уторак, 11. август 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Нисам тужилаштву рекао име политичара-педофила, али ћу све учинити и нећу се смирити док он не заврши на дугогодишњој робији
Политички живот

Нисам тужилаштву рекао име политичара-педофила, али ћу све учинити и нећу се смирити док он не заврши на дугогодишњој робији

PDF Штампа Ел. пошта
Игор Јурић   
уторак, 16. јун 2020.

У емисији „Дуел“ Ђорђа Вукадиновића на Слободној телевизији, гостовао је Игор Јурић, оснивач фондације „Тијана Јурић“, која се бави унапређењем безбедности деце у Србији.

Ђорђе Вукадиновић: Добро вече.

Приближава се крај такозване изборне кампање, али баш зато да не би сад опет лицитирали оним вечитим питањима „за изборе“, „против избора“, „за бојкот“, „против бојкота“, за не знам, „Марка, Јанка, Курту, Мурту...“ (и увек би било незадовољних „А зашто си звао овога, а ниси звао онога), решио сам да, као, побегнем скроз од политике ове недеље. Али исто тако да позовем госта, односно саговорника, који је последњих недеља успео да све ове политичке теме и политичаре потисне са насловних страна наших, такозваних „новина“, таблоида поготово, и да надмаши по броју помињања, а богами и по броју прозивци и напада, чак и „злогласне“ лидере из „злогласне“ опозиције.

Е, па како је до тога дошло, шта стоји иза тога и да ли има иза тога нешто, разговарамо данас са мојим и вашим гостом, господином Игором Јурићем.

Добро вече.

Игор Јурић: Добро вече.

Ђорђе Вукадиновић: Игор је председник, односно оснивач фондације „Тијана Јурић“, човек који је, кажем, последњих година присутан у јавности, а посебно интензивно последњих месеци. И вероватно никад као до сада толико таргетиран на насловним странама наших новина.

Нажалост, то када сте ви постали јавна личност, повод је страшан, повод је ужасан и повод је такав, да би свако после тога ко је прошао кроз ту голготу кроз коју сте ви прошли пре отприлике четири године, повукао би се у анонимност, у манастир, не знам тачно где, или у неки свој приватни живот, а ви сте не само остали у јавности, него сте решили да заправо иступите у јавност после тог монструозног злочина над вашом ћерком Тијаном.

Како сте то одлучили да урадите? Знам да су вас то питали, али то нам треба као увод и увертира у ово што највише занима оне који нас сада гледају.

Игор Јурић: Да. Трагедија се десила 2014. године. Ево, сада ће бити пуних шест година како се десио тај трагичан случај, и заиста неколико пута сам враћао сада ово ваше питање „зашто сам ушао у причу“ и зашто нисам једноставно желео да имам тај неки миран живот који је јако важан после оваквих страшних догађаја. То могу да вам посведоче сви људи који су кроз неке сличне ствари прошли. Заиста, поготово сада из ове ваше најаве (знам да ћемо о томе касније више говорити), али из ове ваше најаве сте и сами рекли да сам у епицентру збивања – чак и у изборној кампањи, што је заиста незамисливо за нашу земљу. Ако гледате са те стране, заиста би било боље да сам кући, да ме нико не спомиње, да живим неки повучен живот, међутим са неке друге стране и с обзиром на неке ствари које су се десиле у претходном периоду и које су биле резултати рада саме фондације, мислим да је то иступање у јавности добило и свој значај, свој резултат и нисам се покајао никад, нити сматрам да сам урадио нешто погрешно.

Наравно, теме којима се фондација бави, и ја лично, су јако осетљиве, о њима се заиста ретко говорило, мислим да смо некако „узбуркали страсти“ на неки начин, и мислим да је ово последица управо и, морам то рећи, саме политичке кампање.

Тако да нисте далеко отишли. Нисте позвали неког лидера, али мислим да је све ово управо последица избора и политичке кампање.

(...)

Ђорђе Вукадиновић: Дакле, ви сте одговорили једним делом зашто се нисте повукли у неку своју приватност, неко породично окриље и тражили мир, ви сте сматрали да је нека ваша дужност, с обзиром на то што сте прошли, да допринесете колико можете да се то што се догодило вашој Тијани не догоди више никоме, или да се догоди много ређе или мање него што би се иначе дешавало. То је колико сам схватио смисао овог вашег ангажмана са фондацијом?

Игор Јурић: Јесте, апсолутно.

Ђорђе Вукадиновић: Многи питају „добро то је...“, хајде да пођемо одмах на најружније могуће примере. Још увек нећу моћи да се изједначим са државном секретарком по том питању, али једно од питања на друштвеним мрежама каже „ А он је од своје трагедије направио бизнис“. Е, сад какав је то „бизнис“ који сте ви направили са фондацијом „Тијана Јурић“, или је то бизнис који заправо кошта не само живаца и снаге, него и пара, и зашто сте ипак у то ушли?

Једним делом сте одговорили, али како реагујете на ове оптужбе да „ви то заправо радите због славе, или због пара“?

Игор Јурић: То је ствар која ме заиста много боли. Управо такви приговори су спочитавање мојој породици, одмах да вам кажем, ја сам огуглао на то. Али ја то хоћу да појасним.

Као прво, нисам запослен у неком државном систему и државном апарату. Радим у приватној страној компанији коју сам лично довео у Србију. Мислим да сам тиме показао да јесам један патриота и да волим своју земљу. Довео сам страну компанију. Ми запошљавамо младе људе који имају натпросечне плате у нашој земљи. Мислим да је ово делимичан одговор на све ово.

Ђорђе Вукадиновић: Чиме се бави та компанија?

Игор Јурић: Софтверска је компанија у питању. Ми производимо софтвере које раде наши паметни млади људи и продају се ти софтвери у иностранству.

Ђорђе Вукадиновић: Ја мислим да то људи немају појма. Значи, да ви имате приватну компанију, фирму...

Игор Јурић: Oд 2016. године. Тада сам се вратио из Белгије, тамо сам радио, упознао те људе, код њих сам и био запослен. Када сам одлучио да се вратим у Србију, јер сам покушао да наставим да живим у Белгији – једноставно нисам могао. Та немогућност да не можеш да одеш код детета на гроб кад год желиш да се исплачеш је једноставно била јача од неког новца, или свега другог.

Онда сам се вратио у земљу, довео сам те људе и ти људи су рекли: „Ако ћеш се вратити у Србију, хајде да заједно отворимо једну компанију коју ћеш ти водити тамо“. И то је тако кренуло. Значи, од 4. јануара 2016. запослен сам у страној компанији и нисам на никаквом буџету државе. 

Ђорђе Вукадиновић: А фондација?

Игор Јурић: Оно што смо јако водили рачуна због осетљивости теме, због неких претходних искустава, ми немамо СМС бројеве да прикупљамо неки новац, донације... ево, сад морам да кажем, захваљујем се људима који ово гледају. Како је ових сто евра било исплаћено, добили смо их неколико. Ово је заиста донација, свима вама велико хвала што сте нас препознали и желели да то поверење које имате покажете на овај начин.

Ђорђе Вукадиновић: Људи су добили сто евра и проследили вам.

Игор Јурић: Јесте. Тачно се види износ који је прослеђен на рачун фондације и заиста сам изузетно захвалан. Наше су донације јако мале. Све је проверљиво. Ја сам неколико пута наглашавао да је фондација изузетно транспарентна. Сваки новинар, не истражни органи, сваки новинар може да добије сваки податак од мене. Колико смо потрошили, на шта смо потрошили. При том, то су мали износи. Ми на рачуну, ево, можете данас да проверите, имамо неких 35-40 хиљада динара. То је оно што фондација има. Имамо неки Теленоров пројекат који спроводимо, прошли смо на једном пројекту Европске уније. Значи, пројектно се финансирамо.

Ми понудимо оно што ћемо да радимо, уколико то неко препозна они нам дају нека средства, уколико не – то је то.

Ђорђе Вукадиновић: Такође можете да кажете, а то сам сазнао у међувремену, да ви фактички својим личним парама у великој мери финансирате рад фондације.

Игор Јурић: Ево, ја сам обишао више од четири стотине, пет стотина предавања смо имали по целој Србији. Волео бих да свака школа, свака установа каже да ли сам икад тражио паре за гориво, да ли смо узели неки хонорар, или нешто слично. То се никад није десило. Ја сам рекао неће се ни десити. Све гориво, сви одласци, сва храна – то је било на сопствени рачун, или евентуално у некој заиста малој мери, када смо имали неки пројекат па нам се ту мало помогло. Од државе смо добили јако мало и често смо одбијани из непознатих разлога, не знам више који су разлози били, али за пројекте који су били јако добри – држава нам није давала средства.

Тако да о тим причама... Ево, неки дан добио сам питање (можда сте видели на Твитеру када сам окачио), новинарка „Курира“ ме је позвала, то јест написала поруку, и написала је „чули смо од момента када сте објавили име, односно сазнања да имате о неком педофилу, чули смо на друштвеним мрежама (Твитеру) да сте у дуговима?“. То је било неко питање.

И ја јој нисам тада одговорио, али ево сада кажем – јесам, у дуговима сам. У дуговима сам, имам кредит који ћу да враћам ко зна докле, искључиво због позајмица, и то је лако проверљиво, можете видети колико сам пара убацио у фондацију.

(...)

Ђорђе Вукадиновић: Почетком године, мислим да су два случаја педофилије, дакле, не само причано начелно, него процесуирано захваљујући вама. Конкретно вама и вашој фондацији.

Игор Јурић: Јесте, управо тако.

Имали смо два случаја у Новом Саду. Први случај био је модни креатор Срђан Швељо где смо заиста имали сазнања која смо делили са службеницима Министарства унутрашњих послова. Други случај, где сам заиста директно однео доказе у ПУ Нови Сад, доктора судске медицине, који је на локалном нивоу изузетно познат. Он је и сада у затвору, продужен му је притвор.

Значи, ми на томе радимо озбиљно и свако озбиљно сазнање које имамо, ми га достављамо тужилаштву и надлежним институцијама, хајде да тако кажемо полицији. И наравно да имамо одређена сазнања за неке људе, у моменту када сам ја изашао сам тим у јавност, ми смо имали за петоро људи одређена сазнања.

Ђорђе Вукадиновић: Ово је јако важно, ја сам вам захвалан, а мислим да и они који нас гледају да им то мало појасните. Дакле, људи се вама јављају, вашој фондацији, контактирају вас. Како то изгледа? Да ли се неко ко зна, или можда жртва, или неко ко зна за неки случај? Ту сигурно има и много лажних дојава и достава.

Игор Јурић: Нема. Ево, одмах да вам кажем. Оно како смо ми дошли и до овог случаја о коме се данас толико говори је то што сам ја био на једној радионици у Србији. Ми смо имали једну радионицу, ми смо разговарали на тему оно као што иначе говоримо. Наше теме су када са родитељима говоримо „безбедност деце на интернету, трговина људима, нестанци деце, педофилија (наравно)“. Имамо одређене филмове на те теме које показујемо. Ја сам на свих тих 400-500 радионица које смо одржали, на свакој радионици сам дао свој максимум, јер једноставно говорим о Тијани и ономе што се десило и мислим да је на све те људе и на ту децу, са којима сам разговарао, оставило један јак утисак.

Тако се то и дешава. Након великог броја радионица вам прилазе људи, прилазе деца и онда се они отварају. Прилазе не због тога што сам Игор Јурић, него што сам Тијанин отац. И ти људи и та деца знају кроз шта сам ја прошао и кроз шта је прошла моја породица. Једноставно виде особу са којом то могу да поделе, особу у коју могу имати поверења. Данас је о таквим стварима јако тешко причати. И то људи који знају, који раде са жртвама сексуалног злостављања – то могу да вам посведоче.

Поразговарајте и са психолозима који раде са жртвама сексуалног злостављања, па ће вам они објаснити и рећи колико је страшно изаћи и оптужити некога.

Кроз шта пролазе када оду на суђење. Дакле, није то „само ти реци“, то кроз шта ће све дете проћи и сама жртва. Колико ће пута доћи да исказ пред судију? Да ли ће се и колико пута срести са злостављачем?

Знате ли ви колика је то траума за једну породицу и за једно дете? То су страшне ствари. Код нас то још није регулисано. Моја је улога у томе да са тим људима разговарам, да их подржим, да их охрабрим, да на крају доведемо те људе пред свршен чин – да буду у затвору.

А то само рећи „Еј, ти изађи и реци име“ – па то је најлакше. Па, ја бих можда уништио живот тога детета. Ја вам сада гарантујем да изађем са тим именом и кажем ко је – то дете неће никада изаћи да сведочи. И на суду ће рећи „то није тачно“.

И направићемо шта? Направићемо ништа.

Морам само да појасним и ово. Зашто сам изашао у јавност...

Ђорђе Вукадиновић: И то ћете ми рећи. Али мени је било важно да скренем пажњу на то, да сте ви имали успеха и у том сегменту...

Игор Јурић: Наравно.

Ђорђе Вукадиновић: И да вам људи прилазе и јављају се. Није то сада кренуло са овим случајем политичара-педофила, него сте имали дуже време, месецима, а вероватно се бавите тиме пар година, да добијате те информације, или их селектујете.

Моје питање је заправо како ви селектујете? Како процените? Када се и у ком тренутку обратите тужилаштву и полицији? Да ли је то аутоматски? Да ли покушавате, или имате начин да на неки начин једним делом сами тај случај испратите, па онда процените да ли треба, или не треба, да ли има, или нема довољно доказа.

И оно што ће вам многи замерити, или чак замерају ових дана, не говорим о овим тенденциозним, злобним, пакосним, него говорим о некима који су стварно запрепашћени и који верују да тај случај постоји, и да тај идиот, манијак заиста постоји – али, онда кажу „зашто он можда ћутањем одлаже процес његовог санкционисања“. Ја знам да то није тако, али то звучи доста уверљиво када прочитате то питање у медијима, или на Твитеру и Фејсбуку. 

Игор Јурић: Наравно.

Прва ствар. Ја морам да се вратим на то зашто сам изашао.

Ђорђе Вукадиновић: Извините, зашто сте сада изашли с тим, а рецимо са овим некима сте изашли, али буквално непосредно пре него што су ухапшени. Ови други случајеви.

Игор Јурић: Да. Управо био је страх. Разговор мој са породицом жртве је био такав како да изађемо, а да се то не затури негде. Ето, ја нисам имао поверења. И нисам веровао шта ће се десити уколико кажем „то је један познат и моћан човек“, и одем у тужилаштво. Ми смо се плашили, сам отац жртве се плашио да ће то једноставно само негде бити затурено и да се о томе неће причати.

Ђорђе Вукадиновић: Сад сте одговорили на питање „зашто сте изашли у јавност“. Дакле, то је понављам, зато што сте се плашили да ако не изађете у јавност – да ће то бити заташкано.

Игор Јурић: Јесте, управо то.

Ђорђе Вукадиновић: И онда сте рекли „постоји неки моћан човек, политичар“ итд.

Игор Јурић: То је била наша идеја.

Ђорђе Вукадиновић: Значи, ви сте хтели да се то негде пусти у јавност?

Игор Јурић: Јесте. Смишљено сам чак ишао да то прво буде један локални портал. Ја сам ту прво пустио, који онако није ни нешто утицајан, није ни неки национални медиј да неко сад помисли „Е, сад си ти отишао на националне медије, то је сигурно неки човек из опозиције, или неко ко је противник власти, него сам једноставно хтео да то пустим на једном локалу и да одатле крене та једна прича.

Како ја одређујем? Морам само да кажем да сам управо због неких чињеница и онога што радим, тражио сам додатну обуку од Министарства унутрашњих послова, да наши људи, људи који раде за фондацију, да тачно знају где је граница и шта смеш, а шта не смеш кријеш – да не би био кривично гоњен. Шта ја то морам. И ми смо тражили, ми смо имали додатну обуку пре два-три месеца од стручних људи МУП. Иначе, морам да кажем да сам сертификовани предавач Министарства унутрашњих послова. Прошао сам обуку МУП, јер то је питање „како ти сада можеш да говориш“.

Ђорђе Вукадиновић: Свако са улице да дође па да прича о томе.

Игор Јурић: Јесте. Није ни то.

Ђорђе Вукадиновић: Нисте баш са улице.

Игор Јурић: Нисам баш ни са улице, наравно да ми се данас реч више мери, гледа због трагедије коју сам проживео, али смо заиста гледали да будемо довољно стручни да можемо о томе да говоримо.

Ми говоримо са том децом, разговарамо са тим људима, ја могу већ да проценим, морам и то да кажем, уколико је неки случај који може да се реши на локалу, или уколико је неки случај да једноставно није сада дошло до тога да треба да се иде у тужилаштво, јер деца, знате, могу да кажу овако или онако. 

Ђорђе Вукадиновић: Па, то. Дао ми је професор јединицу, ја кажем као... То сам ја помислио, да ли има тога?

Игор Јурић: Да, наравно. Онда ми такође разговарамо, упознамо људе у стручним службама у школама, доведемо то на један ниво да не испливава превише. Не да се крије, него једноставно да не штетимо и самом детету. О томе морамо највише водити рачуна.

Међутим, ја морам да кажем да је било много случајева где су заиста страшне ствари. Случајеви где су деца жртве у породичним злостављањима и где су неке прве комшије у питању, где су деца жртве преко интернета, где је педофилија у питању. Једноставно деца немају храбрости да о томе говоре.

Кроз тај разговор са њима, ја долазим до тога, они ми се јављају, и тако је било са случајем човека који се десио. Он ми је пришао после једне радионице, ми смо о томе разговарали...

Ђорђе Вукадиновић: Значи, то вама није нека служба? То су отприлике те неке теорије завере. Нека служба, нека ЦИА, БИА као „доставила податке“ да би сместила свом неком политичком конкуренту.

Значи, вама је после тог предавања у радионици пришао човек и...

Игор Јурић: И рекао ми је „ја бих желео да са вама разговарам, имам проблем – дете ми је било злостављано. Е, сад знате, када се заврши радионица, људи који су ту били знају, ту прилазе људи, неко жели да се слика, него да проговори коју реч. И онда сам њему рекао: „Јавите ми се касније, мислим у наредним данима, па ја кад будем долазио опет овде, хајде да седнемо па да попричамо“. Ми смо се нашли после одређеног времена, сели смо, разговарали смо о томе, дошли смо до заиста шокантних података и све је то кренуло у неком добром правцу.  

Ђорђе Вукадиновић: Кад се отприлике се водио тај разговор?

Игор Јурић: Пре непуних годину дана. Ја сам њега питао „зашто то што имате не однесете у полицијску управу?”. Човек једноставно није имао поверења. Зашто ја нећу о томе нити да дискутујем, нити да питам. Мислим, човек се уплашио. Некако је мислио да мојим појављивањем у јавности и тиме што сам некако препознат да ће то можда на један лакши начин добити епилог.

Ђорђе Вукадиновић: Значи, човек није имао поверења – то је поента. Није имао поверења у полицију, тужилаштво и зато се обратио вама. И то кад вам кажу „што ти Игоре лепо не одеш у тужилаштво, или полицију, или што не саветујеш том човеку да оде“ – па тај човек неће да оде.

Игор Јурић: Неће да оде. А поготово сада после овога у медијима. Ми смо имали један разговор и нешто се појавило у медијима, он ме је буквално отерао да не кажем где и рекао „и ти и медији и све, ја се сада плашим“.

Ђорђе Вукадиновић: Ја морам сад једно важно питање да убацим, да бисмо разумели о чему се ради. Ви сте кренули и кренуло је у добром правцу. Ви сте пустили то, наговестили да тај случај постоји, имали сте договор, или више од тога са родитељем, односно оцем те девојчице – а кад је кренуло по злу? Како је кренуло лоше? Шта се десило да то пође лоше и ван сценарија и плана који сте имали?

Игор Јурић: Кренуло је лоше у моменту када је један разговор који је текао са високим функционерима МУП-а изашао у јавност.

Ђорђе Вукадиновић: Значи, ви сте се ипак обратили, разговарали?

Игор Јурић: Разговарали смо на тему заштите. То је била поента. На тему заштите породице. Како може данас да се заштити једна породица?

Ево, сада ви оптужујете неког, врло моћног човека и мислим да имате разлога, не само у Србији, али у Србији посебно имате разлога да бринете за безбедност свог детета и своје породице. Поготово ако имате још двоје деце. Је’л тако. Значи, имате троје деце и ти као родитељ, као глава породице мораш да размишљаш шта ће бити после тога. И тако и тај човек размишља.

Ми смо неки разговор који смо водили на ту тему везано за безбедност саме породице, када смо о томе разговарали са високим функционерима МУП-а, они су рекли шта ту држава може да уради, да да неку заштиту.

Ђорђе Вукадиновић: Колико вас је било присутно на том разговору?

Игор Јурић: Троје.

Ђорђе Вукадиновић: Значи, ви и још два висока државна функционера?

Игор Јурић: Да.

Ђорђе Вукадиновић: И после тога се догодило шта?

Игор Јурић: После тога, ја сам наговестио када ћу ићи да разговарам са породицом – то је изашло у медијима.

Ђорђе Вукадиновић: Тога дана?

Игор Јурић: Буквално прекосутра је изашло у медијима.

Ђорђе Вукадиновић: Прекосутра од вашег разговора, а отприлике онда када сте требали да идете и разговарате са родитељима.

Игор Јурић: Да. Управо тог дана сам требао да идем и тада је то изашло у медијима, а човек је био апсолутно згрожен.

Ђорђе Вукадиновић: Кажу „процурело је“.

Игор Јурић: Јесте, „процурело је“.

Ђорђе Вукадиновић: А било вас је тројица у просторији.

Игор Јурић: Било на је тројица. Могао сам да кажем ја, могао је да каже неко од њих двојице – ја знам да рекао нисам. И то је то сто посто.

Појављује се у великим новинама и у том тренутку човек, када сам договорио да треба да се видим са њим, он једноставно каже, буквално (нећу да псујем овде) „...и ти и држава и твоја безбедност и медији и све остало – нећу да имам посла са вама“. Још је рекао „не желим ризикујем, оставите ме на миру“. Тада се десила корона, ванредно стање и два месеца заиста нико ме ништа није питао, све се смирило до момента када министар унутрашњих послова, ничим изазван, излази у јавност и прозива ме.

При том, сам са министром имао један врло коректан однос и то желим да нагласим. И да је ту била нека добра намера, није требало да се Игор Јурић прозива преко медија. Значи, довољан је телефонски позив „хајде да видимо и разговарамо“.

Ђорђе Вукадиновић: Да не буде дилеме, министар је Небојша Стефановић.

Игор Јурић: Да, Небојша Стефановић.     

Ђорђе Вукадиновић: И он је сигурно један од те тројице. Тако да нема никакве сумње да је он могао бити један од тих. После тога, он излази у јавност и почиње нова голгота за вас.

Игор Јурић: Да. Онда почиње баш једна озбиљна хајка. Он је први изашао, онда ме је Биљана Поповић Ивковић једном прозвала, па други пут, па сам ја трећи пут отишао на Тв Прва и онда су ме звали поподне, већ сам био заиста изритиран да четири пута говорим о једној теми коју сам појаснио и рекао сам зашто то нећу. И онда долази тај дуел који је вероватно видела цела Србија. После почиње свакодневна хајка таблоида и мислим да ево, већ ко зна који пут сам на насловним странама.

Ја заиста не знам чему све то. (...)

Морам само да нагласим, дете више није жртва и то морате да знате.

Ђорђе Вукадиновић: Значи, није да то и даље траје.

Игор Јурић: То се десило и то више не траје. То је нешто што ми се спочитавало, значи дете је прошло голготу, али дете више није жртва.

(...)

Ђорђе Вукадиновић: Шта је одговор на ово питање таблоида „Јурићу кога се плашиш?”

Игор Јурић: Јурић се плаши искључиво за дете. Свим овим насловима и насловним странама нико не пита како је то дете. А ево, сада ћу још да кажем. Сви ови медији, таблоиди, „душебрижници“ су писали, сетите само кад је нестала Моника Каримановић. Питајте их сада како су. Да ли неко води рачуна о њима? Да ли им је потребна нека помоћ? Хајде господине Вучићевићу сутра стави наслов да би било добро да се тој Моники, после свега што је преживела, поправи неки услов да може да живи и да се врати у нормалан живот.

Ђорђе Вукадиновић: А јесте ли ви у контакту са породицом?

Игор Јурић: Наравно да јесам. Чујемо се свакодневно.

То је оно уствари због чега сам основао ову фондацију. Зато што знам кроз шта смо прошли кад нам је нестало дете. Нико ти се не обраћа. Зову те новинари док си им интересантан, док ћеш попуњавати насловне стране, после тога – нико ти се више не обраћа.

Ја не желим да дозволим да се заборави ни Барбара, ни Моника, ни Анђелина, Ивана, Катарина, Милица из Суботице... То су деца која су страдала на правди Бога.

Ја нећу да дозволим да се заборави и то је мој мотив.

Ђорђе Вукадиновић: Моје последње питање. Ја вас наравно, нећу питати за име, јер сте ви објаснили зашто нисте изашли са именом тог човека, али који несумњиво постоји. Нажалост, то није никаква „патка“, никаква измишљотина. Неће бити то моје последње питање, јер сте објаснили ко је тај и зашто нећете да кажете, узгред буди речено ја се слажем са вашим разлозима, али вас питам шта треба да се догоди, које су претпоставке да бисте ви изашли са именом?

Значи, шта би требало да се догоди, да би ви сматрали да сада може, не да може, него треба и мора да се објави име тог човека?

Игор Јурић: То пре свега мора да буде одлука породице, Морају да се осете довољно безбедно. Ја ћу да кажем нешто и то ће бити одговор. Ја се нећу смирити док тај човек и њему слични, не буду у затвору. А поготово тај човек.

Значи, то вам сада обећавам. Нећу се смирити и будите сигурни да ће у неком наредном периоду, кад се стекну услови за то, да ће се о томе знати и да ће он завршити у затвору.

Понављам, када буде довољно доказа, да он буде осуђен, можда, на једну дуготрајну казну затвора. Можда чак и ону за коју смо се борили.

(...)

Целу емисију можете погледати овде:

(НСПМ)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће у наредних годину дана у Србији бити одржани нови парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер