уторак, 28. септембар 2021.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Косово и Метохија > Српски патријарх и косовски завет
Косово и Метохија

Српски патријарх и косовски завет

PDF Штампа Ел. пошта
Слободан Самарџић   
четвртак, 04. март 2021.

Свети архијерејски сабор изабрао је новог патријарха Српске православне цркве на прописан и ефикасан начин. Доскорашњи митрополит загребачко-љубљански Порфирије преузео је своју нову дужност скопчану са бројним тешким  задацима. Али, кад мало боље погледамо, у његовој наредној мисији неће бити никаквих тежих задатака у поређењу са највећим бројем његових претходника, којих је било четрдесет и пет. Сви они суочавали су се са бројним текућим питањима живота пастве и Цркве, али пре свега са питањем њиховог заједничког опстанка. Већи део дуге повести српског народа и његове Цркве обележила је борба за саму егзистенцију, на ивици између тла живота и понора смрти.

У центру овог историјског искуства стоје косовско предање и завет. Али, у том центру они се налазе само зато што су и предање и завет исход једног реалног искуства – губитка државе. Народ и Црква су опстали не тек стога што су сачували једно сећање и уздигли га до нивоа Новог завета, како је приликом устоличења рекао нови патријарх, него и стога што су веровали да ће на тој основи држава васкрснути (како је писао Стојан Новаковић), а у њеном границама и Косово и Метохија.

Сасвим је разумљиво да је патријарх Порфирије у проповеди после свечаног устоличења истакао духовну суштину питања о Косову и Метохији. „Највећа брига моје и наше Цркве и даље је наше многострадално Косово и Метохија, наш духовни Јерусалим, како је говорио патријарх Иринеј. Косово и Метохија за Србе није напросто мит, јер мит припада свету имагинације, па се ту може губити и побеђивати. Косово је наш завет, који је везан за Нови завет, чији је темељ светост. Отуда је Косово за нас нит, пупчана врпца која нас повезује са суштином нашег идентитета. Ми смо у Косову и Косово је у нама…“.

Да би ова опасна ситуација, која није непозната нашој историји, била још опаснија, њен битан састојак јесте став домаће власти да Србија мора да валидним међународноправним актом преда Косово и Метохију побуњеним Албанцима

Ово су велике и лепе речи, изговорене кад и где треба. Ван тог јединственог духовног окриља, оне ће морати да се суоче са стварношћу. А стварност КиМ стоји на поменутој егзистенцијалној граници. Да би ова опасна ситуација, која није непозната нашој историји, била још опаснија, њен битан састојак јесте став домаће власти да Србија мора да валидним међународноправним актом преда Косово и Метохију побуњеним Албанцима. У односу на нашу Цркву, којој је на чело управо дошао нови патријарх, то би значило легалан упис српских православних светиња као „косовских“, по признатој држави „Косово“, у Унеско-ву листу културне баштине. За њихову заштиту били би задужени они који су после јуна 1999. године срушили, спалили и оштетили преко 150 светиња, од чега само у једном дану и у присутву светских мировних снага, 17. марта 2004,  њих 34. Остатак би штитили они који већ деценима воде образовну и културну политику одузимања оног што је у том пепелу преостало и приписивања тих бисера наше духовности наводној албанској историји „Косова“. Итд.

Нека се нико не вара да су потоњи гести тадашњег патријарха Иринеја, пуни признања за „лавовску борбу“ председника државе, па чак и уручено му највише црквено одличје, умањили значење речи из посланица

Свесни ове опасности, више Архијерејских сабора јасно је у својим посланицама изнело свој став: „И овом приликом понављамо чврст и јединствен став целог Архијерејског сабора наше Цркве, изречен на овогодишњем мајском заседању (2018 – нап. С.С) да ни под коју цену не сме да се доведе под знак питања пуни суверенитет и интегритет Србије на Косову и Метохији.“ (У посланици после мајског заседања 2019. још експлицитније у погледу измене државног статуса покрајине). Највише црквено тело тачно је оценило намеру власти да призна независност „Косова“ и, свесно последица по духовни живот целокупног српског народа, послало јасно упозорења домаћим државним хазардерима. Нека се нико не вара да су потоњи гести тадашњег патријарха Иринеја, пуни признања за „лавовску борбу“ председника државе, па чак и уручено му највише црквено одличје, умањили значење речи из посланица. Оне, по дефиницији, упућују на саборни карактер ставова изречених у њима, и исти такав карактер одлука које из њих следе.

 Имајући све ово у виду, велике и лепе речи новорукоположеног патријарха не смеју остати ни у разлици, а најмање у супротности, према ставу Цркве у вези државног питања Косова и Метохије. Као што од става данашњег владара Србије зависи да ли ће Србија de iure признати „Косово“, тако и од става Цркве зависи да ли ће се он усудити на тај корак. Референдум о промени Устава може да уследи тек после тога. То је материјални еквивалент цитираних речи патријархових о Косову и Метохији. Када би недајбоже изостала та веза – жила куцавица – између завета и стварности, онда би се свака реч и проповед претворили у оно што патријарх Порфирије назива „мит“, који, како каже, припада свету имагинације. Исповедање косовског завета остао би празан духовни ритуал ослобођен било какве и духовне и световне одговорности пред људима и историјом; то би било наше приватно право које не би имало никакво објективно значење. Чак нам ни идеолошки новосрбијанци не би на томе замерали.

Признање „Косова“ било би озакоњење српског апартхејда на албанском „Косову“ и зато би то била крајња апстракција када бисмо носили у себи Косово а не и страдалнике који тамо живе. Сви они су верници СПЦ и грађани Србије

Велике су речи кад патријарх каже: „Ми смо у Косову и Косово је у нама“. Али, ако то не дотиче и оне који су „на Косову“, онда ни наша духовна веза са Косовом не може да се испуни. Јер, управо они Срби који су данас „на Косову“ постављају стандард наше људске емпатије према Косову. Дакле, не само верске или националне, него и људске емпатије. Признање „Косова“ било би озакоњење српског апартхејда на албанском „Косову“ и зато би то била крајња апстракција када бисмо носили у себи Косово а не и страдалнике који тамо живе. Сви они су верници СПЦ и грађани Србије.

Разуме се, ово што је написано не упућује ни на какву последицу патријархових речи изговорених поменутом пригодом. Већ је речено да се он природно ограничио на чисти духовни аспект питања о Косову и Метохији и да је то с правом учинио. Моје страховање само каже: то је дубока духовна истина која кад изиђе напоље са свих страна бива изложена отровним стрелама. Можда Држави није писано да она узме тај крст и стави га на леђа. Али Цркви јесте. Ако Црква поступи по свом унутрашљем налогу, не значи да ће и Држава. Али није немогуће да се Држава, у лику неке друге и другачије управе, прихвати свог посла по узору на Цркву.

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће преузимање власти у Авганистану од стране талибана довести до преливања кризе у околне земље?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер