недеља, 20. јануар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Опозиција није само „Савез за Србију“, опозиција су сви они који не подржавају ову и овакву власт - протести су начин да се грађани ослободе страха
Политички живот

Опозиција није само „Савез за Србију“, опозиција су сви они који не подржавају ову и овакву власт - протести су начин да се грађани ослободе страха

PDF Штампа Ел. пошта
Бобан Стојановић   
субота, 15. децембар 2018.

Претходне суботе у Београду је одржан протест против политичког насиља након што је Борко Стефановић нападнут у Крушевцу, а на сам протест је позвао Савез за Србију (СзС), као највећи опозициони актер (а скоро па и једини). Делује да је протест изненадио чак и саме лидере СзС и изгледало је да заиста нису очекивали оволики број људи на протесту, уз све организационе проблеме око говорника и сл. Када кажем да се опозиција “пробудила”, ту мислим како на укрупљивање и формирање СзС, али пре свега на буђење опозиционих бирача што је врло вероватно и битније. Након свега што се дешава у Србији и што се дешавало у претходних неколико година, протест у суботу је изузетан корак напред који се може тумачити као буђење опозиције и њених бирача. Тешко је ујединити опозицију, још теже опозиционе бираче – али је изгледа ситуација у Србији отишла предалеко.

Борба за демократију у Србији се мора поново отпочети. А у таквим ситуацијама се занемарују све остале разлике. И управо је то протест од суботе показао. Да “зарад демократије” могу заједно да шетају левичари и десничари, као и да се поново могу активирати појединици из Апела 100 који су били разочарани свиме пре само годину дана. Тврде многи да су учесници протеста средња генерација, да нема младих и сл. Средња генерација се борила против ауторитарног режима Милошевића, њима је ово само нова борба за боље сутра, а знају да је победа могућа и да никада не треба губити веру у то.

Управо та средња генерација има одговорност да им се придруже и њихова деца, ако у међувремену нису побегла из Србије. Оно што се ипак мора нагласити, ово јесте био на неки начин грађански протест, али је у суштини био и политички. И то суштински политички протест у коме се бори за питање свих питања, а то је управо питање демократије. Ипак опозиција мора да зна да је тек на почетку пута. Не умем да проценим колико је људи било на протесту, али 10 000 јесте сигурно. Да ли се сећате протеста на који је позвала опозиција, а да је било приближно оволико људи? Ја се искрено не сећам. Протести против рушења у Савамали или након председничких избора имали су неполитичке организаторе. Зато је овај протест од суботе толико важан. Зашто је још важан? Зато што је дао неку наду. Малу, али наду. Скренуо је пажњу и светске јавности на више него проблематична дешавања у Србији, пошто су се први пут после дуго времена у најугледнијим европским и светским новинама могли прочитати редови о борби народа против ауторитарне владавине. Овај протест је тој борби дао више него нпр. целокупан наступ опозиције у парламенту.

Додатни бенефит протеста видели смо само пар дана након његовог одржавања. Опозиција је схватила да је одбијање давања легитимитета оваквој власти учешћем на изборима једини начин борбе и да се не сме пристати на учествовање на изборима са унапред познатим победником, који су све само не слободни и поштени. Уз најаву могућих нових ванредних парламентарних избора, стигла је и најава од СзС да ће се избори бојкотовати уз овакве изборне услове. И то је поента. У режимима који су такмичарски ауторитаризми као што је тренутно у Србији случај, опозицији не преостаје ништа друго него да бојкотује изборе и на тај начин мобилише активисте. Јер уколико опозиција учествује на изборима, само даје легитимитет и продужава Вучићеву владавину.У случају бојкота избора, пре свега ће морати да реагују међународни фактори, а ту пре свега мислим на Европску унију и кључне државе чланице. Сигуран сам да неће окренути главу на страну уколико Србија добије парламент са 250 посланика владајуће већине, а на којима није учествовао други највећи политички актер што је СзС свакако постао, а што није било случај ранијих година у којима је СПС био другопласирани изборни актер.

Када председник Републике поводом протеста каже да је џабе и ако изађе пет милиона грађана на улице и да он ништа неће урадити нити испинути захтеве– више је него јасно да је и престао да крије своје ауторитарне методе владања. Када на то добијемо извештавање медија које смо сви видели и које је добро описано кроз “Барбаризам” – такође је све јасно. А не заборавите шта се десило пре само 10-ак дана. Чланови СНС-а су купили и преостале две телевизије (Прва ТВ и О2) са националном фреквенцијом који нису пропагадне телевизије (Пинк и Хаппy) Вучића и партије. О ситуацији у РТС-у није потребно ни писати. Неки ће ми замерити и рећида не могу да говорим о приватним телевизијама, већ само о РТС-у за који као грађани плаћамо претплату, али ипак могу. Иако никада нећу ући у негирање приватне својине и права да свако ради са својом својином шта жели, морамо ипак да знамо да су националне фреквенције власништво грађана Србије, а да их приватне телевизије само добијају на коришћење.

Вучић на скупу СНС-а "Јаке жене за јаку Србију" о протесту: Нек вас се скупи пет милиона, ниједан захтев нећу да испуним

У том смислу, телевизије са националном фреквенцијом морају да раде у јавном интересу, а то је пре свега право на објективно и истинито информисање. Знамо сви да ће и ове телевизије постати пропагадне телевизије. “Барбаризам” је само последица једног протеста, мене више плаши “БарАбаризам”, а то је она ситуација када “ауторитарна политичка бараба” од новинара прави послушнике и пропагандисте, што сви видимо, а чега ће очигледно тек бити. А тек не смемо да заборавимо шта се претходне недеље дешавало у парламенту и како је Србија добила буџет без било какве расправе о њему и како се опозиција уствари континуирано понижава у парламенту.

Шта су даљи кораци опозиције?

Пре свега се мора изаћи из тог и таквог парламента у коме опозиција служи за понижавање. Затим се јасно мора рећи да се избори бојкотују док се не стекну услови за оно што је минимална дефиниција демократије – а то су слободни и фер избори. Опозиција је данас објавила списак изборних услова без којих нема изласка на изборе. И од тога никако не сме да се одступи. Затим, опозиција мора да настави са протестима и да их прошири на више градова. Од Новог Сада преко Ниша и тако даље. Кажу многи да промене крећу са локалног нивоа и опозиција мора да покаже грађанима да имају право да искажу било какав вид протеста, јер је то њихово право. Опозиција мора да покаже да су права грађана јача од једне ауторитарне власти, страха, несигурности и криминала. Опозиција мора да врши притисак на европске институције и да захтева равноправне изборне услове јер без обзира на све у вези са Косовом, Европа не сме и неће окретати главу од тога.

Делује једноставно, али знамо сви да није тако. Опозиција није само СзС, опозиција су сви они који не подржавају ову и овакву власт. Протести су пут да се незадовољство артикулише и да се грађани ослободе страха. Ово је тек почетак. Опозиција (политички актери и грађани) је пробуђена из предугог зимског сна у коме је била, а да ли могу да угрозе неприкосновеног лидера у догледно време – остаје да се види. После дужег времена неки потези делују смислено и дају помисао да ће се нешто променити.

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да Србија адекватно обележава 100. годишњицу пробоја Солунског фронта и ослобођења Србије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер