Краљ Иби поново међу Србима

Све велике тираде о нужности модернизације и реформисања Србије истичу у први план неопходност што бржег и ефикаснијег спровођења неопходних промена у нашој запуштеној и сиромашној земљи. Али ако се у нечему заиста остварује све већа брзина, онда је лако уочити убрзани темпо којим свака нова влада губи елементарну везу са реалним животом и демонстрира бахатост у одбрани своје партијске позиције и парламентарне већине, без обзира на то колико се позивали на коначно започето демонтирање партијске државе, чији утицај и даље незаустављиво расте.

Сваки нови интервју премијера Александра Вучића само доказује ову правилност и показује да се рапидно скраћује период у коме се нова владајућа структура и номенклатура одваја од реалног виђења живота и демонстрира своје сагледавање и пројекција стварности. Ако се тврдоглаве чињенице не уклапају у пројектовање исконструисане стварности, то горе по саме чињенице.

Разговор премијера објављен у Блицу 21. јула 2014. године „Све што је добро наилази на отпор“ јасно показује мешавину демагогије, популизма, конвертитства, мегаломаније и политичког месијанизма, којима се он све отвореније служи упорно настојећи да нам демонстрира своје виђење и конструкт стварности, али и неку врсту латентног презира према нашем народу, непрестано тврдећи да он не жели да се мења јер не жели да прихвати да ће му садашњи болни резови донети у блиској будућности бољи живот. Оваквих политичких бајки смо се наслушали и нагледали у протекле две деценије, само су се актери и њихова политикантска реторика мењали.

Премијер је у овом разговору изгласавање Закона о раду означио као “неку врсту вододелнице између Србије прошлости и будућности. Тај закон и његове суштинске норме нико у будућности неће мењати јер знају да је то резултат паметног промишљања, резултат онога што је цео свет од нас очекивао. Закон о раду није донет да било кога штити, већ да створи најбоље могуће услове за улагање у нашу земљу, да послодавци могу да остваре профит да могу да плаћају и запошљавају раднике “.

Најбољи одговор на овакав тријумфалистички и самохвалисави приступ доношењу Закона о раду може се наћи у једном од коментара о газдама које не плаћају своје раднике. Српски приватник=робовласник - српски радник= роб. Да ли је српском премијеру уопште познато какав је стварни положај радника у приватном сектору који он толико уздиже и хвали јер они у њему немају елементарна људска и синдикална права (сваки покушај организовања синдиката се спречава, а синдикални активисти добијају отказе), а при томе више од трећине послодаваца не исплаћује плате јер је приоритет да се прво намири држава и пореска управа, а радници због таквог односа и небриге државе за њихова права остају без плата по десет и више месеци. Александар Вучић каже да „код нас све мере које значе нешто добро за земљу наилазе на отпор. За све што је добро морају да постоје отпори и протести“.

За њега очигледно не постоји основно људско право на критичко мишљење и на отпор, побуну и протесте јер он поседује месијанску моћ да зна шта је за наш лењи и незахвални народ једини спас и решење, а он то не зна да цени и поштује већ се усуђује да организује протесте и отпор. Садашњи премијер Србије је заборавио како су изгледали и како су се одвијали протести које је он водио када је био један од предводника опозиције. Али он сада води реалистичку политику у којој нема места за такав луксуз да се организују протести и отпор.

Овакав његов став се може тумачити као наша верзија краља Ибија који је стално претио да ће да промени народ који не жели да на прави начин слуша његове говоре и да се без отпора покорава његовим наредбама. Посебно је дирљиво, а у исто време и отужно како се Александар Вучић позива на подршку коју је Закон о раду добио из целог света (који га је жељно ишчекивао заједно са инвеститорима који ће сада похрлити у буљуцима у Србију), од ММФ-а, Светске банке и то по њему значи да ти људи први пут верују у кредибилитет српске државе, да ће испунити оно што обећа. Први пут верују у нашу земљу да може да спроведе реформе. Управо овакав приступ је један од главних елемената политичког месијанизма, у испољеном уверењу да историја једне земље почиње од појаве новог политичког месије, који је једини гарант политичке веродостојности.

Не почиње историја од напредњака Александра Вучића нити је он једини био обасут похвалама из ММФ, Светске банке и Европске уније. Сетимо се да је и Слободан Милошевћ након завођења санкција Србима у Републици Српској био означен као фактор мира и стабилности на Балкану. Да ли треба подсећати са колико је похвала дочекана победа Војислава Коштунице и ДОС-а, а касније премијер Зоран Ђинђић који је имао у једном тернутку неподељену подршку међународних политичких и финансијских кругова. А знамо како се та подршка брзо истопила када је наговештено да ће Србија водити самосталнију политику пре свега у односу на решавање косовског питања.

Међутим, Александар Вучић верује да управо он сада оличава овај новоуспостављени кредибилитет у међународној заједници и не само он, већ и његови острашћени страначки и медијски јуришници који су увек спремни да кроз блато и топлог зеца провуку сваког ко доводи у питање реформске потезе нове владе и мудре потезе њиховог неприкосновеног политичког вође. То су најбоље искусили синдикални активисти, али и посланици опозиционих политичких странака у парламенту. А искуство транзиције нам говори да се не треба много уздати и одушевљавати похвалама и подршком из ММФ, Светске банке и ЕУ јер они успоставе рачун који погађа пре свега најсиромашније и социјално најугроженије слојеве у друштву. За њих су политички лидери и нарочито у транзиционим земљама потрошна роба која има своју употребну вредност док спроводи њихове интересе и налоге. Када је Србија у питању, спровођење нормализације односа са Приштином, договорене бриселским споразумом, јесте услов свих услова за подршку тзв. међународне заједнице и док се тај налог спроводи трајаће и ова подршка.

Говорећи о Закону о раду као историјској прекретници, Александар Вучић је посебно нагласио да се сада његовим доношењем штити конкуренција, такмичење, а не појединац неспособан да уради било шта као што је то било раније. Не може неко 12 година да чека посао. Уради нешто, оснуј фирму, бави се приватним бизнисом. Овакве пословне савете "лењим, летергичним и неспособним" грађанима који од државе траже да их запосли нештедимице дели човек који 15 година прима плату из буџета Србије.

Зашто он није никада до сада покренуо приватни бизнис да нам покаже како се то успешно ради у нашим транзиционим условима. Ту се он придружује оним економистима који раде у државним фирмама, институтима и факултетима, а непрестано деле лекције о недостатку преузетничког духа и неопходности поштовања неприкосновености слободног тржиштам, а да при томе тешко да су икада нешто зарадили или пословали на том свеспасавајућем слободном тржишту.

Да ли премијер српске владе има уопште јасну представу како функционише приватни сектор и са колико се препрека и тешкоћа сусрећу људи који желе да покрену неки самостални посао, а при томе главни проблем је био и остао недостатак почетног капитала (али и високи порески намети, нелојална конкуренција, неликвидност, монополи), без обзира на то што има веома успешних примера пословања нових малих фирми (посебно о ИТ сектору) које су добилие повољне кредите и субвенције. Али то је само кап у мору незапослености и нашег безнађа и бесперспективности. И овде важи парадокс да изузетак потврђује правило.

При томе, Александар Вучић истрајава у свом демагошком походу на јавни сектор и пропагира сан о остваривању пословног успеха у приватном бизнису јер једино тако, по њему, можемо да мењаммо свест и да не чекамо место у јавном сектору. О ком то сну говори актуелни премијер владе Србије, да ли о приватном сектору у коме су људи принуђени да раде за мизерне плате, лишени свих права и сведени на најамне раднике са краја деветнаестог века. Он каже да ће ускоро сви директори јавних предузеће бити изабрани на конкурсима, али не пропушта да посебно нагласи да је он био спреман да постави људе који у јавности важе да су способни јер се увек говорило да су то партијска предузећа. То и након више од две године владавине СНС-а и даље јесу партијска предузећа, али је веома индикативно и забрињавајуће да се великодушни премијер односи према њима као да су у његовом поседу и у тој мери арбитрарно, волунтаристички, као да постављење њихових директора зависи само од његове добре воље (што сада и јесте случај) и његове процене о нечијој успешности.

На овај начин се још једном показују црте нарастујуће ауторитарности овог режима који све више зависи од воље и одлука једног човека. Он не пропушта прилику да самог себе похвали јер је једини он имао храбрости да каже истину о катастрофалном стању наших финасија, куповини социјалног мира, додворавању и лагању сада незахвалних радника који примају плату из државног буџета, а још се усуђују да се буне против државе. Али ради се о општим местима која се могу наћи у свакој озбиљној политичкој и економској анализи нашег друштва и политичким програмима наших странака. Тек ће време показати колики је био реформаторски и модернизаторски домет и резултат нашег премијера, који се понаша као да је довољно да он укаже на неки од великих проблема и он ће се на волшебан начин у месијанском кључу решавати само од себе.