субота, 22. јул 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Завршна реч одбране поводом тужбе Иницијативе младих за људска права
Политички живот

Завршна реч одбране поводом тужбе Иницијативе младих за људска права

PDF Штампа Ел. пошта
Зоран Грбић   
четвртак, 21. мај 2015.

Морам да признам да не разумем текст решења Апелационог суда. Уколико не грешим, читањем тог решења, стиче се утисак да нисам доставио довољно доказа у своју одбрану, а да је тужбена страна доказала постојање говора мржње. Наравно да не знам ништа о праву, али оно што са сигурношћу и поуздано знам је да и у Србији постоји Уставом загарантована претпоставка невиности. Она је универзална, и постоји и ван кривичног права. Због тога сматрам да ја нисам имао обавезу да доказујем невиност, све док тужбени не докажу да сам крив. А они то ничим нису доказали. Ако у последњих шест година нису доказали постојање моје намере о којој су писали у тужби, и уколико се у друштву, баш ни у једном његовом делу, нису показали знаци да је мој текст утицао онако како су они у Тужби најавили да хоће, ја стварно не видим где је моја кривица. Нема намере о којој су говорили у оптужници, и нема резултата које су најавили. На основу чега онда неко може да тврди да постоји моја кривица?

Ја не могу да будем одговоран за нешто што неко умисли да је написано у тексту.

Само један пример за моју тврдњу да су у Тужби измишљени докази је овај: ,,Аутор тврди да албански народ није урадио ишта креативно по чему би остао упамћен у заједници људи. Овакав став представља омаловажавање Албанаца и израз је најгорег шовинизма. Упоређивати народе по томе шта су креативно урадили представља предмет свих расистичких и шовинистичких идеологија у историји, као и данас. Овакво поређење такође недвосмислено имплицира да читави народи имају различиту вредност и да самим тим, људи који им припадају не могу ни бити једнаки. (...) аутор покушава да успостави ранг листу међу народима и да ниским местом на тој листи које је наменио Албанцима, докаже њихову културну и цивилизацијску инфериорност. (...) Свако поређење народа и самим тим њихово међусобно рангирање води у расизам и неизоставан је пратилац идеологије која заступа тезу да постоје више и ниже расе.'' (цитати из Тужбе).

У цитираном делу, тужбени своју тезу почињу тумачењем једног мог става (Албански народ није урадио ништа креативно), и кажу да то ,,представља омаловажавање Албанаца и израз је најгорег шовинизма''. Не само што је то лично тумачење, него у себи и садржи беспотребну увреду аутора. Након тога, тужбени лаконски уводе своју оцену да је то ,,поређење народа'', и онда такву своју тврдњу о ,,поређењу народа'' у каснијем делу текста узимају као нешто што је доказано и проверено, и њу узимају као ,,проверену'' полазну основу за извођење свих својих других ставова. Па на тај начин пишу да ,,такво поређење недвосмислено имплицира да читави народи имају различиту вредност и да самим тим, људи који им припадају не могу ни бити једнаки'', да аутор покушава да успостави ранг-листу међу народима и докаже културну и цивилизацијску инфериорност Албанаца, и даље разгранавају причу о поређењу - ,,Свако поређење народа и самим тим њихово међусобно рангирање, води у расизам и неизоставан је пратилац идеологије која заступа тезу да постоје више и ниже расе''. Слажем се са овим, тако настаје нацизам. Једини проблем тужбених је у томе што поређења у тексту нема. Због тога је читава тужба празна, јер је заснована на лажној и измишљеној полазној основи.

Једини конкретан и егзактан став у Тужби је та да се наводи да сам писао против албанског народа. Због тога сам Суду приложио Поднесак, у коме сам показао и доказао да је уобичајено да се заједничким именицама народа, понекад додељују личне особине. Наравно да не верујем да је читав албански народ ,,некреативан'', или да читав народ, било који, може да врши злочине. Потпуно сам сигуран и свестан да у савременом свету не постоји читалац који је добронамеран, који би веровао да читав народ може да се понаша као појединац. А читалац не верује у то, због тога што су новине пуне генерализација, које су и писане без намере да се схвате буквално, и у знању да неће бити схваћени буквално.

Остали део Тужбе представља само одраз личног читања текста, пун је квалификација (укључујући и ауторов ,,нескривени расизам'') и оптужби, које нису засноване на стварним доказима. Ако они који су текст прочитали нису у њему видели говор мржње, нити су се због њега осетили позваним да мрзе Албанце, зашто би ико поверовао једном тумачењу текста, које је започето од стране једног јединог човека? Претходног директора Иницијативе младих, који је пред Судом сведочио о томе како је он сам поднео Тужбу након читања текста. Да ли може да се каже да се у тексту позивало на мржњу према Албанцима, уколико је само један човек видео тај позив? Какво је то позивање на мржњу, каква је његова успешност, какви су домети, ако је такво позивање само један човек видео?

Данас кад видим тај текст, и даље не видим ништа спорно, а поготово не видим никакав говор мржње. Не бих поново написао текст у том духу, али ми је разумљиво због чега сам га тад таквог написао. Све што сад у њему видим је огорченост, изазвана скорашњим отимањем дела територије Републике Србије. Знам поуздано да нису сви Албанци били за такво отимање, и верујем да је многима у интересу само да живе мирно са својим породицама, у било којој држави. Због тога се уосталом у својим текстовима и залажем за повратак Косова и Метохије у оквире Србије. Кад бих веровао у постојање нижих раса, и да су Албанци такви, свакако ми не би било прихватљиво да нових два милиона Албанаца живе у Србији. Не би било логично. Због тога подсећам да тужбени, поред тога што нису доказали постојање расистичке намере, а ни очекиване резултате мог текста, нису доказали ни постојање мотива. Нити то могу да докажу.

С друге стране, говорећи о мотивима, мени је сасвим очигледно да неко у Иницијативи младих има мотива да види нацизам у нечему што се у Србији напише о Албанцима. Већ сам поменуо да званичан сајт Иницијативе нема текст на српском језику. Ма колико банално звучала та констатација, сматрам да је то показатељ (у најмању руку) ненаклоњености Србији. Имати невладину организацију и сајт у Србији, тврдити да се ради у интересу друштва, а имати сајт на три страна језика, само не на српском, мени је јасан показатељ нетрпељивости. Онај коме је тешко да направи сајт и на српском, лако може да види српски нацизам где год пожели да га види. У међувремену се појавио још један очигледан показатељ за ту тезу.

Извесни Александар Секулић из Иницијативе младих за људска права (тако је званично представљен на сајту Д.В.), након појаве албанског дрона са заставом Велике Албаније на стадиону Партизана, дао је интервју сајту Дојче веле. Секулић је у том интервјуу сво време осуђивао нападе српских хулигана на пекаре у власништву Албанаца, али ниједном речи није осудио махање том фашистичком заставом, и реч једну рекао није о нападима албанских хулигана на Србе на Косову и Метохији, иако су изведени у исто време. За нападе на пекаре сматра да су ,,организовани и изведени хладне главе'', као да иза њих стоји нека нацистичка завера. За њега су криви српски медији, српски хулигани, српски премијер који је касно осудио нападе хулигана. За њега је крив српски премијер и због тога што размишља о томе да ли да угости албанског премијера (који је избегао да осуди махање нацистичком заставом), и то Секулић назива ,,инфантилним и неодговорним понашањем''. Наравно, немам никакав проблем са Секулићевим начином размишљања, свако има право на свој став, чак и онда кад је тај став искључив и диспропорцијално осуђујући, али таква осуда српских хулигана уз потпуно игнорисање албанских, јасан је показатељ начина размишљања у Иницијативи младих. Имајући у виду ту врсту искључивости, сасвим је лако разумљиво како су успели да у мом тексту нађу нацизам. Мотив очигледно постоји.

Дакле, апсолутно не сматрам да су сви Албанци против Србије. Поуздано знам да нису. Међу својим Фејсбук пријатељима и даље имам двојицу Албанаца. Нисам приметио да их је мој текст увредио. С друге стране, нисам приметио да су такви Албанци превише артикулисани. Штавише, нисам их уопште приметио. Нисам чуо ни за једну невладину организацију на Косову, која би се залагала за повратак Косова у оквире Србије, или за миран суживот са Србијом, или бар организацију која би штитила права Срба и не-Албанаца на Косову, макар у оној мери у којој нпр. Иницијатива младих за људска права штити права Албанаца у Србији. Нисам чуо да постоји појединац, интелектуалац, или нека друга јавна личност, која јавно, јасно и гласно, осуђује насиља која су се десила, и дешавају према Србима и осталим не-Албанцима. Знам да их има, знам да постоје, али нису гласни. А нису гласни због тога што не смеју, у страху од оних Албанаца о којима сам писао употребљавајући генерализацију. Због тога што их нигде јавно нема, наравно да је списатељски смислено и оправдано употребити генерализацију. У Поднеску којег сам доставио Суду, показао сам да са сличне генерализације, чак и са далеко мањим оправдањима, учестало користе у јавној писаној речи.

Хоћу да подсетим на неколико чињеница које се налазе на бројним местима на интернету. Срби су са Косова и Метохије протерани после јуна 1999. године из 314 места. Само из три општине (Лепосавић, Звечан, Штрпце), од укупно 30 на КиМ, није било етнички очишћених српских места. Данас се на територији Србије налази 206.000 расељених са Ким, као и 16.000 на територији Црне Горе. Албанци (или ,,део албанског народа'') су од 1999. године до сада убили 1004 Срба, а да нико за те злочине није одговарао. Непознати Албанци су до сад срушили и запалили 155 српских цркава и манастира. Од 1999. потпуно су уништили 21.122 српске куће и 935 станова. Од повлачења Војске Србије, Албанци (неки Албанци) су на две трећине територије КиМ у потпуности уништили већину српских гробаља, и у њима више од 10.000 споменика. На Метохији и централном Косову само су два српска гробља остала читава. Ни у једном граду јужно од Ибра није остао ниједан споменик из српске историје. Албанци су срушили споменике Кнеза Лазара, Вука Караџића, Петра Петровића Његоша, Доситеја Обрадовића и поломили све бисте српских писаца испред школа. Срушен је и споменик народним херојима Бори Вукмировићу и Рамизу Садику у Приштини.

У селу Неродимље, код Урошевца, посечен је и спаљен бор Цара Душана, за кога кажу да га је он својом руком засадио 1336. године. Ту су опљачкани и дигнути у ваздух црква Светих Арханђела и манастир Светог цара Уроша, а православно гробље је оскрнављено и уништено. У том истом месту, у ком је краљ Милутин написао Грачаничку повељу и краљ Стефан Урош III Дечанску повељу, постојала је и прва основна школа на КиМ, подигнута 1863. године. Данас ни на тој школи нема ни плоче ни записа. Ни у једном граду јужно од Ибра данас нема улице са српским именом. У овом тренутку трага се за 525 киднапованих и несталих Срба и не-албанаца.

То су резултати и културна достигнућа која су видљива из Србије. То су цивилизацијска достигнућа за која смо овде чули. Кад се злочини дешавају у континуитету, кад то дуго траје, кад је толико распрострањен и кад се системски не решава, него игнорише од стране надлежних, квази-државних органа, онда је природно да се користи генерализација. И наравно да нису сви Албанци такви. Али верујем да данашњим Косовом владају криминалци, убице, ратни злочинци, нарко дилери, профитери и мафијаши, силеџије међународног права. Ако неко жели причу о поређењу, мени се у Београду суди због нечега што сам написао, а у Приштини се не суди криминалцима и убицама. Чак се не суди ни бројним војницима ИС-а. Након што су недавно монаси манастира Високи Дечани пријавили полицији да су на објектима манастира нашли исписане претеће поруке, у којима се хвали Исламска држава (ИСИС, Калифат долази, УЧК и АКСХ), шеф косовске полиције Бајрам Реџепи, уместо да озбиљно истражи и нађе починиоце, јавно изјављује како су те поруке исписали сами монаси (!). Антицивилизацијски злочини, који се у континуитету понављају на Косову су толико велики да би чак и у рату били злочини. И поновићу, зато што хоћу да нагласим – злочини који се неосуђено понављају на Косову од 1999. године, би чак и у рату били проглашени за злочине. И у ситуацији у којој се такви злочини не кажњавају, чак ни јавно не осуђују, како је уопште могуће писати о њима, а не користити генерализацију? Ако неки Беким или Агим, именом и презименом, нису осуђени, како неко може да пише о жутој кући, или о паљењу цркви, или о отмицама људи, рушењу гробља и споменика, а да не користи генерализацију? А о тим злочинима мора да се пише. С тим се ваљда сви слажу. Кад нема личних имена, мора да се користи генерализација. Уколико некоме смета генерализација, требало би да поради на томе да се злочинци приведу правди, тако би ти злочини добили лична имена.

Поред приче о оправданости генерализације, морам да поменем нешто и о методи писања у тексту. Прошлог лета, део мојих пријатеља из Турске и Либана био је на турнеји по балканским државама (Србија, БиХ, Црна Гора, Албанија, Македонија). На повратку, сви су били једнодушни у оцени да Србија у потпуности припада Европи, чак су били и делимично разочарани јер су је, из ко зна ког разлога, доживели као бољу од Турске. Осим тога, сви су, са врло малим знањем политичке ситуације на Балкану, и са никаквим знањем о мојим политичким ставовима, били непријатно изненађени ониме што су видели у Албанији. Не знам да ли је то што су видели уобичајено, или сплет лоших околности, али вратили су се са причама како је Албанија прљава, а Албанци прљави и непристојни. Не бих никад написао тако нешто, а поготово не јавно. Због тога што би такво писање представљало писање о нечему за шта бих веровао да су особине неког народа. Ја нигде нисам писао о особинама албанског народа, писао сам о доприносима, односно не-доприносима, онако како ја то видим и у складу са својим сазнањима.

Мислим да постоји и нешто важно за писање, о делу Жалбе коју је Иницијатива младих поднела Апелационом суду. У тој Жалби, тужбени су подсетили суд да по пракси Европског суда за људска права, у демократским друштвима постоји неопходност санкционисања и превенције оних изражавања која промовишу говор мржње. Навели су и примере пет процеса који су вођени пред Европским судом за људска права, вероватно да би нагласили постојање те праксе, и своју жалбу учинили озбиљнијом. Ствар је у томе да не знам због чега су то урадили. Од тих пет процеса, два потпуно иду мени у корист, а никако у корист тужбених, а три су расистички екстреми, који немају апсолутно никакве везе са овим поступком. Мислим да је важно да наведем кратке детаље тих поступака.

- Гундуз против Турске: Гундуз је у ТВ емисији омаловажавао секуларне државе, промовисао шеријат и говорио да ће доћи његово време (шеријата), рекао да су деца рођена у грађанском браку ,,копилад'' (piç, bastards), називао секуларне институције Турске безбожничким (impious). Европски суд пресудио је у корист Гундуза, наводећи да се турски суд огрешио о његово право на слободу говора, установљено чланом 10. Конвенције о људским правима. У пресуди, Европски суд је нагласио да Члан 10. такође штити и информације и идеје које шокирају, вређају и узнемиравају, и да сам говор о шеријату, без позивања на насиље, не може да буде говор мржње.

- Ербакан против Турске: Бивши премијер Турске и вођа неколико партија Нехметим Ербакан, умерени исламиста, одржао је предизборни говор у коме је износио поређења (!) између раса, религија, и региона. Турски суд га је због тога, и поготово због поређења верника и неверника, осудио, али је Европски суд пресудио у његову корист, оцењујући да је било повреде члана 10. Европске конвенције о људским правима.

- Ферет против Белгије: Даниел Ферет био је вођа белгијске политичке странке Национални фронт, која је између 1999. и 2001. делила памфлете и плакате, које је белгијски суд оценио као расистичке и ксенофобичне, и који подстичу на мржњу, дискриминацију и насиље. Суд је осудио Ферета, а Европски суд потврдио пресуду, са 4 према 3 гласа.

- Лерој против Француске: Денис Лерој је француски карикатуриста, који је 11. септембра 2001. године објавио карикатуру на којој је приказан авион како удара у куле близнакиње Светског трговинског центра, испод чега су биле написане речи ,,Сви смо то сањали... Хамас је урадио''. Европски суд је оценио да нема повреде члана 10.

- Хлимервин и Хагенбејк против Холандије: Хлимервин је био председник Холандске народне уније, која је на скуповима носила SS униформе, залагала се за рехабилитацију осуђених ратних злочинаца Другог светског рата, за етнички чисте државе и била против расног мешања. Од стране холандског суда, осуђени су 1971. године, због памфлета који је почињао речима: ,,Нашим белим холанђанима, белим суграђанима, нашим белим људима'' и настављао у истом духу, промовишући идеју да Холанђанима нису потребни Суринамци, Турци и остали. Европски суд је одбацио повреду члана 10.

Од пет процеса, Европски суд за људска права у два процеса потврђује право на слободу изражавања и укида пресуде за говор мржње, а у процесу Гундуза, чак наглашава да члан 10. штити и информације и идеје које шокирају, вређају и узнемиравају. Остала три процеса, поготово онај из 1971., немају баш никакве везе ни сличности са овим процесом. Због тога не видим како је могуће да тужбени искористе тих пет процеса (од којих два директно иду у моју корист) да би подсетили на ,,јасну обавезу домаћих судова да у складу са Законом о јавном информисању санкционишу објављивање текстова који својом садржином шире или подстичу мржњу или нетрпељивост према одређеним етничким заједницама'' (цитат из Жалбе). Зар је могуће да тужбени нису успели да нађу пет, или бареме три ваљана процеса, мање екстремна и више слична овоме, којима би потврдили исправност своје тужбе, и илустровали неопходност другачије реакције наших судова? Вероватно нису успели, јер таквих процеса, сличних овоме, нема. Овако написане тужбе се, претпостављам, у старту одбијају, и никад и не стигну до суда. Уколико је и било сличних процеса и пресуда у европским државама, изгледа као да нису стигли до Европског суда за људска права.

Сматрам да би тужба требало да се одбије, због тога што тужбени у последњих шест година нису успели да представе ваљане доказе којима би поткрепили своје тезе написане у тужби. Само називање неког текста ,,нацистичким'', није доказ. То се радило некад, у време судова Инквизиције, или у време Стаљина, или сенатора Мекарнија. Верујем да то данас више није пракса. Тужбени нису доказали да у тексту постоје нацистичке мисли, позивање на насиље, ни да он ,,представља ширење, распиривање и подстиче мржњу и нетолеранцију'' (цитат из Тужбе). Нису се појавиле ни последице (,,несумњива последица објављеног текста је подстицање дискриминације и мржње'' – Тужба), ни у делу друштва, ни интернет заједнице. Нису доказали ни мој мотив да тако нешто урадим, јер се у својим осталим текстовима залажем за повратак КиМ, заједно са свим часним Албанцима, у оквире Републике Србије. Доказ није кад неко нешто измисли, представи као истину, и онда на основу те истине гради даље квалификације. У тексту су употребљаване генерализације, због тога што је то уобичајена пракса у писању и због тога што имена починиоца још увек нису позната данашњем Косовском правосуђу. При том, не само што није било ,,поређења нација'' ни позивања на мржњу према некоме, него није било ни речи о особинама народа, него само о делима, која не чине оно што

Због свега тога верујем да овај Суд, или било који други, нема разлога ни правног начина, да прихвати лажне доказе, односно квалификације и произвољна тумачења која су представљена као докази. 

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли подржавате избор Ане Брнабић за премијера Србије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер