крајњем исходу“. Овакав став ДСС-а није ништа ново, јер ова минорна странка (и не само она) сада и служи да релативизује напоре опозиције да дође до заједничког наступа у међустраначком дијалогу са представницима ЕУ и напредњачке власти.

Раздвајање избора, не само да је сврсисходно и од изузетне важности, већ је оно један од основиних захтева за успостављање демократских услова за остваривање идеја о слободним изборима. Ово је услов око кога опозиција не сме да прави компромис и да га напушта

Раздвајање избора, не само да је сврсисходно и од изузетне важности, већ је оно један од основиних захтева за успостављање демократских услова за остваривање идеја о слободним изборима. Ово је услов око кога опозиција не сме да прави компромис и да га напушта, већ мора да истрајава на његовом остваривању и то по цену спровођења новог бојкота који је и довео до губљења легитимитета напредњачког режима и дубоке политичке кризе. Политичка ситуација, након одржаних парламентарних избор, јасно је показала делотворност и оправданост опредељења за бојкот, јер је довела до једнопартијске скупштине и негирања политичког плурализма. Зато је видна тежња напредњачког режима да и данас, свим силама, настоји да докаже да је бојкот био израз непромишљености и слабости опозиције. Он једноставно нема прави и делотворан одговор на идеју бојкота, јер и поред снижавања цензуса и стварања тзв. конструктивне опозиције (у чему предњачи ДСС, ПОКС, Странка модерне Србије, СРС и остале прорежимскестранчице) овај ауторитарни режим је сада остао огољен као систем у коме је драстично поништен политички плурализам, слобода медија и темељни принципи поделе власти.

Поред стварања конструктивне опозиције све је очитије да А. Вучић наступа како носилац идеологије суверенизма и одбране националних интереса. Тако се он јавља као могући медијатор у међустраначком дијалогу са странкама које не пристају на посредничку улогу Европске уније. Не пропушта ниједну прилику да се огласи као гласноговорник суверенизма, јер по свему судећи, процењује да је то идеја која још није потпуно потрошена и да на њој може додатно учврстити своју власт. Поред тога, очита је стална његова опсесија и намера да ствара пукотине и раздор у опозицији фаворизујући оне странке и покрете које деле сада његово све наглашеније опредељење и залагање за идеологију суверенизма. Уочи обележавања двадесет друге годишњице агресије НАТО пакта на СРЈ, А.Вучић је изјавио „Србија ће наставити своју слободарску, независну политику чувања сопственог суверенитета и борбе за интересе своје државе и народа. Наша обавеза је да опростимо, али и да никада не заборавимо. Зато ћемо гајити културу сећања, нећемо се стидети жртава, већ ћемо се поносити оним што је Србија чинила да сачува своју слободу, огњишта и земљу. Нас интересује истина и зато су животи мале Милице, Сање и других важнији од тога шта ће нам рећи упосленици у некој амбасади.“

Странке, које су биле носиоци идеје бојкота сада се отворено жигошу као послушници ЕУ, зато што се залажу за учешће њихових представника у међустраначком дијалогу, који већ сада је јасно да има мале изглед на успех. Зато опозиција мора бити спремна да уђе у нови бојкот, ако напредњачки режим не буде спреман (већ је извесно да то неће учинити) да раздвоји нове парламентарне изборе, локалне изборе у Београду и председничке изборе. Раздвајање избора мора бити један од приоритетних захтева опозиције и у томе не може бити компромиса и позивања на политички прагматизам и реалност.

 

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер