субота, 29. април 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > „Клешта, жица, избеглица“, или решити проблем на европски начин
Политички живот

„Клешта, жица, избеглица“, или решити проблем на европски начин

PDF Штампа Ел. пошта
Бранислав Ристивојевић   
субота, 26. септембар 2015.

У првом тексту на ову тему описао сам стање ствари: хладно, методично, темељно, можда сурово, али истинито и без околишања и улепшавања. То је потпуно различито од електронских и штампаних медија у Србији под контролом странаца који нам Нову сеобу народа приказују тако да у нама изазову саосећања како би нас анестезирали и припремили да са што мање отпора примимо стотине хиљада ових људи да живе међу нама. У овом тексту ћу на исти начин објаснити шта је једино могуће решење.

До сада је ваљда свима јасно, осим блесавима (злонамернима који се праве блесави и уцењенима чији снимци се налазе у фиокама енглеске обавештајне службе одавно је све речено) да је Србији намењена улога сабирног логора за ове људе. Блесаве молим да погледају изјаве Улрике Луначек („...постоји хитна потреба да се помогне Србији да се ухвати у коштац са очекиваним закрчењем...“) и Антонија Гутереша („...потребно је да успоставимо капацитет за систематски пријем...   ...Србија је место на које ћемо се сконцентрисати...) које су наши медији пренели у петак 18. овог месеца.

Са овим изјавама треба читати и изјаву портпарола ЕК Наташе Берто о томе да ће нам враћати оне који су већ стигли у ЕУ. Поступање Мађарске, Хрватске, Румуније и Бугарске које стежу контролу на границама, прве две их и формално затварају, је логички сагласно са претходним изјавама. Такође, иде зима која ће отежати пут онима који хоће да напусте Србију. Све у свему, до Нове године врло лако може да их буде у Србији управо онолико (400.000) колико је 10. августа (сви медији пренели) предвидео председник Одбора за безбедност Народне скупштине генерал Стојановић. Ко то не види и не схвата, тај забија главу у песак и кукавица је.

До када ће ова сеоба народа да траје и колико људи ће бити у њој, не зна нико осим оних који су је покренули (САД) и оних који је плаћају (Саудијска Арабија, Катар, Емирати...), а они нам скоро сигурно неће рећи и да их питамо. Закључак је да морамо сами да се сналазимо. Где наћи узор за то сналажење? Управо у понашању држава ЕУ у нашем окружењу, а које се понашају као да међународног или комунитарног (европског) права нема. Како је дошло до тога?

Правне норме се користе искључиво у складу са сврхом, односно циљем (ratio legis) у којем су успостављене. Правна норма има смисла само дотле док се употребљава у складу са тим циљем или сврхом, а то значи за случајеве за које је предвиђена или замишљена. Свако друго коришћење правне норме, односно коришћење супротно циљу односно сврси, изазива два ефекта. Уколико је оно намерно, онда се назива злоупотребом права и као такво не производи правно дејство. Ако је случајно, онда изазива проблеме у примени. Онај ко покушава да примени норму на случајеве за које она није замишљена, односно са циљем који није предвиђен, добиће несувисла, бесмислена и неживотворна решења у стварности.

Комплетан арсенал међународних или европских уговора који уређују питања кретања људи или миграција, било оне законите (практиковање слободе кретања у ЕУ; класично избеглиштво итд.) или незаконите (кријумчарење људи, трговина људима итд.) није било замишљено, нити је предвиђено да се избори са Новом сеобом народа, или ако хоћете, исламском колонизацијом Европе. Њихова сврха или циљ никад нису обухватали овакво велике, масовне и обимне друштвене феномене као што је овај пред нашим очима.

Стога, њихов ratio legis не обухвата ове догађаје. Управо из овог разлога је постојећа међународна и европска регулатива сада, иако формално важећа, фактички непримењива. Да су којим случајем државе Европе, када су склапале ове међународне уговоре, имале на уму да ће их морати примењивати на сеобу народа, сигурно је да се нико не би њима обавезао. Разлог је јасан: последице по демографско, социјално и привредно стање таквих држава би биле катастрофалне. Да се не лажемо: у питању је жеља европских држава да очувају своје националне идентитете. Буду ли населиле много муслимана или црнаца из арапских или афричких земља, нестаће као националне државе.

Да ствари стоје тако, говори и чињеница да се од држава захваћених овим проблемом скоро све већ понашају као да их право не обавезује. Немачка, Аустрија и Словачка једнострано суспендују Шенгенски споразум, успостављајући граничну контролу мимо правила предвиђених за то. Мађарска, Пољска и Словачка редом званично изјављују да ће ограничити број избеглица које могу да приме иако то није предвиђено међународним споразумима. Грчка, која их прва прима у ЕУ, не региструје ове људе, не врши одвајање избеглица од економских мигранта (имају различит правни положај) и не задржава их, већ их пропушта итд. Више релевантних ЕУ функционера (Туск, Луначек нпр.), али и државника држава чланица у ЕУ (Оланд, Фабијус нпр.), јавно говоре о краху ЕУ политике према овој кризи.

Није овде у питању крах политике која је нова. У питању је крах политке која је стара и на којој су постојеће норме одавно изграђене (Конвенција о положају избеглица је из 1951, а Протокол из 1967), а која се показала непримењивом у околностима Нове сеобе народа. У слому заједничког поступања ЕУ у овој кризи није ни чудо да се све њене државе понашају себично и да гледају само свој интерес. Неке од њихових себичних одлука већ су добиле прећутно (мађарски зид) или изричито (затварање хрватске границе за транспорт робе из Србије) оправдање од ЕУ и Немачке.

Ако се већ сви понашају као да немају обавеза, не видим зашто то не би урадила и Србија. Просто и једноставно, у пракси треба да се понашамо као да обавезе немамо. А узор имамо, то су државе ЕУ. Дакле решење је да се понашамо европски. Шта то практично значи?

То значи да морамо да, као и све друге државе ЕУ, да се поново понашамо као да имамо државну границу. А не као до сада да сваког ко се на њој појави дочекамо са хлебом и сољу. То значи да она мора да се контролише, не може да се прелази како ко хоће и где ко хоће. По сваку цену. На границу морају да се изведу војска и полиција. Ако је потребно подићи резервисте. Зид не може да заустави преласке осим ако није изграђен као онај  између Израела и појаса Газе или онај између Мексика и САД (иначе, тај је изграђен не да спречи преласке већ да појефтини цену мексичке радне снаге у САД). Обична бодљикава жица не решава ништа. Речима мајора Курсуле из легендардног филма Марш на Дрину којима прекорева фелдвебела Новотнија: „Не мо`ш у Србију тек тако да се упадне!“

На другом месту под хитно треба прекинути са регистрацијом ових људи. То је највећа будалаштина коју смо сами себи приредили, односно коју су неспособни напредњаци приредили Србији. То не ради нити једна држава на путу од Сирије до Немачке. Зашто? Зато да их сутра не би враћали у тамо где су регистровани. Једино су напредњаци довољно велике незналице да успоставе државну политику према којој се они региструју. Сада су једини папири које они имају наши. Ако их не региструјемо, онда сутра државе ЕУ у које су стигли неће знати одакле су дошли, па неће моћи да нам их „увале“ назад реадмисијом. Увек ћемо моћи да тврдимо да су стигли преко Италије или Румуније. А ако се ови успротиве шта нас брига? Наша реч против њихове.

На трећем месту под хитно фактички декриминализовати кријумчарење људи. То значи да не треба мењати законе већ се само понашати као да их нема. На тај начин ћемо потпуно ослободити приватну иницијативу за најбржи могуће пребацивање ових људи у Хрватску, Мађарску итд. Свакоме ко има аутомобил, такси, комби, аутобус, шинобус, авион....ма шта год било што може да превози људе, дозволити да их утовара у Прешеву и најхитније превози ка Хрватској и Мађарској граници. То ће одговарати и странцима. Потпуно ослобођена приватна иницијатива у превозу ће оборити цене транспорта, па их више неће „драти“ професионални кријумчари људима, а аматерски кријумчари, у ствари таксисти и ауто-превозници ће зарадити нешто пара и појачаће се девизни биланс земље.

Овај потез би такође, убрзао њихово пребацивање преко мађарске и хрватске границе јер наш, домаћи свет, који ради као ауто-превозник и таксиста далеко боље познаје летње путеве на граници између Србије и Мађарске или Србије и Хрватске него полиција. Коришћене алтератива званичним граничним прелазима је неопходна диверзификација излазних праваца ових људи из Србије. Упркос медијској поплави информација о довршетку изградње „мађарског зида“ он у стварности уоште није завршен. Готово је само развлачење бодљикаве жице, а изградња палисаде споро иде. Проћи ће пуно времена док се палисада изгради, а свакако неће бити готово пре зиме када ће ова људска река да се успори до пролећа када ће поново да експлодира. Само пар километара лево и десно од званичних граничних прелаза између Србије и Мађарске нема палисаде него само те жице. Она се врло лако може пресећи или прескочити са једном даском (не мора цолерица, може и тања, неће они шаловати ту мађарску ограду него је прескакати) која се постави преко ње.

Због тога је и текст добио назив какав има. Сваком од ових људи треба обезбедити једна клешта, цвик-цангле, мотор-цангле, машице, секач, брусилицу, ма шта год што може да сече ту бодљикаву жицу. Или их снабдети даскама које ће поставити преко жице да могу да је прескоче.

На четвртом месту треба поставити банкомате или шалтере Western Union или било којег другог сервиса за трансфер новца преко границе на пумпама дуж ауто-пута. Шеици им дају новац за овај пут, не одједном, у целини, него по траншама, на појединим деловима пута. Они се крећу кроз Европу као такмичар у оријентационом трчању који мора да се пријављује на одређеним контролним тачкама. Зато толико панично хоће да прођу кроз Београд, то је једна од контролних тачака. Да подигну паре. То их успорава, а наш интерес је да убрзамо максимално њихов проток кроз Србију. Ако паре буду могли да узму успут неће се задржавати код нас.

Уз мало добре организације, делимично препуштање решавања проблема приватној иницијативи и једну дозу среће успећемо да их све проследимо на наше спољне границе без да се задржавају у Србији више од 12 до 14 часова. Толико је потребно просечном аутобусу од Прешева до Шида или Суботице, све са две „пиш-пуш“ паузе.

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да су протекли председнички избори били фер и демократски?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер