петак, 26. новембар 2021.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > О преговорима, изборима и бојкоту
Политички живот

О преговорима, изборима и бојкоту

PDF Штампа Ел. пошта
Немања Шаровић   
петак, 19. новембар 2021.

Пре свега, морам рећи да напуштање Народне скупштине од стране дела опозиције почетком 2019. године, сматрам грешком као и бојкот потоњих парламентарних избора. Напуштањем скупштине и што је још важније скупштинске говорнице, бојкоташи су се одрекли, свакако ограничене али никако безначајне, могућности да се обрате већинском делу грађана Србије који апсолутно све информације о животу и дешавањима у Србији добијају путем телевизија са националном фреквенцијом. Идеја жртвовања топа или краљице ради поправљања положаја на табли и коначне победе, није нова у шаху као ни у политици, али, овога пута, не само да је изостао дамин гамбит већ су на површину испливале све слабости међусобно супротстављених бојкоташа који у смисленост својих потеза нису убедили ни једни друге а камоли бирачко тело на које су рачунали.

Европске институције су још једном недвосмислено показале да је Александар Вучић њихов кандидат на тим и сваким будућим изборима у Србији, те да шарене лаже о европским стандардима и вредностима не важе све док не буде угрожен конкретан политички или економски интерес неке од водећих држава ЕУ

Резултат избора био је мање више очекиван. Упркос томе што је изборни праг прешло више листа, скупштина је суштински постала једнопартијска. Зачудо или не, Европска унија поздравила је резултате избора оценивши изборне услове као фер и коректне а стање у медијима као задовољавајуће, подвукавши да је током предизборне кампање обезбеђено равноправно и објективно представљање свих учесника на изборима!? Тиме су европске институције још једном недвосмислено показале да је Александар Вучић њихов кандидат на тим и сваким будућим изборима у Србији, те да шарене лаже о европским стандардима и вредностима не важе све док не буде угрожен конкретан политички или економски интерес неке од водећих држава ЕУ.

Вућић не воли и Вучић не брани никога. Изузев, наравно, себе. Он је дубоко огрезао у државу а држава је огрезла у криминал до те мере да је исправније говорити о криминалном клану Александра Вучића него о његовом режиму

Србија је, чак и брже од очекивања, наставила да тоне. Бахати су постали још бахатији, безобзирни још безобзирнији а Вучић... Вучић је постао први председник Србије у историји, чак први председник у историји било које државе на планети који у ударним телевизијским терминима шокира сопствене грађане сликама зверски убијених људи и рецептима за људске ћевапе. Оно што је незамисливо чак и у Колумбији, Вучић је претворио у реалност у Србији. Док се сваки иоле нормалан човек и политичар грози и од саме помисли да на било који начин буде доведен у везу са нарко мафијом, Вучић је све, своје, државне, медијске и страначке ресурсе не само ангажовао већ и лично предводио у кампањи за одбрану човека кога држава на чијем је челу терети за производњу и стављање у промет више тона марихуане и низ других кривична дела. Неко ко га не познаје довољно добро, може се запитати зашто „председник“ брани неодбрањиво. Зашто неко ко све гледа кроз маркетинг, ко од десет година не посустаје у 24/7 кампањи, ко и пандемију КОВИД-19 види пре свега као прилику за личну промоцију, ризикује рејтинг коме је све подредио због тамо неког Колувије, Беливука или Небојше. Одговор је једноставан, као и у свим другим околностима, Вућић не воли и Вучић не брани никога. Изузев, наравно, себе. Он је дубоко огрезао у државу а држава је огрезла у криминал до те мере да је исправније говорити о криминалном клану Александра Вучића него о његовом режиму. 

При таквом стању ствари, тешко је објаснити ентузијазам и жељу дела опозиционих странака и покрета да са Вучићем о било чему преговарају, са или без европских посредника. Conditio sine qua non услов без кога не може бити ни промил шанси за договор било које две стране о било чему је бона фидес, добра вера обеју страна и искрена жеља за договором. Да ли мислите да би Вучићев клан могао опстати на слободи а камоли на власти уколико би се одрекао притисака, уцена и подмићивања бирача или, не дај Боже, медијских манипулација и лажи на којима почива. Може ли било ко, при здравој памети, веровати у искрену жељу и добру вољу Александра Вучића да ослободи медије или дозволи институцијама да поступају самостално, непристрасно, правовремено и законито чиме би, извесно, себи својеручно ископао политичку раку? 

Наш врли диктатор јесте много тога али није баш толика будала да се добровољно одрекне основних полуга своје власти. Као и код сваког диктатора, без обзира на то што прича, његова жеља није да учини нешто добро за народ, по чему би био запамћен. Он жели само једно, да влада до краја живота

Наш врли диктатор јесте много тога али није баш толика будала да се добровољно одрекне основних полуга своје власти. Као и код сваког диктатора, без обзира на то што прича, његова жеља није да учини нешто добро за народ, по чему би био запамћен. Он жели само једно, да влада до краја живота. Он мисли да ће живети вечно и спреман је да учини било шта да би то обезбедио. Не мислим чак ни да Вучић прави суштинску разлику између политичких противника, милиона „безимених“ грађана Србије и својих ближњих. Управо на примерима његових личних пријатеља, најближих сарадника и кумова, од Владимира Цвијана преко Томе из Бајчетине до Небојше из Београда види се како пролазе они који му се нађу на путу. Што би наш народ рекао, поред таквог председника, непријатељи нам нису ни потребни. Он искрено не цени и не воли никога осим себе и неколико чланова своје најуже породице, док све друге, од непосредно подређених до ретких истинских политичких противника, подједнако презире и мрзи.

Да је манипулисање медијима, институцијама и људима спортска дисциплина, Вучић би без сумње био вишеструки олимпијски првак. Од претходних парламентарних избора прошло је 16 месеци. Упркос бројним аферама, Вучићев клан не делује уздрмано, напротив. За разлику од (свих нас из) опозије, он је имао јасан план не само за дан, већ за годину или две после. Што је још битније, знао је како то и да оствари. Највећи добитак свакако је то што је на исту фору два пута за редом опозицију успео да извоза и пацификује, увлачећи је у тобожње преговоре о побољшању изборних услова. Упоредо са преговорима, вредно је радио на пољу уништавања било какве претње свом картелу. На волшебан начин успео је да неке дојучерашње “политичке противнике” преведе на тамну страну. Код Шапића је читава ствар и формализована његовим преласком у СНС, док други, “више или мање вешто, и даље изигравају опозицију надајући се позиву “српског” Палпатина да званично ступе у строј Галактичке Империје. 

Истим путем, само без гондоле, стопама Шешеља, Мице бундице и Мише Вацића, кренули су Милош Јовановић, Саша Радуловић, и Бошко Обрадовић, најпре јавно истичући задовољство разумевањем и конструктивношћу свога председника Вучића, а потом и симболичким испијањем рујног дедињског вина, опет симболично, у Вили Мир

Један од првих који је након избора нагло променио реторику био је Милан Стаматовић, председник општине Чајетина. Тврдња да је “Вучић највећи лопов и криминалац у Србији који ће сигурно завршити у затвору једнога дана”, након свечаног отварања гондола замењена је паролом “Време је да се закопају ратне секире”. Истим путем, само без гондоле, стопама Шешеља, Мице бундице и Мише Вацића, кренули су Милош Јовановић, Саша Радуловић, и Бошко Обрадовић, најпре јавно истичући задовољство разумевањем и конструктивношћу свога председника Вучића, а потом и симболичким испијањем рујног дедињског вина, опет симболично, у Вили Мир.

Чини се да малобројна преостала опозиција, пет месеци уочи председничких, парламентарних и београдских избора, има мање опција него дилема. Једно од првих питања на које треба дати одговор је, да ли на предстојећим изборима треба учествовати? Може ли се са мафијом на изборе? Светло на ту дилему бацају недавни локални избори у Неготину? Ти конкретни избори, могли су послужити режиму, да покуша макар да направи привид побољшања на пољу изборних услова и слободе медија. Негде је чак било очекивано да ће зарад стварања таквог привида, политичке димне завесе, барем у тој једној општини која је на кратко била под светлошћу медијских рефлектора, одустану од традиционалног репертоара уцена, притисака и бугарског воза. Међутим, до побољшања, чак ни привидног, није дошло. Једина новина били су припадници полиције који су, уместо Зељине екипе са црним џиповима без таблица, обилазили бирачка места и ометали опозиционе контролоре. Све наведено, говори нам да ће на предстојећим изборима услови суштински бити лошији него икада пре.

Кандидат Александра Вучића na председничким изборима биће његов омиљени политичар, Александар Вучић

Што се изласка на изборе тиче, пре свега, сматрам да за председничке, парламентарне  и београдске изборе не мора бити донета идентична одлука. 

Кренимо од председничких. Кандидат Александра Вучића биће његов омиљени политичар, Александар Вучић. Огромни медијски ресурси којима располаже, али и потпуна безобзирност и бескрупулозност које свакодневно показује, чине га кандидатом који у изборну трку на 100 метара улази са предношћу од 99 метара, док се сви други евентуални кандидати налазе заточени у дубоком медијском бунару, око километар иза стартне линије. У таквим условима, Вучићеву “величанствену” победу не треба доводити у питање. Није тешко замислити егзалтираног Алека како се 3. априла наредне године, непуна два сата након затварања бирачких места обраћа “верном народу” и саопштава вест о својој херојској победи, упркос томе што су стране безбедносне службе, тајкуни и домаћи издајници уложили стотине милиона евра у његово обарање са власти. Неће Алек заборавити да помене ни то да је опозиција имала најбоље и најдемократскије услове у историји Србије, да им је на преговорима дао све што су замислили и тражили па и више од тога али да их упркос свему, народ једноставно неће. 

За разлику од опозиције, која годинама није у стању да превазиђе међусобне разлике, Вучић тај проблем од 2008. године, није имао. Он је у свој табор примао и кусо и кљакаво, посебно се радујући удруживању са својим дојучерашњим љутим политичким противницима. Несебично је државним функцијама и народним парама задовољавао њихове апетите истовремено поништавајући сваку њихову политичку али и људску вредност

Чини се да оно мало преостале праве опозије, можда не може победити Вучића на председничким изборима али то ипак не значи да опозиција у својим рукама нема ништа што он жели. Без обзира на очигледну премоћ, без обзира на извесну победу, постоји нешто за чиме Александар Вучић највише жуди а што не може као и све остало на силу отети, што може добити једино из руку оних које свакодневно сатанизује. Тај, за сваког диктатора недостижни, свети грал је легитимитет! Легитимитет његовој победи не могу дати ни Мица, ни Боле, Милош Јовановић али ни чале, Вулин или било који други Вучићев послушник. Легитимитет му, макар на унапред изгубљеним председничким изборима, не сме дати ни опозиција.

Што се тиче парламентарних и посебно београдских избора, изгледи опозиције су наводно нешто бољи. Према доступним истраживањима, већина бирача у Београду жели промене и највећа битка водиће се око излазности јер, опет наводно, излазак преко 900.000 бирача на изборе доноси победу опозиције у Београду. Међутим, ту постоји још неколико проблема. Први је перцепција бирача ко јесте опозиција а ко није и реална опасност да ће одређени проценат бирача који желе промене гласати за лажну, Вучићеву опозицију. Други, можда и већи проблем, је жеља опозиционих бирача да гласају за једну или две опозиционе листе. Разлике и поделе су нешто што последњих деценија најбоље успева у Србији. Разлике и поделе су ђавоље игралиште. Вучић је то схватио на време и зато чини све да постојеће поделе очува и продуби, неуморно стварајући нове, како би његов режим на њима пливао у годинама које долазе. За разлику од опозиције, која годинама није у стању да превазиђе међусобне разлике, Вучић тај проблем од 2008. године, није имао. Он је у свој табор примао и кусо и кљакаво, посебно се радујући удруживању са својим дојучерашњим љутим политичким противницима. Несебично је државним функцијама и народним парама задовољавао њихове апетите истовремено поништавајући сваку њихову политичку али и људску вредност. 

Какав онда треба да буде одговор оних који народну скупштину, институције, медије и у крајњој линији читаву државу желе да избаве из Вучићевих окова? Као што таму може заменити једино светлост, као што само добро може победити зло, тако и Вучићев клан могу заменити само они који уместо надметања у лажним предизборним обећањима, грађанима дају чврсте гаранције стварања функционалног система вредности и институција. 

Са правом или не, али, народ више никоме не верује. Реално, након свега што је преживео последњих деценија, не треба ни да верује. Зато уместо идеалног кандидата опозиције, каквог узгред буди речено, нема, треба понудити систем који неће почивати на личним својствима било ког појединца. Да се не лажемо, нема појединца који може средити стање у медијима. Евентуалне кадровске  промене на челу РЕМ-а или јавних сервиса гарантовале би промену уређивачке политике али не и промену система који већ деценијама почива на лажима, јефтиној пропаганда, протежирању полтрона и сатанизацији политичких противника. Мора се гарантовати више. 

На примеру државе у којој живимо можемо видети како изгледа друштво у коме један човек одлучује о свему, како изгледа друштво у коме је један човек преузео ингеренције свих државних органа и институција

Исто тако, са корупцијом, која попут канцера изједа наше друштво, не може се обрачунати појединац ма ко он био. Не треба Србији ни Робин Худ ни Елиот Нес. Кључна је јавност рада институција и јавност трошења народних пара на свим нивоима власти. Потребан нам је нови закон о доступности информација на основу кога ће функционер који у законском року не достави тражене податке по сили закона остати без функције. Потребан нам је систем који ће без обзира на то о ком је министарству, локалној самоуправи или јавном предузећу реч, пре свега гарантовати лаку и брзу доступност података о сваком закљученом уговору и сваком потрошеном динару из јавних средстава уз драконске казне онима који се о такву обавезу оглуше.

На примеру државе у којој живимо можемо видети како изгледа друштво у коме један човек одлучује о свему, како изгледа друштво у коме је један човек преузео ингеренције свих државних органа и институција. Зато платформа коју опозиција понуди бирачима, не сме бити заснована на принципу сјаши Курта да узјаше Мурта, као што не сме бити заснована ни на бесмисленим идеолошким поделама већ пре свега на основним људским, здраворазумским и демократским принципима на чије ће се поштовање и брзу интеграцију у српско друштво сви обавезати.

 
Пошаљите коментар

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће преузимање власти у Авганистану од стране талибана довести до преливања кризе у околне земље?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер