четвртак, 01. октобар 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Политички живот

Корона и диктатура

PDF Штампа Ел. пошта
Слободан Самарџић   
понедељак, 13. април 2020.

У Србији је 15. марта уведено ванредно стање зато што су се испунили уставни услови за ову меру – „када јавна опасност угрожава опстанак државе или грађана“ (чл. 200, ст. 1). Када је о оваквим одлукама реч, увек је основно питање процене овлашћених државних тела о томе да ли конкретна ситуација одговара уставним  условима. Мислим да је у конкретном случају пандемије ова одлука била легитимна. Али, у овом тексту неће бити речи о томе, или о питању легалности одлуке о увођењу ванредног стања, о дилеми да ли је оно благовремено уведено, нити о полицијском часу као конкретној мери, итд.

Овде ме занима искључиво домаћи проблем који је свом снагом обухватио нашу јавну сцену у датим околностима. То је политичка злоупотреба ванредног стања ради специфичних циљева који са разлозима ванредног стања немају никакве везе. Када се мало боље погледа, у Србији данас влада један парадокс: ванредно стање у политичком погледу личи на редовно стање, тј. оно је готово идентично њему. А редовно стање домаће политичке сцене одликују: тотални политички монопол владајуће странке са њеним сателитима, поредак личне власти страначког вође, експлоатација свих државних ресурса у сврху страначке доминације, демагошки третман и употреба социјалног питања, стална агресивна медијска кампања преко јавних али још више приватних медија, дневна мобилизација „маса“ путем ритуалних обилазака „терена“ и учесталих обраћања посредством медија, повремена динамизација унутрашњег страначког живота путем интерне претње кадровском политиком,  и друго.

Ове одлике домаћег политичког режима нису ни ублажене током трајања ванредног стања. Само што је повод оваквог деловања специфичан, то је реална опасност од пандемије. Објективно, то јесте ситуација у којој мора постојати дисциплина становништва, чак и већа него у ратном стању, јер овде је „непријатељ“ дословно свугде око нас. Али, ову околност режим на челу са својим вођом злоупотребљава као политику не другим (ванредним) средствима него обрнуто – истим средствима као у нормалном стању. Шта су показатељи оваквог у сваком погледу беспотребног понашања?

Иако је у јавном говору сада најпотребнија стручна информација, он се и у то меша и није га брига што емитује свој раскошни дилентатизам. Када примети да му медијску доминацију угрожавају лекари специјалисти спремни да одговоре на свако новинарско питање, он укине редовне дневне конференције за медије

Најпре, председникова пословична хиперактивност. Али, ако непрекидно прекорачује своја уставна овлашћења у нормалном стању, зашто то мора и у ванредном. Овде би у првом плану требало да буду оператива здравственог система и оператива извршног апарата власти. Али, између председника и њих има доста празних места на медијској листи. А он упорно медије кљука стварним, мада непотребним, активностима – предуге конференције за медије и њихов искључиво политички садржај, исто тако предуги телевизијски интервјуи, честе посете унутрашњости земље, самохвалисање као добављача и дариоца помоћи из иностранства (Кина, Русија), твитоване поруке од општег значаја али свакодневне, чак из приватног живота.

Иако је у јавном говору сада најпотребнија стручна информација, он се и у то меша и није га брига што емитује свој раскошни дилентатизам. Када примети да му медијску доминацију угрожавају лекари специјалисти спремни да одговоре на свако новинарско питање, он укине редовне дневне конференције за медије (најскорији пример). На свако дневно повећање броја заражених он уводи строжије мере. Овде није реч о оправданости тих мера, већ о слатком инату који прати овакве објаве. Он се свађа са народом који му изиграва ветрењаче, моли и воли пензионере, стално пљује по опозицији, братими се са светским лидерима, пропитује и најлојалније новинаре, удвара се онима који су под најтежим или најмање оправданим мерама самоизолације (пензионерима и сељацима) и мисли у себи: није битно шта радим, битно је да радим.

У Србији је овде реч о системској истоветности и зато нема парадокса. Овде непроглашено ванредно стање траје од 2012. године. Од тада јавни послови једне личности немају упориште у Уставу него у њеној самовољи

Све то није ништа друго до оно што гледамо већ осам година. И ствар делује парадоксално само са становишта нормалне државе. У Италији и Шпанији, рецимо, мере ванредног стања су системски нешто друго него вођење политике у редовним стању. У Србији је овде реч о системској истоветности и зато нема парадокса. Овде непроглашено ванредно стање траје од 2012. године. Од тада јавни послови једне личности немају упориште у Уставу него у њеној самовољи.

Чак и са становишта политичких циљева власти – да остане вечно у тој позицији – овакво понашање у ванредном стању није потребно. Када се оно заврши, наставиће се тамо где се стало. Неће им побећи ни власт, ни моћ, а најмање демагогија. Али у овом случају није реч о томе. Реч је о једном екстремном политичком менталитету. Он није у стању да прави разлику између редовног и ванредног, јер је ванредно стање мера и себе самог и редовног стања. Тако ће у Србији бити све док се не само укине ванредно стање него и уведе редовно.

Аутор је председник Државотворног покрета Србије

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће у наредних годину дана у Србији бити одржани нови парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер