Jednoumlje i neodgovornost – siguran put u poraz

Suočavamo se svakodnevno sa najčudnovatijim i najneobičnijim pojavama u našem političkom i stranačkom životu. Gotovo da smo navikli da je naša politika društveni prostor u kome je sve moguće tako da nas ništa i niko ne može iznenaditi.

I sam pojam odgovornosti ne samo za javno izgovorenu reč izgubio se iz našeg političkog delovanja, a izuzetno su retki primeri i dokazi stvarne i dosledne odgovornosti za političke poteze koji su naneli i nanose ne samo ozbiljne i dramatične političke već i dalekosežne štetne socijalne i ekonomske posledice. Naša politika tradicionalno funkcioniše izvan sistema odgovornosti i u to se možemo uveriti na mnogobrojnim primerima privatizacije, izgradnje čuvenog Koridora 10, nepridržavanja vladavine prava, probijanja svih rokova u donošenju investicionih odluka, loše i neadekvatne primene zakona, spore i neefikasne administracije, razgranate sistemske korupcije, neblagovremenog donošenja neophodnih ekonomskih mera. Sve to oblikuje političko i socijalno okruženje koje pogoduje rastućoj već endemskoj neodgovornosti i nedoslednosti.

Sve ozbiljne političke analize pokazuju da je središno mesto i glavno čvorište neodgovornosti u političkim partijama i načinu kako one funkcionišu u našem društvu. Sastavni deo ovog procesa je i delovanje provladinih ekonomskih eksperata, partijskih marketinških stručnjaka i spin-delatnika ali i grupe određenih “političkih analitičara“ i dežurnih stranačkih funkcionera spremnih da svakom, pa i najštetnijem političkom potezu pribave nužno tzv. intelektualno, ekspertsko-marketinško i funkcionersko opravdanje i pokriće. Ekonomisti koji su bili istaknuti poslanici Demokratske stranke u parlamentu uredno su i disciplinovano kao verni vojnici partije glasali za enormno zaduživanje Srbije a sada nakon izbora nastupaju u javnosti samo kao samostalni ekonomski eksperti koji se zgražavaju nad velikim deficitom našeg budžeta, visokom stopom zaduživanja i pri tome se zdušno zaslažu za mere Fiskalnog saveta NBS- podizanje PDV-a i zamrzavanje plata u javnom sektoru i penzija. A gde su oni bili kada je tekao ovaj proces razaranja srpske privrede i čemu su služila glamurozna okupljanja na srpskom Davosu. Kao da su prespavali zimski period i sada se javljaju kao spasonosni prolećni glas nezavisnih ekonomskih eksperata i fiskalnih savetnika. I pri tome i ne pomišljaju da upravo oni snose izuzetno veliku odgovornost za način kako je vođena i kreirana ekonomska politika i podržavano enormno zaduživanje na koje su neprestano ukazivali ekonomisti koji ne pripadaju stranačko-dvorsko-kabinetskoj sviti.

Ne, oni su se sada povukli u svoje institute i savete nastavljući da bez ikakvog obzira i dalje kreiraju tzv. novu ekonomsku politiku distancirajući se od svog nekadašnjeg otvorenog političkog angažmana jer on više očigledno nije tako profitabilan. Nikada im nije palo na pamet da bi oni mogli dati doprinos smanjenju javne potrošnje tako što bi u savetima i kabinetima radili uz minimalnu nadoknadu ili volonterski. Oni i dalje preporučuju operaciju bez anestezije a pri tome zadržavaju i čuvaju svoje sinekure i uticaj na kreiranje ne samo ekonomske politike. Srbija je na samom dnu liste po kvalitetu zdravstva u Evropi, 34. mesto na lestvici, po korupciji smo na 86. mestu, prema pokazateljima Svetskog ekonomskog foruma mi smo na 128. mestu od 142 zemlje kada je u pitanju železnička infrastruktura, 131. smo po kvalitetu puteva, 128. po nezavisnosti sudstva, treći smo po odlivu mozgova i 102. od 139 zemalja po efikasnosti tržišta rada.

Prema podacima APR-a od 10. jula 2010. godine do danas je zatvoreno čak 16.615 privrednih društava a u poslednje četiri godine bez posla je ostalo 166.556 privatnih preduzetnika, odnosno dve trećine od ukupnog broja otpuštenih. Zakasnela pamet je u politici uvek znak velikog oportunizma i interesnog konformizma ili nesposobnosti i nespremnosti za dosledno suočavanje sa posledicama politike koja je vođena. Milutin Mitrović u tekstu „Da li je Evropa krava ili bik“ navodi dilemu ekonomiste Pola Krugmana koja obeležava i naš savremeni društveni položaj. „Imaš ljude koji su praktično čitavu svoju karijeru potrošili na tumaranje po ćorsokacima, prateći viziju ekonomije koja je pogrešna i to je dokazano pogrešna. Neće oni to da priznaju. Vrlo malo ljudi ima čvrstinu karaktera za tako nešto. Naravno, ne treba zaboraviti na činjenicu da se iza njihovih stavova kriju ogromna moć i velike pare. Nema mnogo podsticaja da se čovek promeni osim ako nisi čestit, a takvih nema toliko bismo mi voleli“ .

U takvom ćorsokaku se i mi danas nalazimo – skoncentrisana ogromna moć i velike pare- ali prisutno i veoma zabrinjavajuće odsustvo spremnosti da se promeni pristup u vođenju i kreiranju politike, ali u isto vreme i nedostatak volje da se otvori prostor za ljude koji su spremni da brane dignitet i dostojanstvo profesije kojoj pripadaju ne priklanjaući se pri tome političkom diktatu i zahtevima stranačko-oligarhijskih struktura. Pri tome je od suštinske važnosti da se iznova kreira prostor za afirmaciju kritičkog dijaloga u kome opet neće prednjačiti oni koji su do juče bili glavni zagovornici ekonomskih i političkih koncepcija koje su i razorile ne samo privredu već i elementarne pretpostavke za funkcionisanje demokratskog društva.

Ako neprestano govorimo kako u političkoim životu već dvadeset godina učestvuju uvek isti stranački funkckioneri isto to se može reći i za veliko i probrano jato eksperata i stručnjaka iz različitih oblasti-ekonomije, kulture, obrazovanja, socijalne politike, medija. Međutim, nedostatak elementarnog osećanja odgovornosti ipak je najdrastičnije izražen i gotovo opipljiv u sferi našeg stranačkog i političkog života. To se najbolje moglo videti nakon izbora kada su se sve stranke prosto ponekad tragikomično utrkivale koja će pre proglasiti svoju veliku istorijsku pobedu. Nema gotovo nijednog stranačkog funkcionera koji je pokazao iskrenu spremnost da kritički preispita i oceni rezultate svoje stranke, a predsednik DS Tadić je u svom poznatom ispraznom retoričkom maniru nagovestio da će tek uslediti ozbiljna analiza izborne kampanje, ali to će verovatno ostati samo jedna od njegovih „velikih inicijativa“ koja će biti još jedno od njegovih neostvarenih obećanja.

U Demokratskoj stranci nema nema ni elementarnog nagoveštaja da postoji spremnost da iznova pokuša da okupi misleće ljude i kritički opredeljene intelektualce koji mogu ostvariti toliko potreban kvalitetni i delatni kritički dijalog i vratiti intelektualni kapacitet ove stranke u kojoj su nekada davno delovali vodeći intalektualci ove zemlje. Naprotiv, i dalje se oglašavaju njeni funkcioneri zatvoreni u svoj samodovoljni oligarhijski svet bez imalo spremnosti da otvore prostor za kritički dijalog. Jednoumlje uvek svaku stranku vodi direktno u politički poraz i o tome ima mnogo svedočanstava i to ne samo u našoj političkoj istoriji. Jednoumlje je samo jednokratni pojas za spasavanje ali dugoročno ono je pogubno za trajanje i razvoj jedne političke organizacije. Ali je očigledno da su i u ovom našem vremenu demokratije – poslušnost, podaništvo i striktno i slepo pridržavanje pravila koja važe u zatvorenom klijentelističko-oligarhijskom kugu – i dalje najvažnija preporuka za ostanak na političkim funkcijama ali i za nesmetano napredovanje u stranačkoj hijerarhiji.

Nedavno je potpredsednica DS Jelena Trivan kao istrajni stranački glasogovornik izjavila: „Mogu da govorim isključivo u ime svoje stranke i što se DS tiče, ona će se uvek rukovoditi samo i isključivo interesima građana Srbije koje predstavljamo a ne interesima drugih država. Demokratska stranka postoji i uspešna je 22 godine zahvaljujući isključivo tome što je imala snage da menja i sebe i društvo. Tako ćemo i sda analizirati stranačku strukturu, njene slabosti , i to promeniti“.

Međutim, stranački jurišnik kakva je potpredsednica DS ne primećuje da građani nisu dali poverenje Demokratskoj stranci i njenoj odanosti interesima građana već se desilo upravo suprotno. Ona i stranački funkcioneri njenog profila ne mogu reafirmisati ulogu DS jer je ona deo problema kao pripadnik i stvarna metafora okamenjene stranačke strukture a njeni nastupi u izbornoj kampanji su u velikoj meri doprineli velikom izbornom porazu. Problem je u tome što se društvo dramatično promenilo i Demokratska stranka je pokazala ozbiljan i sve veći deficit da i dalje bude ona politička snaga koja će biti garant i glavni pokretač promena u našem društvu. Odgovor je veoma jednostavan. Ona nije više sposobna sebe programski i koncepcijski da menja i politički profiliše kao stranku velikih promena jer je ona izgubila sposobnost da se unutar svojih redova demokratizuje i a samim tim unapređuje svoje delovanje.

Ne radi se o tome da se analizira stranačka struktura, njene slabosti i da se onda pristupi promenama, to je samo grebanje po površini i pripremanje terena da se sa nekoliko kadrovskih promena u stvari ne menja suštinski ništa u načinu funkcionisanja Demokratske stranke, koja je i dalje oslonjena na funkcionisanje stranačke mašinerije koja samo stvara privid političke snage, a radi se o marketinškim kulisama bez stvarnih promena i kritičkog dijaloga koji jedino mogu otvoriti put ka revitalizaciji principa odgovornosti i demokrtskih načela u našem društvu. Ili je to još jedna od iluzija i utopija u koju veruju neodgovorni intelektualci.