понедељак, 29. април 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > „Не видим боље идеје од оних које ми спроводимо“
Политички живот

„Не видим боље идеје од оних које ми спроводимо“

PDF Штампа Ел. пошта
Маринко М. Вучинић   
уторак, 17. август 2010.

Негативизам се као нова политичка и социјална пошаст шири Србијом. На ову погубну појаву већ су указивали функционери владајућих партија, а то је недавно учинио и председник Републике Борис Тадић. Он је обилазећи градилишта, што постаје његова готово свакодневна маркетиншка представа, изрекао следеће оцене о деловању опозиције и њеним идејама о променама у друштву: „Свака политичка идеја која долази из опозиције или НВО је ‘доброодошла’, али у тим предлозима не видим боље предлоге од оних које власт већ спроводи. Мој посао је да радим, а волео бих да сви у Србији који обављају и државне дужности, и они у опозицији такође раде. Ништа лакше него сести на столицу и рећи: Ово би требало да буде овако или онако. Али не видим боље предлоге и идеје од оних које ми спроводимо.“

Да ли је могуће да у нашем друштву ниједна идеја и предлог који долазе ван етаблираних државних и парадржавних кругова нема смисла и капацитет да побољша стање. Овим ставом председник Републике је исказао и до сада често виђен политички аутизам, али и својеврсну осионост. Овакав став не изазива само неверицу и осећај да смо се оваквих тирада о злој, нерадничкој и неспособној опозицији наслушали у нашој политичкој историји, већ отвара много важније питање о смислу демократије и остваривању једног од најважнијих природних људских права, права на слободно и критичко мишљење које је у темељу демократије. Зато и јавност у демократији има толику важност. Без обзира на то што читава котерија маркетиншких магова и стручњака за односе са јавношћу покушава да ублажи и преобликује ставове председника Републике, остаје горак укус и све очигледнији утисак да председник исказује све мању способност за дијалог а да све више воли да слуша своје визије и предлоге који се унутар његовог дворског и котеријског круга не доводе у питање..

Када председник Републике каже да они у опозицији не раде ништа и да не види боље предлоге од оних које спроводи власт, онда се изнова отвара проблем схватања улоге опозиције и критичког мишљења у развоју сваког демократског друштва. Схватати опозицију пре свега као страначко питање, а не узимати у обзир стотине активних удружења и организација, угледних појединаца и стваралаца као део пулсирајућег грађанског друштва, превазиђен је начин политичког размишљања. На тај начин се опозиција и даље третира као реметилачки фактор, то су људи који не раде ништа и чији се предлози не могу узимати у разматрање.

Као да се налазимо у некој врсти политичког времеплова јер је такав однос према опозицији ствар далеке политичке прошлости и деловања режима у коме се тек освајала слобода говора и мишљења. Ако се данас у нашој јавности на овакав бахат и осион начин негира и ниподаштава постојање критичког мишљења и отворено багателишу и дезавуишу идеје и предлози који долазе од удружења грађана, појединаца, партија који су ван власти, онда се може и мора говорити о озбиљном дефициту демократије.

Све чешће се дешава да реална животна ситуација превазилази и самог председника, тако да се он појављује као „Алиса у земљи политичких чуда“, дајући несувисле изјаве о свему и свачему.

Када власт апсолутизује своје идеје (ако их уопште има), веома је кратак пут до увођења система апсолутне власти која је у Србији већ увелико на делу. Очигледно је да сада председник Републике већ учестало излази изван оквира својих уставом одређених надлежности и покушава да покрије све очитију празнину и неефикасност владајуће политике а све настојећи да унесе привид реда и организације у увелико девастирани државни систем. Међутим, све чешће се дешава да реална животна ситуација превазилази и самог председника, тако да се он појављује као „Алиса у земљи политичких чуда“, дајући несувисле изјаве о свему и свачему.

Хиперактивни председник не може да покрије све недоследности и промашености у владајућем систему, за шта је он преузео политичку одговорност. Он на терен стиже као нека врста политичког супермена или политичког демијурга који ће смирити ситуацију, улити толико потребан оптимизам и сузбити сваки покушај да се формулише озбиљнија политичка алтернатива. У политици се харизма тешко стиче и одржава, али се може и веома лако израубовати. Очигледно је да је изборна харизма председника Републике у великој мери истрошена и он сада прибегава познатим политичким триковима, разговорима са незадовољним грађанима. Истрошеност харизме је све очигледнија а то показује и његов однос према опозицији. Када председник Републике на овако отворено потцењивачки и дисквалификаторски начин говори о улози и значају опозиције и отворено ниподаштава другачије идеје, он тиме не демонстрира своју политичку снагу, напротив, у питању је очигледан израз слабости и немоћи да се у друштву отвори процес озбиљног и квалитетног дијалога и прожимања идеја и концепција како би се дошло до најбољих и најперспективнијих решења. Међутим, како је председник Борис Тадић уверен у једину исправност спровођења идеја владајућег режима, онда се увелико налазимо у предворју негирања не само снаге критичког мишљења већ и довођења у питање постојања самог појма опозиције. Сетимо се само на који начин је Слободан Милошевић у последњој председничкој кампањи говорио о опозицији, домаћим издајницима и колаборантима. Тај тон се и данас јавља у политичкој пракси. Свеприсутност председника Републике и његова хиперактивност остају и даље део медијске кампање, али без озбиљног суочавања са изузетно тешким социјалним и политичким проблемима у којима се Србија данас налази.

Чак је недавно у маниру старог опозиционара председник Републике изјавио да је процес приватизације у нашој привреди веома лоше изведен, мада каже да има и позитивних примера. Та пљачкашка приватизација и прање прљавог тајкунско-мафијашког капитала великом делом су обављени у време његовог председничког мандата. Коме онда председник Републике упућује негативну оцену и шта од те његове „оштре и конструктивне критике“ имају стотине хиљада радника.

Очигледно је да је изборна харизма председника Републике у великој мери истрошена и он сада прибегава познатим политичким триковима

Зато се и поставља питање: да ли је председник Републике само гласоговорник страначко-тајкунских олигархија или је његова политичка и уставна обавеза да као функционер биран на општим изборима створи услове за обликовање и уважавање свих најважнијих идеја. Не сећам се да се председник Републике консултовао са највећим критичарима овако спроведеног концепта приватизације, наравно да није, јер су они маргинализовани и делују као нека врста интелектуалне гериле. А било је много озбиљних упозорења у ком правцу иде и какве ће катастрофалне последице имати на овај начин вођена приватизација. Говорити сада о непристојно богатим људима, монополима, неблаговременом плаћању личи на буђење из политичке хибернације и улазак у игру да би се одсвирао крај утакмице.

Управо би председник Републике морао да буде политички гарант процеса обједињавања и повезивања највреднијих идеја, концепција и предлога у нашем друштву и то без обзира на политичку или струковну припадност.

Управо би председник Републике морао да буде политички гарант процеса обједињавања и повезивања највреднијих идеја, концепција и предлога у нашем друштву и то без обзира на политичку или струковну припадност. Очигледно је да је изјавом о опозицији као баштинику огољеног негативизма, неспособности, лењости и нихилизма председник Републике реаговао пре свега као политичар и загрижени партијски активиста, а не као државник који ће непрестано подстицати и обогаћивати дијалог и размену идеја и не затварати друштво у маркетиншки испразне кругове у којима не постоји толико потребно суочавање са надирућом социјалном и економском кризом.

 
 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер