Početna strana > Rubrike > Politički život > Pobeda defetizma
Politički život

Pobeda defetizma

PDF Štampa El. pošta
Zoran Grbić   
ponedeljak, 27. oktobar 2008.
Defetizam je kao pojava verovatno postojao od kako postoji i ljudska aktivnost, ali je svoje ime dobio u Francuskoj početkom Prvog svetskog rata, kada se u umetničkim krugovima pojavilo mnogo ljudi koji su zastupali stav da je besmisleno ratovati kad je rat unapred izgubljen. Od tad pa nadalje, svaki put se pokazalo da defetizam neumitno vodi u poraz. Svaka borba, po prirodi stvari, i jeste izgubljena ukoliko je vode defetisti koji ne veruju u pobedu.

Nema potrebe podsećati na brojne primere iz istorije u kojima je defetizam uspešno vodio u poraz, ali ne bi bilo loše setiti se suprotnog iskustva iz naše bliske prošlosti. Neposredno pred bombardovanje, u oktobru 1998. dakle pred prvu najavu slanja bombardera, usvojen je Zakon o informisanju, koji je između ostalog sankcionisao i svaku pojavu defetističkog mišljenja u medijima. Ma šta neko mislio o tom zakonu, njegovi rezultati pokazali su se tokom proleća sledeće godine, kad se glas malodušnosti nije mogao čuti. To je ojačalo borbeni moral vojske i svest naroda, i to je sigurno jedan od razloga zbog kojeg je odbrana toliko dugo trajala i zbog čega agresija snaga NATO pakta nije uspela, barem ne vojnički. Primirje koje je potpisano u Kumanovu nije bilo rezultat situacije na terenu, nego situacije iza zatvorenih vrata Predsednikovog kabineta.

Reklo bi se da u Srbiji skoro da nikad nije bilo pogodnijeg trenutka za širenje defetizma, i to na svim bitnim poljima, od kojih je naravno najopasniji onaj koji se tiče Kosmeta. Unazad već nekoliko godina, zvanična politika koja je vođena bila je krajnje defanzivna, bez ikakve ideje, i samo je reagovala saopštenjima na događaje koji su se već odigrali. Reklo bi se da su ta saopštenja bila više namenjena biračima nego što su bila u funkciji vođenja spoljne politike. Predsednik države i Premijer vlade su 2006. godine, na prvom defileu pripadnika Vojske Srbije, pitomcima poručili da će Srbija ''braniti Kosovo svim demokratskim i pravnim sredstvima'' i naglasili da brojčano smanjena vojska ima obavezu da obezbedi mir u regionu, i sa tim izjavama su promašili i mesto i vreme. Vredelo bi podsetiti i da je Biljana Srbljanović na svom blogu na sajtu B92 pozvala Tadića ''da javno kaže ono što govori u svim ličnim razgovorima - da se život nastavlja i posle Kosova, ili kako sam voli da kaže "čovek i bez ruke nastavlja da živi". Predsednik Srbije danas povodom crnogorskog priznavanja nezavisnog Kosova izjavljuje kako se Crna Gora umešala u unutrašnje stvari Srbije, ali da se Srbija neće mešati u unutrašnje stvari Crne Gore. Tom i sličnim izjavama samo se ohrabruju druge zemlje da pođu istim putem.

Iako je tokom prethodnih godina opšte mišljenje većine građana nateralo političare da promene defetistički stav i pređu u ofanzivu, od toga nije ispalo ništa. Traženje neobavezujućeg mišljenja od Međunarodnog suda pravde, uz prethodno pitanje za dozvolu da se to uradi, politika je gubitnika.

Ni opozicija proteklih godina, kao i sad, nije bila ništa bolja. Čak je izneverena i prodata poslednja zajednička želja naroda, nastala nakon nelegalnog proglašenja nezavisnosti. I taj poslednji tračak pobune protiv nepravde uspešno je amortizovan neodlučnošću političara, njihovom neslogom i nepostojanjem ideje i svesti o istorijskom trenutku. Protest građana, eventualno formiranje Vlade nacionalnog spasa (umesto defetističke odluke o izlasku na izbore) završio se tako što su svet obišle slike napada na strane ambasade i snimci dve lopuže sa periferije koje su pred kamerama ''strane a naše'' televizije pričale o svojoj nevinosti. Opravdani revolt običnih građana je nestao, razlupao se kao beogradski izlozi polupani od strane grupe kriminalaca, koji sigurno to ne bi radili da nisu imali nečiju, makar prećutnu podršku.

 

Današnji političari mogu da govore šta god požele i zbog toga što je preostali deo opozicije zauzet svojim problemima. Radikali se bore za vraćanje svojih mandata, a ''narodnjaci'' se pregrupišu i utvrđuju snage. Ni za Kosmet, ni za druga važna državna pitanja, opravdano ili ne, nemaju vremena. Danas skoro da nema opozicije a ono malo što je ima zauzeto je pregrupisavanjem snaga, a to je idealni teren za rast defetizma u narodu. Najveća opoziciona stranka se rascepila, reklo bi se, zaslugom Nikolića i nečijim ličnim interesima. I dok se preostala opozicija muči sa svojim problemima, nova stranka se bori za svoj lični identitet, odnosno, da postane što sličnija Demokratskoj stranci, a da istovremeno dobije i glasove radikalskih birača. Na osnivačkom kongresu nove partije, Nikolić je novu stranku nazvao ''prostom, narodnom'', koja će se boriti i za put u Evropu i za dobre odnose sa Rusijom. Dakle, to je narodnjačka stranka koja će se za Evropu boriti sa Borisom, a istovremeno će biti i za dobre odnose sa Rusijom, želeti mir u svetu i sreću svim dobrim ljudima. Program je kao preslikan iz neke hipi-slikovnice šezdesetih godina ili ''puškica'' neke lepotice na izboru za Mis Sveta. Političar koji je do juče morao da ubeđuje novinare da jeste za put u Evropu, danas ih sa mukom ubeđuje da nije ''britanski čovek'' i da jeste narodnjak koji je za bliske odnose sa Rusijom. Uzgred, Nikolić je u intervjuu Novostima isključio koaliciju sa Demokratskom strankom, ali predizbornu. O onoj drugoj, postizbornoj se nije izjašnjavao. Verujem da će zbog svega toga prvi sledeći izbori biti odlična prilika da se vidi koliko tačno ima ''ne-baš-toliko-inteligentnih'' birača, na osnovu broja glasova koje će dobiti naprednjaci, odnosno ''Tomisti''. Stvarno treba biti dirljivo naivan pa verovati u program nove stranke. 

Nedavno je Helena Rante, finski patolog čiji je izveštaj bio zlokobna uvertira u bombardovanje SRJ, otvorila karte i pokajnički priznala kako nije znala šta radi, i kako se uplašila olovaka kojim ju je Vilijam Voker gađao, i da je zbog toga morala da napiše lažni izveštaj zbog kojeg je stradalo nekoliko hiljada ljudi i uništena jedna zemlja. O tom pokajničkom priznanju svetski mediji, izuzev onih iz Finske, ćute. Ali to je i razumljivo, od njih se drugo i ne očekuje. Ali se od naših političara očekuje da se izdignu iznad letargije i jesenje rezigniranosti, da javno progovore o tome i zatraže odgovornost za krivce. Već je morala da se organizuje barem jedna važna konferencija za novinare posvećena isključivo tom pitanju, a pravnici zaposleni u državnim službama su morali da vide da li postoje osnove i način na koji bi se pomenuta gospođa i njen zloglasni napadač olovkom tužili nekom sudu. Čak i da ne možemo nikoga da tužimo, dužnost političara je da pričaju o tome i insistiraju na istini, zbog žrtava, i zbog budućih pokoljenja. Mora se insistirati na pravdi i na ukazivanju na taj lažni zločinački izveštaj, potpisan polomljenom Vokerovom olovkom, da se to u budućnosti ne bi ponavljalo. Hrvati su pre neku godinu podigli čitavu svetsku reklamnu javnost na noge kad se helikopter Gazela sa oznakama JNA pojavio u Koka-Kola reklami. Toliko su bili jedinstveni i odlučni povodom toga, da je čak i velika Koka-Kola bila prinuđena da skine oznake helikoptera u reklami. To je ozbiljan narod, sa odgovornim političarima, bez defetizma, uradio zbog jednog helikoptera u televizijskoj reklami.

Kao da je i među istoričarima zavladao defetizam, kao da su i oni odustali od borbe. Umesto da baš oni, barem prema Kosmetu, u ovom periodu budu najaktivniji, da pišu svoja najbolja dela koja bi se štampala i prevodila za inostranstvo, pojavi se tek poneka knjiga na srpskom jeziku koju ne samo što ovde niko ne čita, nego i oni koji to rade nemaju potrebe za tim, jer takvo štivo ne bi ni trebalo da je njima namenjeno. S one strane Prokletije živi narod koji ne poznaje defetizam, ali zna kako se za budućnost koristi istorija, čak i kad ona ne postoji. Ne znam ni za jednog albanskog istoričara, ali većina nas je čula za Noela Malkolma koji je napisao ''Kratku istoriju Kosova'' koja je (iako kratka) odavno tretirana kao naučno delo i kao takvo citirano u drugim naučnim radovima. Albanci tako ''znaju'' da su oni starosedeoci Balkana, od pamtiveka tu, a da su Srbi deo varvarskih plemena koji su došljaci iz Irana. Britanski istoričar, poznat po svojim ''dajdžest'' izdanjima (napisao i ''Kratku istoriju Bosne'') im je pomogao da shvate da su Albanci učestvovali u kosovskoj bitci na srpskoj strani, a da je Murata zapravo ubio jedan krupni mađarski vitez. Po tom istoričaru, za stvaranje kosovske ideologije među Srbima krivi su nacionalisti ''poput Vuka Karadžića''.

Zbog ovog istoričara koji znaju u kojem se istorijskom trenutku nalaze, i svoje odlične propagandne mašinerije, Albanci danas ''znaju'' da je Aleksandar Makedonski zapravo bio Albanac, da su se na Kosovu Albanci borili protiv Turaka, a da su Srbi samo pomagali. Srpski manastiri na Kosmetu su zapravo ilirsko-vizantijski a i Novak Đoković je Albanac. Kosovska devojka na slici Uroša Predića je za njih zapravo Albanka koja poji ranjenog Albanca, jer je pored njega štit sa ''albanskim'' grbom. Ne vredi ih podsećati da u to vreme Albanci nisu imali grb, a da su slične grbove sa orlom imali mnogi srpski vlastelini. Ne postoji ni jedan istorijski dokaz o prisustvu Albanaca na Balkanu pre dolaska Turaka, ali ih to ne sprečava da ponavljaju svoju priču a da sve ostalo proglašavaju za ''srpsku propagandu''

Nakon februarskog protesta na ulicama Beograda i glavnim svetskim metropolama, demonstranti su pozivali novinare da pitaju istoričare za istinu. I oni su to i radili, samo što nisu nigde našli naše istoričare, nego su pozivali onoga ko im je najbliži. Sva sreća pa se ne dodeljuje Nobelova nagrada za velika otkrića u istoriji. Znamo ko bi je prvi dobio.

Naravno, ne kažem da naši istoričari ništa ne rade, ali ono što rade je izgleda nedovoljno. Ukoliko ne grešim, poslednji veliki i ozbiljan naučni skup bio je održan u jesen 1999. i to opet samo kao reakcija na objavljenu knjigu Noela Malkolma. Međunarodni sud pravde u Hagu ovih dana zatražio je i prisustvo predstavnika privremenih institucija Kosova da učestvuju u raspravi. Šta će naša strana da radi kad im Albanska predoči ''naučne'' radove koje su pisali Malkolm i slični?

Defetizam se pojavio i u stavu prema deviznoj štednji, uz omalovažavanje izjava zvaničnika o relativnoj bezbednosti srpskog finansijskog tržišta. Reklo bi se da u obazrivosti prema štednji deviza postoji i neko opravdanje, imajući u vidu loše iskustvo štediša s početka devedesetih. Ali ne postoji opravdanje za širenje finansijske panike koja je krenula ovih dana cirkularnim mejlovima i tekstovima na forumima i blogovima. Ta vrsta panike obično dolazi iz jednog centra, uvek je zlonamerna i kao rezultat može da ima rušenje i najboljih banaka u najboljim vremenima. Ma šta iko od nas mislio o onima koji vode finansijsku politiku ove zemlje, širenje defetizma prema bankama i širenje finansijske panike u ovom trenutku ne može biti u interesu Srbije.

Crkva nema veze sa defetizmom, ali situacija u vrhu Pravoslavne crkve utiče na porast malodušnosti u određenom delu naroda. Pravoslavna crkva je mesecima bez pravog vođstva, ili je barem bez vođstva koje je poznato javnosti. U međuvremenu se desilo nekoliko sukoba unutar te institucije na osnovu kojih može da se zaključi da u njoj postoje dve struje. A to deli i vernike, zbog čega se čini da nema pravog duhovnog vođstva za njih. Pravoslavna crkva je jedan od stubova ovog društva, kao organizacija koja je i formirala zajedničku nacionalnu svest Srba. Kao što su glavni stubovi bivše Jugoslavije bili JNA i Partija. Današnja vojska je takva kakva je, služenje vojnog roka je taman toliko dugo da ''vojnici'' nauče da drže pušku i eventualno prepoznaju razliku između jutarnje i trube za povečerje, a za one u civilu služenje ''vojnog roka'' je idealno vreme za pripremu za fakultet. Jedino je pravoslavna crkva ostala, baš kao i na samom početku pre mnogo vekova, faktor ujedinjenja koji održava svest o zajedničkom poreklu. A u ovom trenutku je čak i taj faktor toliko slabašan i toliko malog uticaja da je čak i pripadnici nevladinog sektora više ne napadaju.

Ipak, od svega ovog prethodno napisanog, mislim da ne postoji slika koja ubedljivije govori o trenutnom defetizmu među Srbima, od one letošnje na kojoj se stojeći jedna pored druge smeše ''misice'' Srbije i Kosova. Defetizam zrači i sa slike, a vidi se i po nepostojanju adekvatne reakcije na nju. Slika kao da govori kako ne možemo ništa da uradimo, kako bi trebalo da prihvatimo realnost i da nastavimo da živimo zajedno, iako prethodno jedna strana nije ni želela zajednički život. Nemam ništa protiv toga da se lepotice privatno druže, razmenjuju recepte i šarene salvete, ali imam protiv toga što to rade zvanično. Pri tom ne mislim da je naša lepojka kriva, ona verovatno nije ni bila svesna gde se nalazi, a kamoli kakva je njena uloga. Ali su krivi oni, ili ona osoba, koja ju je izmanipulisala. Da li će ta osoba koja joj je sugerisala takvo ponašanje odgovarati? Sumnjam, jer nema ko da je optuži.

Svi mi želimo da živimo bolje i da nam život prođe u sreći veselju. Nije to ničiji ekskluzivitet. Verujem da većina nas ne bi imala ništa protiv da zagrli neku lepu Albanku ili da provede vreme u kafani družeći se sa Albancima. Ali nije takvo vreme, niti danas postoji razlog za to. Ne možemo to da radimo preko senki naših predaka, utirući puteve za nova zlodela našim potomcima. Nemamo pravo da zbog tog našeg boljeg života izdajemo nacionalne interese, ono za šta su naši preci ginuli i teritorije na kojima i dalje žive naši sunarodnici.

Ukoliko se nastavi sa ovakvim defetizmom, prepuštanjem želji za lagodnim postojanjem i rastu internacionalizma, biće opravdano postaviti pitanje da li Srbi uopšte zaslužuju da postoje kao nacija? Ukoliko se toliko neodgovorno postavljamo prema najbitnijim nacionalnim pitanjima, imamo li onda pravo da se zovemo zajedničkim imenom i da uopšte postojimo kao nacionalna grupacija? I da li onda stvarno treba da prepustimo teritoriju onim nacijama koje imaju svest o tome ko su?

Pesimističan tekst je teško završiti na drugi način. Slaba nam je uteha podsećanje na to da je noć pre zore uvek najtamnija.


 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, do kraja 2019. biti postignut sporazum Beograda i Prištine?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner