недеља, 07. јун 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Како је Европска унија уништила наш здравствени систем
Политички живот

Како је Европска унија уништила наш здравствени систем

PDF Штампа Ел. пошта
Катарина Антонић   
субота, 11. април 2020.

Закључак једне студије[1] о процесу приступања Србије Европској унији гласио је у најкраћем овако: “У јавном мњењу Србије данас преовладава сагласје између лошег живота и добре европске идеје”. Да је стратешко оријентисање ка безалтернативном кретању пут евроинтеграција једнако бољем и квалитетнијем животу грађана Србије - то је идеолошка фикција којом нас воде. За две деценије европских интеграција Србије, идеја и стварност су се до те мере разишле да је постало неопходно од исте направити обавезујућу јавну догму преко различитих механизама идеолошко-пропагандног деловања.

Посебан парадокс у слачају наше државе је тај да је идеја евроинтеграција једнако доминантна не само међу представницима власти него и опозиције те је једина више поражавајућа чињеница од те што смо око две деценије у кризи, та да се расправа о кризи у јавном мњењу углавном своди на прогнозирање смене једног човека или странке. Економско, политичко и културно маргинализовање Србије се обично расправља на нивоу различитих махинација око лика Вучића, представљајући га као директно одговорног за све недаће чак и онда када је та веза узалудна а у крајњој линији неодбрањива. Проевропска опозициона коалиција стога врло често врши већу услугу страном капиталу од саме власти тиме што површним бављењем искључиво споредним питањима у јавном дискурсу замагљује праве узроке проблема који леже у ширем економском контексу. О каквим се економским везама ради, најбоље ћемо приказати на примеру тренутне здравствене кризе која је, чини се више него икада у скорије време, оголила многе контрадикторности на којима почива не само Европска унија него и светски систем у целини. Пошто је борба са епидемијом још увек у току, сагледавање њене конкретне слике и сумирање свих узрока и последица нам није у потпуности доступно. Зато ћемо се више окренути поменутим идеолошким фикцијама које нам се намећу чак и у овој ситуацији када је њихов садржај никад испразнији.

Колапс неолибералне државе

С обзиром да је идеологија неолиберализма (која је Србији у крајњој линији наметнута бомбардовањем ‘99) доминантна у овом систему и заснива се на уздизању приватног власништва и тржишта уз априори став да је влада непријатељ економског напретка – сигурност неолибералне државе сада бива поремећена јер борба са епидемијом подразумева озбиљне и радикалне мере од стране владе науштрб капитала. Говоримо о природној појави а за нас непогоди која захтева реакцију државне управе, здравствених институција и свих осталих стратешких ресурса. Укратко – потребна је озбиљна ангажованост свих оних полуга које неолиберализам анулира, посебно на периферији која је додатно експлоатисана. У империјалистичким међудржавним односима способност сиромашнијих земаља да изграде ефикасне здравствене системе је додатно отежана пошто се земље суочавају и са губитком здравствених радника који прелазе у економски доминантне државе након скупе обуке код куће.

Кључно достигнуће мера штедње и неолибералне трансформације Србије од двехиљадитих наовамо било је, између осталог, делегитимисање и уништавање државне управе и институција изграђених у социјализму ради служења страном капиталу

Кључно достигнуће мера штедње и неолибералне трансформације Србије од двехиљадитих наовамо било је, између осталог, делегитимисање и уништавање државне управе и институција изграђених у социјализму ради служења страном капиталу. То је процес који је СНС само наставила сменом ДС а најватренији подржаваоци тог процеса су већина данашњих критичара власти. Сведочимо ситуацији у којој проевропска опозиција Србије која је уједно и против власти (такође проевропске), од распарчане државне управе у виду здравства, војске и осталих надлежних, чију су сатанизацију подржали, сада очекује да води најорганизованију могућу борбу против вируса о којем наука још учи, притом одбијајући сваки вид борбе који се не угледа на западне мере.

Кључно за било какву расправу о овој кризи мора бити колапс државних институција у већем делу капиталистичког света, поготово тамо где су те институције приватизоване и где као такве делују тако да минимализују трошкове а максимализују профит. Из перспективе логике капитала није рационално улагати у здравство а поготво није рационално затварати људе у куће те им онемогућавати да раде и стварају вредност, чак иако су њихови животи у питању. То је заправо основна демаркација Кине (донекле и Кубе и Русије) од већине земаља Запада које сада воде трку на тржиту за набавком основних медицинских средстава уз то, како наводе медији, отимајући једни од других џакове са маскама, рукавицама и осталим потрепштинама. Јавни здравствени сектор у Кини је главни пружалац здравствене заштите а њена предност лежи и у томе што држава донекле може да регулише и усмерава економију те није пуки инструмент капитала. Према истраживањима за 2017. годину, чак 82% болничке неге пружају јавне болнице а здравствено осигурање има већина грађана[2]. У САД на пример велики број људи умире јер или немају здравствено осигурање уопште или не могу да га плате. С друге стране, у Немачкој која је центар Европске уније, здравствени систем, како новоди Дојче веле “пуца по шавовима” и без короне јер се на здравству већ годинама штеди, услуге су скоро најскупље у свету а планирале су се даље приватизације (које се оријентишу ка исплатљивијим естетским сервисима). “Од око 28.000 кревета на одељењима интензивне неге у болницама Немачке, тренутно је заузето 80 одсто. То је у ово време разних зараза нормално, а од болница се и захтева да то буде тако: празан кревет кошта, а не доноси никакав новац.”[3]

У неолибералном виђењу ове кризне ситуације постоји још једна црта везана за политику људских права којих се изгледа не одричу ни онда када су та права огољено против самих људи. Занимљиво је наиме како се реагује на забрану кретања на Западу а како на Истоку. Главна карактеристика неолибералног погледа на свет јесте прихватање пуког релативизма и индивидуализма који заузима неутралну позицију спрам личног које се не сме доводити у питање.[4] Отуд су реакције на карантин и затварање људи у куће у највећој мери означене као ауторитарне. Неолиберални апарат није способан да у њима види било шта осим удара на избор појединца и делегитимише такве мере чак и онда када је више него евидентно да су део шире слике солидарности. Стога није чудо зашто су бар у почетку из Немачке и Велике Британије долазили предлози о “пуштању вируса” и “стварању колективног имунитета”. Шведска је једна од држава која предњачи у промоцији превентиве која укључује минималне или никакве мере изолације а према недавним статистикама, тамо је пре неки дан преминуло више од 100 људи за 24 сата.[5]

Овај колапс неолиберализма неће се платити само здрављем људи с обзиром на пуцање здравственог система него и урушавањем социјалног положаја радника чије ћемо размере тек видети. Иако у медијима можемо чути приче како је корона вирус узроковао масовна отпуштања, сходно томе наде да једва чекамо да вирус ишчезне па да се вратимо у нормалу, ситуација је другачија. Овакав економски систем је толико нагнут финансијском сектору да је, већ дуже времена, једноставно занемарио раст великих и сталних несигурних послова, послова на црно и незапослености, самим тим проблеме са којима се велики број људи суочава и када није ванредно стање. Ово није проблем који ствара корона вирус, ово је структурални проблем јер је несигуран и слабо плаћен рад усађен у овај систем.

Европска “солидарност”

Све веће ширење заразе Европом са њеним тренутним жариштима у Шпанији и Италији повело је питање о европској солидарности, мада из горе наведеног можемо видети да се ради и о неспремности за ову борбу. Ситуација је, чини се, изненадила чланице Европске уније, којима су требале недеље да се договоре о томе да ли ће и коме помоћи, што су одлуке које пролазе гомилу компликованих бирократских процедура.

За то време, Кина, Русија и Куба помажу свима слањем неопходних медицинских средстава али и здравствених радника. Упркос томе, према писању аналитичара, Кина је проблем чак и када неоспорно помаже стога њено слање помоћи представљају углавном као борбу за геополитичке поене, што су ставови који нам стижу из Вашингтона.[6] Без реакције као и увек до сада остаје чињеница да САД упркос пандемији не престају са наметањем санкција у многим земљама. Европска унија као пратилац геополитичке стратегије САД и НАТО савеза то не сматра радикалним, диктаторским или политизацијом ситуације?

САД, ЕУ, Велика Британија, Украјина и Грузија, блокирале су у Уједињеним нацијама усвајање нацрта руске резолуције где се позива на укидање санкција, које онемогућавају државама исти приступ храни, лековима и медицинској опреми која би им олакшала борбу против пандемије.[7] Иран и Венецуела су неки од примера чије цело становништво испашта због санкција услед којих или не могу да дођу до одређених медицинских средстава или их плаћају много скупље. Иранци су развили апликацију за помоћ свом становништву током епидемије али је Гугл у сарадњи са владом САД-а одлучио да је уклони из продавнице апликација. Министар спољних послова Венецуеле је поводом овога рекао да се ради о облику колективног кажњавања а да су санкције резултирале потешкоћама у правовременом налажењу лекова. “Употреба израза „колективна казна“ је значајна а према Женевској конвенцији, свака политика која наноси штету читавом становништву је ратни злочин. Ни Венецуела ни Иран не могу лако да купују санитетске потрепштине, нити их могу лако превести у своје земље. Ембарго против ових земаља у ово време пандемије није само ратни злочин већ је и злочин против човечности како би то дефинисала Комисија за међународно право Уједињених нација (1947).“

Контекст ЕУ донација

Након многобројних већања о томе коме, колико и шта уделити и након оштрих реакција са Запада на величање помоћи пристигле из Кине, у Србији се последњих дана у медијима све чешће наводе новчане цифре које сада стижу из ЕУ[8]. Наводи о донацијама Европске уније, њених појединачних чланица или САД су нешто што често виђамо и последњих година а нуди нам се као аргумент за њихов “несебичан” труд да цивилизују Србију која никако да им буде захвална. Баш као што је добро примећено у једној анализи[9] о томе како је Европска унија уништила националне здравствене системе својих чланица, оваква врста информација је класичан пример фејк-њуза јер говоримо о површно приказаним вестима које тако представљене искривљују реалну слику. Поред новинара и велики део интелектуалне и политичке елите податак о донираној цифри априори представља као доброчинство које ће решити наше проблеме, притом не анализирајући сам проблем. Такав став је очигледан показатељ колонијалног положаја Србије која се одриче самосталне потраге за адекватним мерама реорганизације и препушта се уверењу да ће институције Европске уније то знати боље и учинити у њену корист.

Као најпре политичка организација, ЕУ има за циљ да обезбеди услове за остваривање економских интереса најмоћнијих Западних држава. То се углавном своди на либерализацију спољне трговине и окретање јавног сектора тржишним критеријумима. У том смислу и здравство је на тржишту изложено приватизацији и окретању профиту. Само у последњих десет година из Европске комисије су долазиле честе препоруке државама да смање трошкове за здравство или приватизују неке њене одређене делове. Здравствени систем Србије је на удару мера штедње већ дуги низ година. У већ поменутој анализи, ауторка нам наводи, између осталог, пример како су европске финансијске институције Грчку у време кризе обавезале да укине здравствено и социјално осигурање свима који су тада остали без посла.[10] 

Донације ЕУ које сада добијамо су ту да, према наводима, санирају штету и последице епидемије. Иако многима крупне цифре звуче лепо, чињеница је да оне заправо не могу помоћи. Изгубљена радна места и плате, као и другачија организација здравства чији је губитак системски озакоњен, и то под патронатом истих тих међународних институција, се не могу надокнадити осим променом система то јест преусмерења Србије са европског пута.

Донације ЕУ које добијамо годинама уназад за инфраструктуру и слично, нам долазе са каматом у виду наметања економског модела који морамо слепо да следимо

Донације ЕУ које добијамо годинама уназад за инфраструктуру и слично, нам долазе са каматом у виду наметања економског модела који морамо слепо да следимо. Стране директне инвестиције су очигледан пример, најубедљивији и најбитнији. Економија Србије се према универзалном, наводно безалтернативном, савету европских институција попут ММФ, СБ и СТО заснива управо на страним инвестицијама које су дошле на сцену кроз задатак хитне реиндустријализације.[11] Шта је томе претходило? Претходила је деиндустријализација, уништавање свега што смо имали и ратови, што су процеси иза којих стоји, погодите ко? Наши данашњи највећи донатори. Да би се страни капитал успешно интернационализовао мора да постоји систем експлоатације слабо плаћеног рада. Конкретније, да би наши највећи донатори увећавали своје богатство ми морамо бити експлоатисани.

Такође један од закључака студије поменуте у уводу гласи: “Наши територијални, политички, материјални и морални губици не могу се ничим надокнадити. Оно што ЕУ стално чини а званична Србија радо прихвата јесте фиктивна надокнада тих губитака путем обећања пријема Србије у ЕУ. А, како се овакав јавни дискурс све више развија, све више се уочава и његова нужна последица. За оне који се противе оваквим циљевима, неће бити ни мира, ни безбедности, ни једнакости шанси а богами ни слободе. То је неизбежна стварност европске идеје када се она као по неком историјском шаблону претвори у догму.”

(НСПМ)


[1] Самарџић, С. (2016). Европска унија: Систем у кризи. Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића Сремски Карловци
[4]Чарлс, Т. (2002). Болест модерног доба. Београд: Београдски круг & Чигоја штампа
[11]Раденковић, И. (2016). Стране директне инвестиције у Србији.
 

 

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће овог лета Вучић и Тачи потписати неки споразум о КиМ у присуству Доналда Трампа?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер