среда, 19. септембар 2018.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Мој статус због једног спорног ФБ статуса
Политички живот

Мој статус због једног спорног ФБ статуса

PDF Штампа Ел. пошта
Павле Ћосић   
субота, 29. март 2014.

Изгледа да је дошло крајње време да напишем шта се заиста догодило у вези са чувеним статусом због ког сам преко ноћи постао опасан лудак, манијак, терориста, фашиста, нациста, поремећена личност и, најважније, новинар „Печата“. И даље ме пријатељи које нисам скоро видео питају исто питање, па је ово можда најбољи начин да свима све лепо објасним, али и онима који о целом овом нестварном случају знају мало или не знају ништа.

Био је леп и пријатан летњи дан, 16. август прошле године, несрећне 2013. Јелена и ја седимо на оној лепој тераси на Калишу испод Победника и после посла се одмарамо уз пиће. Ћаскамо, весели смо, причамо о, тачно се сећам, Октобарском салону и неоствареном пројекту „Корнета“ који би се звао „Кућа капиталистичке страве“, по угледу на сцену из култног филма Петера Бачоа „Крунски сведок“. Зове ме неко на мобилни с непознатог броја и нисам сигуран да ли да се јавим, али ипак ми је то уједно и телефон од фирме, па морам. Разговор тече отприлике овако:

– Да ли је то Павле Ћосић?

– Ја сам. Изволите.

 – Значи, ви сте стварно Павле Ћосић?!

– Да.

– Овде инспектор Цветковић. Где се налазите?

– На Калемегдану.

– Значи, ви потврђујете да сте Павле Ћосић?

– Да! Зашто ме то питате?

– Зато што сам сад био код вас кући, нико не отвара врата, а имам налог да вас приведем.

– Да ме приведете?! Зашто?

– То су неке ствари које нису за телефон.

– Добро, и шта ћемо онда?

– Доћи ћемо по вас, само ми реците где се налазите.

– На Калемегдану, на тераси испод Победника која гледа на Саву и Земун.

– Али ми тамо не можемо да дођемо колима.

– Добро, доћи ћу ја где ми кажете. Најбоље код Педагошког музеја. Знате где је Педагошки?

– Не.

– Одмах поред Градске библиотеке, излази на Париску улицу, код улаза у Калемегдан.

– Добро, стижемо тамо за 10 минута.

– Немојте за 10... Тек сам сео и наручио пиво. Може ли за пола сата?

– Морамо да дођемо по вас одмах, али то је само кратак информативни разговор па можете да се вратите.

– Добро, долазим за 10 минута.

Ту приметим да ме Јелена гледа с нескривеном збуњеношћу и неверицом, из чега и ја напокон закључујем да водим један прилично неуобичајен разговор за једно безбрижно летње поподне.

– Чекамо вас тамо на ћошку за десет минута. Пожурите!

– Доћи ћу што пре могу.

Прекидам везу и одмах ми поново звони телефон. Бане.

– Јесу те нашли ови из мурије?

– Јесу. Откуд ти у причи?

– Прво су звали мене и нису ми веровали да нисам ти. Једва сам их убедио.

Добро, то објашњава онолику сумњичавост, а објашњава и како су ме нашли. Преко сајта „Корнета“, јер је Банетов мобилни тамо први на списку. Али шта сам ја као издавач, писац или лингвиста згрешио? Није ми ни на крај памети. Исто то кажем и Јелени и куд ћемо, шта ћемо, покупимо се и кренемо према излазу. Успут разбијамо главу шта би могло да буде. Ако је неки порез или тако нешто, зашто би слали полицију да ме приведе?

– Немам појма, Јелена, веруј ми. Или је нека глупост или је грешка.

И заиста ми ништа не пада на памет. Једино ако можда није.... Тек ту на путу на састанак с полицијом ми пролети кроз главу... Да није нешто у вези са Фејсбуком. Али шта?! Још увек не се не пали лампица.

– А да није просто због неке неплаћене казне? – предлаже Јелена.

– Можда. Немам појма. И ја сам радознао.

Нисам сигуран да је ико тада слутио да Србија поново полако тоне у отворену тиранију. Нисам ни ја. Имао сам врло песимистичне прогнозе после Бриселског споразума, али нисам имао осећај да је та будућност већ увелико почела.

Нас двоје се договоримо да изигравамо мужа и жену. Тако заиста и делујемо. Чак смо обоје некако лепо обучени, мада не баш свечано јер ја носим неке бермуде. Стижемо до излаза и видимо паркиран неки стари БМW и испред њега полицајца у цивилу. Јелена и ја се пољубимо како и доликује и кажемо да се чујемо за пола сата. Она је чак записала број таблице за сваки случај.

Сусретљиви инспектор Цветковић ми најпре пружа руку, представља се и вади значку. Нисам је ни погледао јер би било још луђе и невероватније да чак није ни полиција него неко зезање или отмица. Тако му и кажем. И улазимо у кола уз осмех. Ту је и возач. Почињемо необавезан разговор о томе како је леп дан и како је штета да сад овако у петак пред викенд морамо у полицију. Сви се у томе слажемо и констатујемо да ће макар ова формалност кратко трајати. Најзад питам инспектора:

– Добро, сад више нисмо на телефону. О чему се ради?

– Ма неки статус на Фејсбуку.

– Статус на Фејсбуку?!

– Да, нешто за Вучића.

И тек ту ми сине! Факат, пре 4-5 дана написао сам шаљиви статус да нудим 20.000 евра ономе ко убије Вучића. Десет сома унапред и десет по обављеном послу. Шта је тачно писало у том статусу не знам, јер сам сутрадан кад сам се пробудио и сам схватио да је шала прилично неслана и одмах то обрисао. Сећам се само да је било двадесетак лајкова, али и упозоравајућих коментара, али се нисам забринуо јер који би морон тако јавно тражио плаћеног убицу за атентат? А и колико човек треба да буде ретард да у то и поверује?

Ипак, ситуација још увек делује прилично бенигно, чак весело и помало забавно. И шаљиво. Наш народ воли да збија шалу и у најстрашнијим ситуацијама, па како не би и сад? Ја кажем да знам о чему се ради, инспектор ми каже да му је све јасно, да само треба да дам изјаву и да смо готови за 15 минута. Стижемо до зграде СИВ-а. Бившег. У ту огромну зграду, о којој смо до малопре Јелена и ја разговарали у контексту како би било супер да се тамо одржи Октобарски салон, уселило се Одељење за борбу против технолошког криминала. Или тако нешто. Не у целу, наравно, него у један њен сасвим мали део. Нисам никад био у тој згради и забавно ми је да је напокон видим изнутра. Ко би рекао да ће се тај разговор о СИВ-у тако брзо реализовати?

На улазу стоји онај апарат за откривање метала, кроз који нормално пролазимо иако све пишти око нас. Ипак, на портирници седи униформисано лице које се обраћа пандурима који ме приводе:

– Не може, Цветковићу! Како мислиш да овај уђе у бермудама?

– Дај, пусти нас. То ми је ортак. А и нећемо дуго.

Ортак?!

Али овај не попушта. Правила су правила. Овако са стране испада као да полицајац не може да приведе криминалца ако је криминалац у бермудама, али није у томе ствар. Цветковић је виспрен човек, знао је да нема посла с правим криминалцем те ми стога није ставио лисице на руке, како би требало по правилима. И та расправа траје добрих 5-6 минута. Ја сам већ у фазону „идем кући, неће да ме пусте“, али напокон портир попушта под не сећам се којим аргументом.

Ма та зграда стварно обећава, али ово како је углављено ово одељење је тотални крш. Ни полиција нема пара. Просторије су претрпане неким изанђалим намештајем из седамдесетих. Столови попуцали, намештај од оног материјала који се одавно више не производи, сав поцепан, оне жућкастоокер столице с наслоном за руке на окретање из које вири сунђер. На једну од њих ме сместе. Остајем сам са другим полицајцем, који ми се није представио или му нисам запамтио име. Почињем да дајем изјаву. Свашта ми се врти кроз главу, али капирам да ми је најбоље да кажем истину. Или можда ипак не? Права истина је да сам био много очајан због трагичне политике коју воде Вучић и Дачић, поготово зато што Вучић ради на тоталном гушењу свих медија и креирању култа личности и да је због тога спреман на све, али ме је још више занимало колико има истине у афери Сноуден, која је тад била актуелна. Да ли нас заиста шпијунирају преко интернета са свих страна и да ли је тачно да се свака изјава на Фејсбуку може сматрати јавном и да због ње неко може да одговара?

Може, очигледно. Одлучујем се за шенлучење и лумповање као оправдање за овај статус, што није уопште далеко од истине. Сигуран сам да трезан и при чистој свести ипак не бих написао тако нешто чисто из експерименталних разлога, поготово зато што заправо уопште нисам сумњао у Сноуденове тврдње. Уосталом, статус је постављен негде између два и три ноћу, тако да се све слаже. Отприлике тако и гласи изјава коју сам написао уз помоћ два полицајца. На то се своди. Било друштво у гостима, што је такође тачно, ми се запили, ја продужио разговор преко Фејсбука, кликнуо ентер и легао да спавам. Сутрадан кад сам устао, одмах сам га обрисао. Све жива истина. Све то у десетак реченица без превише административно-полицијског стила и уз моје ситне лекторске интервенције.

И тако се у пријатељству растанемо Цветковић и ја. Питам да ли је то све, он каже да јесте и ај ћао!

Е да, добацује ми:

– И немој да се зајебаваш, немој то више да радиш!

– Нећу бре, нисам луд!

И кренем пешака кући. После пет минута звони мобилни. Ђорђе Вукадиновић.

– Павле, јеси ти овај Павле Ћосић?

– Опет исто питање! Ђоле, да, који? Шта ме питаш?

– Па пише свуда да си ухапшен јер си претио Вучићу убиством.

– Шта?! Где пише?!

– Свуда. Ево читам „Блиц“. Пише: Ухапшен Павле Ћосић због претњи Вучићу. Јеси ти тај Павле Ћосић?

– Фак! Јесам. Управо се враћам из полиције.

– Али зашто си то урадио?!

– Па зајебавао сам се, а и био сам цирке.

– Добро... цирке. Али зашто? Нико те неће подржати. Шта да радимо?

– Немам појма. Чекај да стигнем кући и погледам шта пише по интернету па ти се јављам.

Тек у том моменту почињем да назирем озбиљност ситуације, али још увек некако благо. Не пише који Павле Ћосић, али ми проструји кроз главу зашто пише име и презиме и зашто пише да сам ухапшен кад нисам. Кад осване нека сензационална вест типа Муж убио жену и двоје деце секиром, објављују се иницијали тог монструма. А мени пише пуно име и презиме. Зашто, и с којим правом?!“

Констатујем да је ипак фрка већа него што ми је било на крај памети, заустављам такси. Телефон не престаје да звони. Између осталих Љиљана Смајловић.

– Павле, шта је сад ово?!

– Не знам, Љиљо, јављам ти се за пола сата.

– Јеси стварно ухапшен?

– Нисам, видиш да нисам. Приведен сам и дао сам изјаву.

– Ми на ово не можемо да реагујемо.

– На шта?!

– На то што си новинар „Печата“. Као УНС. Не можемо да те бранимо.

– Шта?! Пише да сам новинар „Печата“?!

– Свуда само то и пише. И да си лудак и манијак.

– Не могу да верујем. Чекај да се докопам интернета па те зовем.

Треба рећи да у то време Љиљана Смајловић још није била главни уредник „Политике“. Или можда и јесте, али ја то тад нисам знао.

Улећем у кућу и право на нет. Гуглам своје име. Све оне бајковите ствари које су раније излазиле кад укуцаш „Павле Ћосић“ заменили су сензационални наслови из црне хронике апсолутно свих портала и новина у Србији и региону. Ту, у ствари, почиње тотални кошмар.

Ово из „Курира“ је само један од просечних примера. Прогуглајте ме и сами. По обичају, најшокантнији и најпримитивнији текст је у свом дивљачком стилу склепао Вучићев самопрокламовани портпарол Петар Пера Луковић, директор и аутор скоро свих текстова у „Е-Новинама“. Некад смо били блиски сарадници у почившој „X-Забави“, неком урбаном магазину, како је он то звао, за који сам почео да радим као лектор, а затим писао разноразне текстове, а између осталог и колумну „Гистро-шатро“ која је била посвећена жаргону. Нисмо се никад мирисали Пера и ја, али смо сарађивали. Ја сам требао њему, он је требао мени. Биле су деведесете. Новине су се угасиле кад је почело бомбардовање и то је био мој задњи контакт с новинарством. Писао сам после за многе новине, али не новинарске текстове. Искључиво колумне и сатиру.

Размишљам шта да радим. Мозак неће да ме слуша. Мисли лутају по свемиру, не сустижу се и чак се и не сударају. Телефон не престаје да звони и углавном се не јављам. Између осталих и Љиљана Богдановић из „Печата“. Једна дивна жена која је и у овој ситуацији остала блага, смирена и љубазна. Иако ми мозак ради са 10 посто капацитета, јасно ми је ко дан да је моја глупа шала била као наручена да упропасти тај недељник у ком сам имао редовну сатиричну рубрику у виду лажних вести. Одмах се сложимо да ћу морати да паузирам неко време (то време и даље траје и по свој прилици никад неће ни престати).

Игранка се наставља врло динамично и драматично. Поново ме зове инспектор Цветковић. Сад смо већ малтене ортаци.

– Павле, не вреди. Имам наређење да ти конфискујем компјутер због вештачења.

– Шта то значи? На колико дуго?

– На пар дана ваљда. Само да погледају садржај и да ти га врате.

– Али зашто? Имају све на интернету. Више него ја у компјутеру.

– Вештачење може да се обави само помоћу твог компјутера. Ајде долазим за петнаестак минута. Буди спреман.

Да сам тад макар на секунд помислио да ми комп неће никад вратити, дао бих им неки други, стари, а не овај прави, недавно купљен. Инспектор долази и стојимо ту у кухињи и нешто сад већ необавезно цевчимо о самом рачунару. Ипак се он у то разуме. То му је посао.

Уто се Маја враћа с посла. Ништа јој није јасно, а упркос томе што јој Цветковића представљам као инспектора, из разговора је убеђена да је то неки мој другар који је дошао да ми поправи компјутер. Чекамо колегу из другог одељења који стиже тек након пола сата-сат. Колега исто неки фин човек и конфискација се такође обавла уз шегу. Издаје ми потврду уз речи:

– Чувај ово! Јако је важно!

Ја се ту, збуњен, нешто неспретно нашалим тако да је испало да мурија иде около и краде компјутере од поштених грађана. Из њиховог киселог осмеха ми је напокон доспело из дупета у главу да ја тај DELL највероватније више нећу видети.

И ту се сетим да у седам имам састанак са Јованом Ћириловом. Ја, тај исти криминалац с почетка приче, опасни манијак, нациста и терориста, хитно зовем једног од највећих и најзанимљивијих умова Србије да му се извиним што касним на састанак у вези са Етимолошким речником, јер, ето, искрсли су неки проблеми, не питајте какви.

Био сам прилично немоћан. Једино што сам успео да постигнем у појединим новинама јесте да атрибут испред мог имена не буде „новинар Печата“, него лингвиста и писац, или макар сатиричар. Но, поента читаве акције је очито била у томе да будем управо новинар „Печата“. И још је Вучић у целој причи испао галантан и племенит изјавивши да се не осећа угроженим те да нема потребе за тужбом и хапшењем. То што ми је полиција узела компјутер наводно нема никакве везе с њим. Они само раде свој посао. Од онда до данас су ухапшена три начелника задужена за мој случај. Последњи баш пре неки дан. Ниједном се не сећам имена.

У тој гунгули ме зове Игор Каранов, главни уредник „Плејбоја“, и направимо неки кафански интервју. Ипак нисам остао без подршке. Многи су, колико су могли, учинили за мене. Посебно бих се по том питању захвалио Ани Радмиловић, Драгани Кањевац, Оливери Ђурђевић и Милошу Сечујском и непотписаном аутору текста с портала “Наша патка“. Бар што се тиче јавне подршке, а што се тиче приватних, тај списак не би могао да стане ни на тридесет страна.

Треба рећи да Вучић у то време није био толико непопуларан и омражен у друштву као данас. Људи махом споро политички размишљају па им није био баш сасвим јасан мој поступак, чак и уз све предочене околности. Поготово зато што је он, захваљујући својој пропагандној машинерији, успео да створи атмосферу и утисак да је свако ко је против њега аутоматски ултранационалиста и десничар.

Агонија, иначе, још увек траје. На пример „Новости“, које су онда прилично коректно објавиле вест о инциденту, тек пре око месец-два разоткриле су да ни оне више нису место где се слободно дише. Ево како изгледа текст који је из чиста мира изронио:

Од свега што је изашло једино сам на ово реаговао, прво телефоном, па сам онда написао деманти на захтев уредника (отуд и саркастичан, дрзак и непрофесионалан потпис испод слике Павле Ћосић објаснио „да није лудак“). Наравно, ништа нису објавили иако су ми преко телефона тврдили да код њих нема цензуре и да поштују Закон о информисању, али сам га макар проследио пријатељима. Исто преко Фејсбука.

Баш данас сам, кад ме је Димитрије Војнов споменуо у неком коментару, написао: „Циљ мог привођења био је да ми се онемогући објављивање сатиричних (па чак и стручних) текстова у штампи. Само мали корак у Вучићевом гушењу медија. И још мало малтретирања типа узели су ми компјутер и до дан-данас ми га нису вратили, и докле год је он у полицији, могу да ме уцењују да ће подићи против мене тужбу за тероризам, макар прешао улицу на црвено.”

Можете само да замислите како су ме тих дана гледали комшије, познаници, продавци, пиљари, касирке и многи други који ме знају углавном само из виђења. А тек шта сам све чуо да се прича међу колегама, сарадницима и у стручним круговима. И све то само због неколико редова откуцаних у погрешном прозорчету и једног ентера.

Уместо да нам интернет донесе више слободе и информација, као што смо сви одушевљено очекивали, догодило се управо супротно. Живимо у много смутна и чудна времена. Надам се да нећемо пристати на њих. Све у свему, да није трагично било би смешно и једног дана ћу се, надам се, свему овоме смејати. Уосталом, још одавно се смејем, као и овој Вучићевој комичној победи на изборима. За разлику од већине људи, нисам уопште изненађен, не мислим да су они који су му дали глас глупи или да су идиоти. Они су просто очајни као и сви ми, само што су они поврх свега још и уцењени. Током читаве кампање између редова се могла читати порука: „Ако не будете гласали за нас, много ћете надрљати”. Чак је и нушићевска комедија из Фекетића носила ту скривену поруку, као и многе друге бескрајно смешне епизоде функционера СНС-а из унутрашњости које су преплавиле интернет.

А све то уопште није добар темељ ни за демократску власт ни за аутократску, и баш зато су се тек сад стекли услови за овај текст – неће они још дуго!

За крај бих свима хтео да поклоним једну своју фотографију која нескривено говори о томе ко сам и шта сам заправо ја. Оне које су медији ископали на интернету нису довољно уверљиве. 

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да ће Србија до краја године прихватити „правно обавезујући споразум” са Приштином?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер