недеља, 21. јул 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Од Бранкице до Малагурског и Наших – морални суноврат „Друге Србије“
Политички живот

Од Бранкице до Малагурског и Наших – морални суноврат „Друге Србије“

PDF Штампа Ел. пошта
Игор Марковић   
субота, 12. април 2014.

Средином марта ове године у медијима се појавила вест да су три особе првостепено осуђене на по годину дана затвора због претњи смрћу редитељу Борису Малагурском, изнетих на интернет форуму „Парапсихопатологија“. Претње су упућене након објављивања филма „Претпоставка правде“. Јавност је била шокирана и згрожена, али не због претњи смрћу, него због чињенице што су дотични уопште судски гоњени због неког „пискарања на интернету“.

Главни разлог негативне реакције на пресуду, па чак и оних који су, иначе, по многим питањима блиски Малагурском, јесте бојазан за сопствену слободу говора на интернету која би могла бити угрожена евентуалном злоупотребом закона.

Међутим, случај су убрзо искористили портали попут Пешчаника и Времена, као и разни трећеразредни блогери и твитераши да, из свог арсенала, испљују Малагурског и оспоре његов рад, и то све у улози „браниоца слободе интернета“. Хајка је ишла дотле да је високи функионер ДС и потпредседник Владе Војводине Горан Јешић на твитеру поручио Малагурском да „потписује све што су написали осуђени форумаши“.

Заправо, тумачење пресуде за претње Малагурском кроз призму „слободе говора“ и „слободе интернета“ представља велику подвалу и замену теза, с обзиром да то није ни први ни последњи случај да је неко приведен и осуђен због претњи на интернету. Прва привођења због претњи на Фејсбуку дешавала су се још током 2008. и претњи Тадићу због изручивања Хашком трибуналу. У априлу 2010. Владимир Самарџић из Новог Сада правоснажно је осуђен на три месеца, а Стефан Хаџи-Антоновић из Београда на годину дана и три месеца затвора, обојица због претњи смрћу (на фејсбуку) Бранкици Станковић, симболу и идолу другосрбијанског новинарства[1]. Не сећам се да сам тада прочитао иједан текст на Пешчанику, у Времену или Блогу Б92 који оспорава пресуду и позива на „слободу говора на интернету“. Не само на поменутим сајтовима, који су сада били најгласнији, него било где. Једноставно, нико се није усуђивао да релативизује или оправдава претње смрћу. Док нису упућене Борису Малагурском.

У нормалном друштву реакција на вест о пресуди за претње Малагурском заснивала би се на чуђењу како неко ко се, наводно, толико грози насиља и подржава првостепену пресуду у случају Татон, може истовремено да испољава толики садизам и отворено позива на ново брутално насиље. Не, међутим, реакција у Србији била је следећа: „Како Малагурски који у филму релативизује пресуду за убиство Татона, сада сме да се буни што њему неко прети смрћу?“ Дакле, усвојен је каубојски и силеџијски резон, за чију примену су домаћи аутошовинисти годинама оптуживали „националисте“ и „десничаре“. Овим су другосрбијанци, поред већ традиционалне демонстрације двоструких аршина, дефинитивно распршили све илузије о себи као „пацифистима, који се грозе насиља“.

Посебно је лицемерно што се у свим текстовима претње Малагурском оправдаване „праведничким гневом“ због наводне „релативизације злочина“ у његовом филму. Баш ме занима да ли су форумаши који су упућивали претње и њихове блогерске апологете осећали исти гнев када су у Хашком трибуналу хрватски и бошњачки генерали ослобађани од сваке одговорности и укупно за злочине над Србима осуђени на равно 0 (нула) година, наспрам 1125 за српске оптуженике. Да ли су се оглашавали када су припадници терористичке Гњиланске групе ОВК потпуно ослобођени оптужби за убиство 47 Срба у околини Гњилана, за шта су претходно осуђени на 116 година затвора? Да ли су гневни кад Хрватска сваког августа свечано прославља протеривање 250.000 и убијање 1900 Срба?   

У сваком случају, њихово позивање на „слободу интернета“ трајало је свега две недеље, односно док покрет „Наши“ није објавио текст под називом „Списак 30 највећих србомрзаца и издајника међу јавним личностима“.  Нигде у тексту нема елемената директног позива на насиље као у случају претњи Малагурском („силовање на суво“, „објашњавање неких ствари шипкама“), па чак ни псовки и вулгарних увреда[2]. Једино за шта би особе споменуте у тексту могле да се жале јесу личне дисквалификације и повреда части, што је иначе готово саставни део коментара и ауторских текстова на српској медијској сцени. Упркос томе, режимски и другосрбијански медији су због овог текста створили невиђену хистерију и притисак који је на крају резултирао хапшењем аутора текста Ивана Ивановића.

Главни „аргумент“ да се овај текст „Наших“ прогласи тако стравичним и насилним јесте употреба речи „списак“, као да ваљда тај појам аутоматски подразумева „списак за ликвидацију“. Ако им прављење спискова већ представља толико зло, зашто онда нису тако реаговали и тражили хапшење Соње Бисерко када је у годишњем извештају Хелсиншког одбора 2008. сачињен списак „националистичких професора Београдског универзитета“[3]. Ова ноторна будалаштина, односно нечија мрачна асоцијација, постала је основа за хапшење Ивановића и његово задржавање у притвору у наредних 30 дана, као да је починио тешко кривично дело, а не објавио текст на интернет порталу (и то без иједне псовке и без иједног позива на насиље).

Сличан пример је фејсбук објава Радомира Почуче, који је позвао навијачке групе да спрече одржавање скупа „Жена у црном“ у центру Београда. Иако ова објава, за разлику од потпуно чистог текста Ивана Ивановића, има неке проблематичне елементе, то је и даље далеко од тога да се третира као „претња смрћу“, што је до сада био једини основ за полицијско привођење због интернет објава. У сваком случају, и Почуча је, након што је остао без посла у Антитерористичкој јединици, приведен и одређен му је притвор од 30 дана.

Дакле, прави преседан у кршењу слободе интернета и слободе говора уопште, представља управо хапшење Ивановића и Почуче без икаквог прав(н)ог основа. О каквом се режимском притиску и хајци ради сведочи и недавни прилог РТС-а, чија је поента била да се и „лајковање“ и „дељење“ проблематичних коментара и текстова мора сматрати кривичним делом, уз отворено незадовољство спикерке што нису ухапшени и они који су лајковали и делили Почучин статус и Ивановићев текст[4].  „Лајкујте одговорно или будите спремни да и сами одговарате“ – претећи поручује на крају прилога млада новинарска нада Вучићевог јавног сервиса.

Наравно да нико од оних који су се јавно скандализовали над пресудом за претње Малагурском није имао елементарне доследности и поштења, да хапшење Ивановића и Почуче назове кршењем слободе говора, колико год се можда не слажу са његовим текстом. Нити се оглашавају када РТС захтева хапшење и прави списак свих који су лајковали или шеровали ове „неподобне садржаје“.

Зашто? Зато што су цензура, лицемерје и двоструки аршини управо главне особине постојећег система на којем они паразитирају – Система у којем је америчко сејање смрти по свету „ширење слободе и демократије“, у којем је претња силовањем и линчовањем противника система „слобода говора“, а називање Басаре алкохоличарем, или Петра Луковића „Вучићевом пудлицом“, кривично дело за најмање месец дана затвора. Само у једном тако поремећеном систему и дотичне особе могу да се сматрају „културном елитом“.


[1] http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2010&mm=04&dd=26&nav_id=427089

[2] http://www.nspm.rs/hronika/snp-nasi-spisak-30-najvecih-srbomrzaca-medju-javnim-licnostima.html

[4]http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/%D0%94%D1%80%D1%83%D1%88%

D1%82%D0%B2%D0%BE/1571045/%D0%

9D%D0%B0+%D0%BA%D0%BB%D0%B8%D0%BA+%D0%BE%D0%B4+%D1%81%D

1%83%D0%BA%D0%BE%D0%B1%D

0%B0+%D1%81%D0%B0+%D0%B7%D0%B0%D0%BA%D0%BE%D0%BD%D0%BE%D0%BC.html

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер