среда, 04. децембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Друга Србија 30 година после
Политички живот

Друга Србија 30 година после

PDF Штампа Ел. пошта
Павле Ћосић   
понедељак, 19. октобар 2020.

Данас „другосрбијанац” звучи као тешка етикета и сваки припадник Друге Србије ће се на то увредити. Да ли су њени припадници нешто научили из ове лекције? На пример, да се њихова омиљена дисциплина звана етикетирање, може обити о главу као бумеранг? Не. Нису научили ништа.

Да се подсетимо, термин Друга Србија настао је 1990. У радионици Ивана Чоловића, да би први пут био обнародован у збирци текстова под истим називом „Друга Србија” у издању Београдског круга и Борбе. Београдски круг чинили су тад највиђени другосрбијанци. Осим Чоловића, ту је била и Латинка Перовић и тзв. гуру другосрбинијанства филозоф Радомир Констадиновић, наравно и Борка Павићевић, Филип Давид, Соња Лихт... Било је ту већ тад још много и тад и данас познатих активиста за које се надам да ми неће замерити што их овом приликом не наводим. Весна Пешић и још многи други су тад још били у Уједињеној југословенској демократској иницијативи (УЈДИ).

Чеда је још био мали. Није још ни студирао. И мене су тад звали да им се придружим као студент друге године, јер увек су им требале младе снаге и рачунали су на њих јер су декларативно били левица, али сам већ био „заузет“ пошто сам већ био у Демократском форуму чији је лидер био Леон Којен, а међу оснивачима је била прилично шаренолика екипа из данашњег угла. Поред Којена, Слободан Самарџић, Бисерка Рајчић, Никола Баровић, Живан Лазовић, Иван Вејвода, Србијанка Турајлић, Триво Инђић, Давид Албахари, Дуца Марковић, Никола Грахек и такође још многи други данас свима познати, али не могу свих да се сетим, а на оснивачкој скупштини у Југословенском драмском позоришту присуствовали су и држали поздравне говоре Адам Михњик и Коста Чавошки.

Демократски форум се расформирао маја 1992. под образложењем да је био основан као изразито антиједнопартијско и антитоталитарно удружењеи по томе је личио на многа слична удружења која су у то време настајала у целој источној Европи, те је избијањем грађанског рата изгубио свој raison d'etre, и да нема сврхе да настави с радом под ратним условима. Београдски круг је наставио с радом. Он је заправо и основан због ратних услова. Дакле, са сасвим друкчијим мотивима. Као што је лако претпоставити, неки оснивачи Демократског форума су променили дрес и кренули у антиратне скупове широм некадашње СФРЈ. Како је писало и на оснивачком акту Београдског круга, окупљао је СВЕ разочаране и критичке гласове који се отворено боре против милитаристичке политике српског режима, етно-национализма (није тешко погодити ко је аутор овог термина), популизма, ратних злочина, и етничког чишћења. Од самог почетка генерализација.

Дакле, они који случајно нису у Београдском кругу, самим тим не могу бити ни део Друге Србије, што значи да се не супротстављају српском режиму, или макар не отворено, те су следствено за милитаристичку политику, за српски режим, за етно-национализам, популизам и не буне се против ратних злочина и етничког чишћења

Дакле, они који случајно нису у Београдском кругу, самим тим не могу бити ни део Друге Србије, што значи да се не супротстављају српском режиму, или макар не отворено, те су следствено за милитаристичку политику, за српски режим, за етно-национализам, популизам и не буне се против ратних злочина и етничког чишћења. И сам назив је искључив. Може се тумачити и као друга у значењу другачија Србија (што је тако и замишљено јер је на енглеском Other Serbia), али и као да постоји и нека Прва Србија у коју заправо спадају СВИ они који нису део Друге Србије. Отуд и погрдни назив првосрбијанац пласиран управо из редова Друге Србије тад почетком деведесетих.

Међутим, није циљ овога текста да се бави историјом ове организације и идеологије, а још мање њеним деловањем деведесетих и након Петог октобра. Циљ је да разоткрије начин деловања и размишљања њених припадника.

Нешто смо већ рекли – генерализација као једно од најјачих оружја. Друга Србија је, да не заборавимо, увек постојала због Западне Европе и Америке на чије је донације и награде највише рачунала. Стога је по сваку цену требало истаћи да су сви у Србији за режим Слободана Милошевића осим њих. И то им је прилично добро полазило за руком, разуме се, уз помоћ западних медија који су потпуно прећуткивали да права опозиција у Србији уопште постоји. На пример, за време великих демонстрација, такође и антиратних, у јуну 1992.  кад се тражила Милошевићева оставка и након што се СПЦ меморандумом оградила од погубне политике Слободана Милошевића и кад се на платоу испред Скупштине Југославије окупило 300.000 људи, о тим демонстрацијама ниједан западни медиј није јавио апсолутно ништа. Односно, они који су јавили су јавили све погрешно. Или да је било јако мало људи или да је та маса заправо изашла да подржи Милошевића. Ја сам у то време живео у Италији. Истина,  „Ил Менифесто“ је обавестио своје читаоце врло објективно и то на насловној страни, иначе гласило Комунистичке партије Италије да парадокс буде већи, али тај лист је имао тираж као код нас данас „Данас“ и то за целу Италију од 60 милиона становника.

На неком округлом столу посвећеном рату у бившој Југославији, на једном од Берлусконијевих канала с националном фреквенцијом, појавио се један српски професор који је предавао на неком факултету у Риму и обавестио гледаоце о тим и сличним демонстрацијама у Београду, чак показујући пред камерама фотографије,на шта га је водитељка дрско прекинула и рекла: „Чули смо сад и једно опозиционо мишљење из Србије, ако тако нешто уопште постоји“. 

Друго снажно и најударније оружје другосрбијанаца одувек је било етикетирање. У томе су предњачили њихови медијски барјактари на челу са Петром Луковићем, данас једним од најупорнијих Вучићевих медијских промотера, који није пропуштао прилику да сваког ко не мисли другосрбијански јавно назове фашистом

Друго снажно и најударније оружје другосрбијанаца одувек је било етикетирање. У томе су предњачили њихови медијски барјактари на челу са Петром Луковићем, данас једним од најупорнијих Вучићевих медијских промотера, који није пропуштао прилику да сваког ко не мисли другосрбијански јавно назове фашистом. За њим су ишли увек и Теофил Панчић (који је додуше увек био нешто умеренији и мање директан у овој дисциплини), а за њима и сви остали, углавном уредници „Времена“, „Наше борбе“ и на моменте и „Радија Б92“. Фашиста, клерофашиста, нациста и сличне етикете лепљене су свима сем њима. Ја сам их јавно зарадио девет пута, ако бројимо од сваког по једном, мада сам од поменутог Луковића добио бар 20 пута. Ко никад јавно није назван фашистом, нисам сигуран да може заиста да осети с колико бола се подноси та неправда. Данас „другосрбијанац” звучи као тешка етикета и сваки припадник Друге Србије ће се на то накострешити и увредити. Да ли су њени припадници нешто научили из ове лекције? Да се то етикетирање може обити о главу као бумеранг? Не. Нису научили ништа јер је логика ове идеологије да се другачије мишљење и промена стања у свету и држави потпуно игноришу. То као да пише у неком манифесту који никад није написан, али се некако ваљда преноси усменим путем. Или се подразумева, као што се подразумева и да треба игнорисати и демократске постулате и заменити их политичком коректношћу. А ни то не треба да чуди јер је Друга Србија заправо прави идеолошки наследник Савеза комунста Србије.

Наравно да неће нико од њих критиковати претерано слепу проеврпску и НАТО политику, него онај део његове контрадикторне политике који се односи на Русију, а власти ће се увек нападати око маргиналних питања као што је изградња неке научнофантастичне гондоле која треба да повеже Нови Београд с Калемегданом

Други начини деловања су прилично провидни и такође се могу назрети из самог назива Друга Србија. Први се темељи на мотоу: „Ја сам Србин и баш због тога имам право да нападам све српско“. Из тога следе и даљи који правдају такав начин размишљања: „Ја сам верник и баш зато имам право да пљујем по СПЦ“, „Ја сам српски историчар и баш зато могу да фалсификујем српску историју“, „Ја играм тенис и баш зато имам право да пљујем по Новаку Ђоковићу“. И тако даље... Из овог последњег видимо и ко им највише смета. Они који су на Западу познати и уважени, а нису у њиховим редовима. Стога слични слогани иду уз Емира Кустурицу, уз многе наше мртве књижевнике и писце, готово све успешне спортисте који играју у иностранству..., па ће тако користећи све ово наоружање потпомогнуто западним медијима на мети увек бити знаменити великани из историје Србије, научници, академици, свеци, неће поштедети ни целокупну српску културу, па чак и језик, позивајући се на фраземе у српском који разоткривају сву „геноцидност“ и „агресивност“ Срба. И, наравно, ту су и политички лидери, поготово они који су отворено патриотски и суверенистички опредељени. Тако су рецимо на мети били Николић и Вучић да би се ћурак нагло окренуо с потписивањем њима врло милог Бриселског споразума, а данас се опет вратило на критику Вучића јер више не стоји тако добро на Западу, али наравно да неће нико од њих критиковати претерано слепу проеврпску и НАТО политику, него онај део његове контрадикторне политике који се односи на Русију, а власти ће се увек нападати око маргиналних питања као што је изградња неке научнофантастичне гондоле која треба да повеже Нови Београд с Калемегданом или изградња некаквих барјака од 50 метара и око сличних пропагандних блеровско-вучићевских акција  за које у старту свако иоле интелигентан зна да од њих неће бити ништа.

Идеолошки је Мило и стасао уз Другу Србију кад је схватио да глобализам неће тако брзо са политичке сцене и да ће му много боље бити у неолибералним колицима

Но, кад смо код овог селективног критиковања власти, можда ће се неко запитати откуд из другосрбијанских кругова толики жал и готово очај због коначног пада Мила Ђукановића. Прво, не заборавимо да је Мило проглашен за личност године дневног листа „Данас“ кад се посвађао с Момиром и зацерментирао се на власти за наредних 25 година, упркос томе што је за време ратаорганизовао паравојне, добровољачке црногорске снаге које су кидисале на Дубровник и околину и немилосрдно пљачкале шта стигну. Друго, не заборавимо да се Мило одавно одвојио од свега српског, па и од саме Србије. Треће, идеолошки је Мило и стасао уз Другу Србију кад је схватио да глобализам неће тако брзо са политичке сцене и да ће му много боље бити у неолибералним колицима. И на крају, падом Мила је доведен у питање и њихов опстанак на сцени јер је пао управо због превеликог и неумереног удара на Србе и СПЦ. 

Није проблем другосрбијанаца у њиховом мишљењу. Зашто би и био кад свако има право на другачије мишљење? Проблем је у искључивости и оном што многи називају "аутошовинизмом"

На крају, где су другосрбијанци данас? Свуда око нас, у не много великом, али у отприлике истом проценту као и увек, малом али гласном. С том разликом што се више не зову Друга Србија него Грађанска Србија, што је од самог почетка стајало као резервно име (Грађански савез Србије).  А ко су они и како их препознати? Е то је већ мало теже питање јер је данас политичка ситуација таква да је колебање веће него икад. Не само међу њима и оних који с њима кокетриају, него у свим политичким круговима. А они који од таквог размишљања и понашања имају директне користи све су ређи, те је отимачина за данас ретке еворпске и америчке фондове заправо гложење, тако да су у ситуацији званој „мала бара пуна крокодила“, уосталом, као и сви, али из других разлога.

Много пута су ме странци питали како је могуће да у Србији постоји тако организована група људи која директно ради против Србије. Увек им одговорам да су за то највише криве управо владе западних држава које од самог почетка сукоба у СФРЈ не само да фаворизују страну супротну од српске, него је и величају, макар пред њиховим очима вршила злочине невероватних размера

Није проблем другосрбијанаца у њиховом мишљењу. Зашто би и био кад свако има право на другачије мишљење? Проблем је у искључивости и оном што многи називају "аутошовинизмом". Дакле, шовинизмом! Што је свакако много горе од национализма против ког се они на папиру боре.

Много пута су ме странци питали како је могуће да у Србији постоји тако организована група људи која директно ради против Србије. Увек им одговорам да су за то највише криве управо владе западних држава које од самог почетка сукоба у СФРЈ не само да фаворизују страну супротну од српске, него је и величају, макар пред њиховим очима вршила злочине невероватних размера. Јер онај коме се наноси неправда има право да буде револтиран, а онај ко хоће ту неправду некако да избегне, једноставно ће се склонити и правити се да та неправда није почињена према њему него према оним другима, примитивној, огавној и огромној већини. 

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер