понедељак, 18. октобар 2021.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Баук Резолуције Европског парламента
Политички живот

Баук Резолуције Европског парламента

PDF Штампа Ел. пошта
Слободан Самарџић   
петак, 02. април 2021.

У Србији влада атмосфера као да је Резолуција Европског парламента о Србији (25. март) неки одиста историјски документ. Опозиција га слави због досад ретког, можда и невиђеног, експлицитног говора о корупцији и криминалу који се везују за владајућу гарнитуру. Власт је куди, јер, како тврди, то су најобичније измишљотине и  праве лажи. У тој страственој посредној расправи, где се две стране не обраћају једна другој већ свака гледа на аутора Резолуције, изостаје озбиљнија информација, да не говоримо о анализи документа и догађаја. Главна тачка ове расправе без праве расправе јесте једна од 107 тачака овог документа, који поред тога има и увод од четири стране. Та тачка (24) тиче се изричитог навођења стварних неуралгичних појава које сведоче о непосредној умешаности носилаца власти у криминалне радње познате под називима: Крушик, Јовањица, Телеком и Савамала. Довољно за ликовање једних а бес других; недовољно за сагледавање далекосежности овог документа.

Можда смо и претерали са квалификацијом документа као „далекосежним“. Јер, резолуције и други акти Европског парламента немају политичку тежину у европским пословима спољне политике и одбране с обзиром да овај орган ЕУ нема озбиљну надлежност у овој области, иако се њоме необично предано бави. Са тог становишта, не би требало много да се узбуђујемо поводом његових резолуција о Србији. Али, ова је ипак другачија од претходних, као и од званичног речника компетентних органа у овој области, пре свих Савета министара, а потом и Комисије. Већи број тачака у Резолуцији посвећених прекршајима правно-законских и демократских правила, практично корупцији и организованом криминалу, изречен је неупоредиво јаснијим језиком него што је то случај, рецимо, са годишњим извештајима Комисије. И будући да резолуције и други акти ЕП посвећени спољнополитичким питањима немају обавезност примене, постоји реална претпоставка да је овај тон у дослуху са правим доносиоцима одлука, не само формалним него и фактичким, као што су Немачка и Француска.

Првобитна тајна, у међувремену нестала, подршке коју су јаки политички играчи у ЕУ давали Вучићу лежала у његовој кооперативности у вези признања „Косова“. Такав добитак за њих, као и за њихове јаче партнере у САД, био је вредан подршке једном политичком руководству које је фантастичном брзином прешло пут од ауторитарности до демократије и од анти- до про-европејства

Да ову претпоставку мало разјаснимо. Првобитна тајна, у међувремену нестала, подршке коју су јаки политички играчи у ЕУ давали Вучићу лежала у његовој кооперативности у вези признања „Косова“. Такав добитак за њих, као и за њихове јаче партнере у САД, био је вредан подршке једном политичком руководству које је фантастичном брзином прешло пут од ауторитарности до демократије и од анти- до про-европејства. Оно што нису могли да предвиде јесте фактор времена. Тај чинилац је испрва добро радио – Бриселски споразум (2013) и једнострао испуњавање свих обавеза Србије у рекордном року, али се све закомпликовало услед албанске некооперативности. Време које је брзо протицало довело је до видела диктаторску природу режима, или прецизније, до немогућности да се његова природа надаље игнорише. С друге стране, било је ризично по циљеве „операције Вучић“ да ти исти главни играчи – Џ. Борел у име Савета министара, О. Вархељи у име Комисије и Х. Мас у име Немачке – лично и директно нападну главну фигуру указујући на праву природу режима из које потичу енормна корупција и криминал. Не треба заборавити да су представници званичне и тврде политике ЕУ у погледу косметског питања – комесар за проширење О. Вархељи (Комисија) и шеф мисије ЕУ у Србији С. Фабрици (Савет министара) – честитали Вучићу победу на изборма од 21. јуна прошле године. Али, ови меки дипломатски гестови нису могли да сакрију изборну Пирову победу. Увидевши да су избори исходили бљештућом сликом фасадног парламента, Вучић је њему својственим демократским маниром обзнанио превремене изборе за нешто више од годину и по дана. Европљани су са задовољством прихватили овај гест милости.

Сада, када и ЕУ-Европљани виде да вук мења длаку а ћуд никада, а у страху да им мисија са Вучићем не пропадне, налазе одличан начин да му скрену пажњу да овако више не иде. Нису ни морали да изричито затраже од ЕП да буде крајње експлититан; овај је увек расположен за јаке потезе тамо где нема директну одговорност. И Парламент се стварно раскомотио. Када се чита целовита Резолуција, долази се до емпиријског закључка о томе да се ЕП и одговорни органи Уније у спољној политици разликују само у степену радикалности. Парламент је овде знатно јачи. Није било тачке (од њих 107) у којој званична политика ЕУ према Србији није оверена јачим печатом од овог парламентарног. Поменули смо пример говора о корупцији и организованом криминалу, који додуше одговара свом предмету. Али, готово у свему што Резолуција додирује наилазимо на становиште Парламента истоветно носиоцима стварне моће, али доведено до крајњости.

Тако, Резолуција позива на „међустраначки дијалог“ и „повратак опозиције за преговарачки сто“ (да ли је ово баш исто?), али у истој тачци (16) изражава жаљење због бојкота прошлих избора, као да је реч о хиру а не изнудици због неподношљивих услова. Пре тога (т. 13), у добром тон позива се на извештај ОЕБС-а и његове Службе за демократске институције (ODIHR) у којем није било суштинских замерки на одржане изборе. Насупрот томе, сада Парламент поздравља позив за посредујуће учешће у „дијалогу“, али не помиње свој претходни мршави учинак.

Надаље, Резолуција о „Косову“ говори као да у самој Унији не постоји пет држава које не признају његову наводну независност. У првој од седам тачака о том питању (65-70 и 90) стоји уобичајена фраза правих одлучилаца из ЕУ: „ЕП наглашава нормализацију односа између Србије и Косова као приоритет и предуслов за приступање обе земље ЕУ…“. (Има ли иједног посланика ЕП који верује у приступање било које „земље“ у ЕУ). Задовољан због Бајденове ревизије Трамповог приступа, ЕП „жали због става из Вашингтонског споразума о обустављању захтева Косова за пријем у међународне организације“. Насупрот томе, не постоји жаљење Парламента што по истом документу и Србија мора за прекине своју делатност на поништавању признања. Такође, ЕП још радикалнијим речником „изражава забринутост због растућег утицаја Кине на Србију“(78). Истим приступом карактерише односе Србије и Русије (88, 93). Захтева висок степен прилагођавања Србије заједничкој спољној и безбедносној политици Уније (88) као да је Србија на самом прагу пријема у пуноправно чланство. И тако даље.

Ако хоћемо демократију морамо имати везу са ЕУ. Ако хоћемо сувереност, морамо има везу са Русијом и Кином. Ако хоћемо и једно и друго, морамо се провући кроз Сцилу и Харидбу демократије и суверености, што је заправо теснац између запада и истока

Укратко, овај документ следи годишње извештаје Комисије о Србији (за 2020. и 2021. годину) и не разликује се од њих ни тематски ни у погледу оцена, али и темама и оценама даје један радикализовани активистички штимунг.    

Ако Европски парламент бесомучно агитује да се Србија приволи царству Уније, нама остаје дилема која за њих не постоји. Та дилема има данас (али не од данас) једно суштинско растерећење: Унија није у стању да се шири пријемом нових чланица све и да оне испуне све услове. Та шаргарепа није више ни за липсалог магарца. Али, то не значи да Србија треба да се окрене другој, источној, страни. Није реч само о казни коју би Србија добила од запада када би направила овакав заокрет. Реч је управо о постојању те дилеме: ако хоћемо демократију морамо имати везу са ЕУ; ако хоћемо сувереност, морамо има везу са Русијом и Кином. Ако хоћемо и једно и друго, морамо се провући кроз Сцилу и Харидбу демократије и суверености, што је заправо теснац између запада и истока. Ова Резолуција Европског парламента на изричит начин нам показује природу ове дилеме. Задатак будуће власти Србије, када дође на политичку сцену, није да се определи него да практично решава ову дилему. 

 

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће преузимање власти у Авганистану од стране талибана довести до преливања кризе у околне земље?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер