Одличан текст, на који готово и да немам примедбе. Осим једне, на ону слику „највећег српског дефетизма“. Мислим, није то наша јадна „мисица“ заслужила. Јер има једна, далеко већа и упечатљивија „српска фотографија“, а на њој смо сви ми усликани! Заједно. То је слика последњих избора, на којој је половина Срба гласала против Србије и тиме дала до знања Дачеку и напредњацима да је време за промену табора. Он је био бржи, Тома ће бити темељнији. Иначе, морамо признати да је дефетизам у Срба природна појава после 5.октобра јер, сетимо се ко им је помогао да сруше Слобу и запале сопствену Скупштину, уз истовремено јавно заклињање да ће Косово бранити, али искључиво „свим демократским и правним средствима“. Тако од тада јуначка и непоражена српска војска служи за параду. А они храбро, као прави плишани и ружичасти револуционари, пале своју сопствену Скупштину, изручују своје бивше државне шефове, као и цео војни врх иностраном суду, уз истовремено јавно заклињање да терористичкој косовској влади не сме да зафали ни длака са главе. Јер тако желе заједнички ментори...Него, чини ми се да у српском језику за дефетизам постоји једна друга реч, још од времена Светог Цара Лазара и његових небеских ратника. Забрањена реч, јер „говори мржњом“. А злобници као ја примећују да и у речнику Друге Србије „дефетизам“ вабе другачије. Мислим, они кажу „прагматизам“.

Надајмо се да је то баш та врста ноћи, пред свануће. Само, та зора би морала да нам осване јако брзо. У односу на колективну судбину и будућност Срба, углавном сам песимиста, једино се надам да ће будућност показати да грешим. Сетим се ’95-е и прогона Крајишких Срба. Тих дана је већу емоцију људи у Србији изазвало то што су Грци звиждали нашој химни на крају кошаркашког првенства у Атини, тако да су млади похрлили на улице Београда да лупају излоге онима који праве гирос. Више их је узбудило навијачко звиждање химни, него „Олуја“. Била је то реакција кукавица, који не би смели притећи у помоћ сународницима у невољи, али им је згодно да искористе прилику и сопствени негативни набој истресу тамо где неће трпети неке посебне последице. То је тек једна слика стања духа нације, дефетизма код већине, посебно млађих, што би се рекло „who cares“, „нек иде...“: Крајина, Црна Гора, Косово и Метохија, сутра Војводина...Како ћемо сутра бити бољи са младима који расту уз Телетабисе, Великог Брата и слична многобројна масмедијска средства за колективну дебилизацију? Итд., итд., сетим се и Лужичких Срба и мислим да ми улазимо у ноћ сличну оној у којој су они већ вековима (има их још око 60000, то је последња ноћ када један народ коначно нестаје) и да су одговори на ауторова питања при крају текста сви неповољни за Србе и Србију. Бићу срећан ако грешим.