уторак, 25. јул 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Од 2012. Србија у перманентном ванредном стању, наш народ никада није био толико омаловажаван као од Вучићеве власти
Политички живот

Од 2012. Србија у перманентном ванредном стању, наш народ никада није био толико омаловажаван као од Вучићеве власти

PDF Штампа Ел. пошта
Санда Рашковић Ивић   
субота, 12. септембар 2015.

Даме и господо, драги пријатељи,чланови ДСС, новија историја Србије, показује да је 2012. година и политичке промене које су се тада догодиле, постала тачка на којој се драматично убрзао пут који прети да на дужи временски период уруши све потенцијале за напредак, које као земља и народ имамо. Модел управљања који не служи интересима грађана, већ спољним центрима моћи и њима лојалним домаћим сарaдницима, истини за вољу, постављен је раније, у време политичког зенита претходног предсеника Србије Бориса Тадића, али је до застрашујућих размера доведен, управо од поменуте године и почетка личне владавине Александра Вучића.

Тај облик владавине, најближи је ономе што је у политичкој теорији, познато као султанизам, а у пракси имамо као пример из нашег непосредног суседства, Црне Горе, где га вишедеценијски успешно спроводи режим Мила Ђукановића, који је по свему узор и жељена перспектива господара наших судбина у Србији. Иако је урушавање државе започело 2008. године, од поменуте 2012., ми се налазимо у перманентном ванредном стању, које се индукује аферама, медијским кампањама, ванредним ситуацијама, политичком нестабилношћу кроз сталне претње и отварање питања око реконструкција влада или ванредних избора, криминализацијом јавног дискурса, увођењем примитивизма и вулгарности у јавним комуникацијама, па све до праксе која подразумева присуство наоружаних банди током изборних процеса и креирања атмосфере страха и конструисања поданичког менталитета уз култ обожавања великог вође. На делу је процес компромитације уставне демократије, концепта слободе медија и парламентарне културе као претпоставки функционалног плуралистичког друштва.

У таквом контексту, разумљиво је што се девалвира и сама концепција политичког организовања и то најбоље на примеру владајуће СНС. То није партија у класичном смислу тог појма, са идеологијом, програмом и организацијом, већ покрет за запошљавање  његових чланова који за узврат пружају све неопходне услуге одржавању личне власти Александра Вучића. Па тако, оно што је допуштено активистима СНС, није допуштено остатку народа у Србији. Они могу да се запошљавају у јавном сектору упркос забрани Владе за остале смртнике. Њихови финансијери могу да добијају послове са државним системима, директним погодбама, а не својом конкурентношћу на тржишту и кроз транспарентне процедуре. Њиховим функционерима је дозвоњено да буду бахати и расипни, у тренутку када је читаво становништво приморано на најригорознију штедњу. Сви заједно, бахато и насилно се односе према политичким противницима, којима поткупљивањем отимају чланство и подстичу деобе, маргинализују нас у медијима, воде кампање у којима злоупотребљавају државне структуре како би се конкуренти компромитовли, финансијски исцрпљују политичке противнике, и за крај, ако ништа од тога не помаже, и физички им прете. Зато је данас демократија, на озбиљном искушењу у Србији, и зато нема више простора за малодушност, резигнацију и политичку апстиненцију. Сви ми, грађани и њихови политички представници, морамо бити свесни личне одговорности за будућност, нас, наших потомака и наше државе, ако сопственим чином не одбијемо да предамо животе у руке креатору српског Матрикса. Зато је пред надолазеће изборе од фундаменталног значаја објаснити грађанима зашто је битно да излазност на изборима буде што већа и да нисмо сви исти, јер уз све наше мане и политичке грешке, тешко да можемо да будемо толико лоши и бескрупулозни као СНС власт. Велики вођа, жели апатичне и незаинтересоване поданике, како би на малој излазности, а захваљујући својим клијентелизованим гласачима, опет обезбедио несразмерно огроман број представника у парламенту, супротно реалној снази у бирачком телу и тако наставио са својом личном владавином.

Уколико Вучићева медијска хипноза и страх ипак однесу превагу, само ће се још брже наставити руинирање свега оног што је  започео у претходном периоду. Никада од једног назови “домаћег“ владара, наш народ није био толико ниподаштаван, омаловажаван и потцењиван.  Политички коректним речником, он нам је већ ставио до знања кроз идеју о промени свести, како ћемо морати да мењамо свој карактер и идентитет, јер смо овакви какви смо, и како смо формирани вековима уназад на темељу наших предака, постали лењи, нефункционални, недовољно образовани. Толико ружење сопственог народа Вучић спроводи за потребе и интерес управљања и контроле овог простора за рачун његових спољних господара којима се он понизно додворава.

Подсетимо само на нека од стратешких достигнућа Вучићеве управе над Србијом. Бриселским споразумом изручио је и онако скромне ингеренције наших власти над  структурама здравства и школства, у делу покрајине Косово и Метохија које се налазе под привременим протекторатом. Споразумом о формирању Заједнице српских општина, увео је средине са већинским српским становништвом под јурисдикцију државолике форме која се зове Косова. Потом смо добили аутентични политички ријалити у време годишњица злочина у Братунцу и Поточарима, када је у духу своје новооткривене међуетничке толеранције ишао да се поклони жртвама у Сребреници, а онда постао објекат покушаја физичког напада оних који имају нешто дуже сећање и памте његове радикално другачије политичке ставова. Уместо смиривања тензија, Вучићевом неодговорношћу и игнорисањем безбедносних информација, поново су подигнуте тензије између националних заједница на овом простору. Кулминација иритирајуће површности, након тога, био је састанак са трочланом делегацијом председништва БиХ, те играње шаха са Бакиром Изетбеговићем, потпуно у маниру политичких старлета и свеприсутним вулгарним концептом естрадизације. Уследио је, затим, бечки самит земаља Балкана и ЕУ, на којима је Влада Србије у лику свог премијера, кандидовала као пројекте од регионалног заначаја, развој комуникационе мреже према Албанији и територијама које су већински настањене Албанцима. Знајући у кавом је жалосном стању саобраћајна инфраструктура у Србији, не видимо какви су мотиви водили власт да се заузме за овакве пројекте, сем испуњавања геополитичких интереса Албанаца и њихових савезника у међународној заједници. Да је удвориштво основни рефлекс владајућих структура у Србији, види се по томе што је целокупна Влада, са својим министарствима и агенцијама, испуњена страним саветницима, или се као  у Железари Смедерево, ангажује прескупи инострани менаџмент, упркос постојању искусних и успешних домаћих стручњака из те области. Нелегално су грађанима отете плате и пензије, а ових дана десетине хиљада просветних радника страхује за своје радно место. Наравно, УСС се ни о чему не изјашњава јер највероватније не сме од власти.

Током актуелне избегличке кризе,  Влада Србије тихо се нуди својим међународним менторима, као партнер-Пепељуга у решавању овог горућег проблема, на тај начин што показује спремност да се на територији наше земље стационирају прихватилишта за оне стотине хиљада сиријских и других несрећника, који су се запутили пут земаља ЕУ. Србија има саосећања за све страдалнике, и на то смо поносни, јер је и сама то много пута у својој историји доживљавала, али не можемо да прихватимо, како смо ми део решења за њихове проблеме, а не оне државе чије је директно ангажовање довело до овакве трагедије, и које имају моралну обавезу да материјално и организационо помогну избеглице, чије су земље увели у нестабилност. Србија има правну и људску обавезу да им пружи здравствену помоћ, напоји их, нахрани и превезе до границе са неком од земаља ЕУ. Никакве потребе нема да Србија за рачун “фатаморгане”  приступања ЕУ прихвата нове избеглице за стално, овако јадна и сиромашна, када још није решила избегличке и расељеничке проблеме својих сународника из деведесетих.

И данас када Албанци са југа централне Србије желе да формирају тзв “заједницу албанских општина”, уместо да реагује одлучно ставом да држава мора да осујети прављење паралелизма између Срба на КиМ и Албанаца на југу централне Србије, Вучић нам поручује да морамо бити мудри. Надам се да не мисли на мудрост коју је испољавао предајући косметске Србе, православне српске светиње и богате ресурсе на КиМ косовским Албанцима и њиховој државоликој творевини.

Након руског вета на Резолуцију о Сребреници у СБ УН  и безмало истовременог изгласавања те Резолуције у Европском Парламенту, постало је белодано да је еврофанатични пут Србије бесмислена странпутица. Тада је Вучић имао тренутак у коме је могао да окрене брод српске политике у другом правцу, те тако заустави ланац издаје, распродаје и претварања Србије у колонију Запада. Зато ДСС сматра да је куцнуо последњи час да се распише референдум о уласку Србије у ЕУ, па ако има правде , нека се народ о уласку у ЕУ изјасни.

Дакле ако  настави оваквим темпом, следеће што можемо очекивати од Александра Вучића је напуштање концепта, пузајућег придруживању НАТО, и убрзано интегрисање Србије у овај војни савез. Круна свега би била, да се команда јужног крила Северноатлантске алијансе, пресели у Београд, и то баш на локацију генералштаба који су бомбардовали, а да им влада поклони земљиште и зграду. То је линија мазохистичког пута коју од Вучића очекују његови вашингтонски ментори. Ако има морала требало би да распише и референдум о уласку у НАТО, јер ми из ДСС мислимо да нам свима прети опасност да се једног дана пробудимо као чланица НАТО пакта, а да нас о томе нико није питао ништа.

Предлажемо Вучићу да референдум о ЕУ и НАТО буду теме наредних избора. Теме на којима ће  народ одлучивати којим путем Србија да иде, али и ко да је у изабраном правцу води.

Одговор на овај процес безочног руинирања Србије, ДСС мора да пружи својом изборном платформом и кадровским решењима. На првом наредном Главном одбору понудићемо наш изборни програм, чије основне тачке треба да буду формиране око економског опоравка Србије, социјалне одговорности и солидарности, ресуверенизације државе, што подразумева и поправљање положаја оружаних снага и њихово оспособљавање за све безбедносне изазове са којима се потенцијално можемо суочити.

На крају, као странка која се током читавог свог постојања залаже за уређену државу и поштовање норми, дужност нам је да бранимо принципе парламентарне демократије и слободе медија који су сада на можда најтежим искушењима од њиховог обнављања пре 25 година. Морамо спречити узурпацију основних политичких слобода у нашој земљи, јер ако то не радимо данас, сутра ће на ред доћи и личне слободе и право свакога од нас.

За крај, нешто и о нама. ДСС је претходних пола године на удару владајуће странке и њених медијских кербера, због принципијелног супротстављања штетној политици по нашу земљу. Покушали су да нам исцепају странку, поткупљивали су поједине функционере на локалном нивоу, покушавали да прете, сеју страх, медијски нас маргинализују и финансијски нас исцрпљују. Ипак све то није било довољно да се порази идеја коју баштини ДСС и која је једина разумна алтернатива постојећем безнађу у друштву. Напротив, чак смо им и захвални јер су нас растеретили присуства, свих оних опортуниста и компромисера, чији је примарни интерес био лична егзистенција. Без њих, ДСС не мора више да води бригу о себичним циљевима појединих својих грамзивих функционера. Мада и међу њима морамо да правимо градацију. Оне који су директно прешли у неку од владајућих странака и њихових сателита, можемо да разумемо, упркос томе што су прешли на потпуно друге идеолошке и програмске платформе од оних које су заступали у ДСС. То је њихов лични избор и на њега имају право, упркос недостатку принципијелности. На крају, странка је жива структура у којој стално неки отпадају, а нови људи долазе или се враћају. Међутим никаквог разумевања не може бити за оне које су по налогу власти, покушали да цепају странку.Такви заслужују само презир, због спремности да своје лимитиране капацитете ставе у једну такву функцију и то против организације која их је све материјално обезбедила и статусно позиционирала. То се у историји наше странке догодило само још 1997. године. Како тада, тако и сада, пучисти су остали минорна групација у односу на чврсту вољу апсолутне већине чланова ДСС. Шта више, њихов одлазак је омогућио прилив новог квалитетног чланства који је препознао доследност наше политичке борбе и спремност да због принципа и општег интереса, рашчистимо са свачијим себичним амбицијама.

И данас поручујем свим члановима ДСС, али и свим уплашеним грађанима Србије: Не плашите се и не подлежите лажном утиску непобедивости и дуготрајне власти Вучића и његових. Сетите се како је Тадић са својом ДС изгледао вечан и непобедив пре само четири године! А где су сви данас!

Данашњом седницом Главног одбора, ДСС завршава реконфигурацију своје унутрашње структуре и спремна је да се од сутра посвети припремама за изборе.

Желим да захвалим колегама који су остали верни идеји демократског и националног, и политици ДСС. Идеја демократског и националног потребна је данас Србији, јер су данас у нашој отаџбини угрожени и демократија и национално достојанство и национални интерес. Нема слободе без демократије и нема добре економије без патриотизма.

Народ је жељан слободе и правде! И ми из ДСС смо спремни да се упркос никад горим изборним условима за слободу и правду за народ изборимо. За народ и са народом!

Живела ДСС!

Живела слободна и праведна Србија!

(ДСС) 

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли подржавате избор Ане Брнабић за премијера Србије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер