субота, 22. јул 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Један глас за пуковника Аписа
Политички живот

Један глас за пуковника Аписа

PDF Штампа Ел. пошта
Слободан Орловић   
понедељак, 16. новембар 2015.

Министар безграничног друштвеног (социјалног) ресора и лично декларисани „левичар“, без видног повода (јубилеј рођења, смрти или судског рођења - рехабилитације) призва нам чувеног Драгутина Димитријевића Аписа. Разбуди мњење Србије великим именом и отвори полемику. На „грађанској“ (левичарској) страни („Пешчаник“ и др) отпочеше казивања о „зликовцу“, „националисти“, конзервативном и милитантном „краљеубици“, а на округлим столовима и у другим медијима („Политика“ и др) заузе се објективнији, чак и стидљиво афирмативан суд о Апису.

Упита ли се ико има ли истински данас таквих каквим Аписа описује његов савременик Слободан Јовановић: частан официр, срастао с народом, велики патриота, спреман на завере, атентате и крв само из патриотизма и кад је био уверен да је то корисно за народне и државне интересе? Човек, сладокусац живота који не жалише ни свој ни живот других ради отаџбине. Патриота до фанатизма.

Апис је за краткога живота (41) оставио огроман траг међу Србима. Као млад завереник учествовао је у смени владарских династија. Троструко рањен (гардисти који га је ранио наредио је да у њега испали све метке не би ли другови прошли) преживео је убиство краља Александра Обреновића (за шта није био), краљице Драге, председника владе, министра војног, „несуђених престолонасленика“ браће Луњевица у Мајском преврату (1903). Потом је легендом произведен у главног завереника, што није био. Један је од оснивача тајне (по свом Уставу и Пословнику) официрске организације „Уједињење или смрт“ (1911) коју београдски кругови прозваше „Црна рука“. Она се јавно у листу „Пијемонт“ (новчани прилог за оснивање дао је и престолонаследник Александар) залагала за уједињење јужнословенских народа.

До балканских ратова (1912) Аписов углед у војсци је избио на прво место. Томе је погодовало немешање краља Петра I у државне послове и Пашићева усредсређеност на цивилну а не на војну власт. Кроз војне структуре, „Уједињење или смрт“ је првенствено деловало у Македонији, против њеног „младотурчења“. А поводом цивилне и војне управе у Македонији долазило је у отворен сукоб са Пашићем и владом, што ће Апис платити касније.

У очекивању противтурског рата Апис је у име Србије преговарао са Арбанасима, покушавајући да испослује њихову неутралност. После једног сусрета са Исом Бољетинцем (Boletini, један од двојице са великоалбанске заставе скоро спуштене на Стадион ЈНА) отрован је млеком, али је опет чудом преживео (престолонаследник Александар му је добавио најбољег немачког лекара). Залечио се тек пред Први светски рат. Таман да буде, опет гласинама, прозван организатором Сарајевског атентата (1914) и тиме, малициозно, изазивачем рата.

Пре повлачења војске из државе, по захтеву регента Александра, смењен је са дужности шефа Обавештајног оделења Врховне команде и пребачен у Ужичку војску (1915). То је почетак његовог краја. После руковођења у победама на Кајмакчалану и у Битољу (1916), стављен је под истрагу и притворен. Слободу, која је била његов животни идеал, више није видео.

Са измишљеним делом (недоказани пуцњи на Регентов аутомобил код села Острово), лажном оптужницом, изнуђеним сведоцима (касније признали лаж), намештеним (по наредби генерала Бојовића) преким судом, осуђен је на смрт (1917). Његово „судско уморство“ (С. Јовановић) је плод прљаве политике, личне сујете и страха. Смртно су га се плашили тадашњи властодршци без државе, Пашић, Протић и регент Александар, што му је и пресудило.

Апис је био против делимичног (сепаратног) мира са Аустро-Угарском сматрајући то капитулацијом („војни порази се даду поправити, капитулација не“), али је током суђења схватио да је и он улог тих преговора. Преговарачи (Енглези, Аустријанци) су тражили Аписову главу као српску гаранцију, знајући да нам то није први пут (сетимо се Карађорђа и Милоша). Нису помогле ни оставке министара, ни брањење остарелог војводе Путника, ни малобројни апели за помиловање, ни молба принца Ђорђа (истог оног кога је Апис, после једног инцидента, приморао да се одрекне престола у братову корист). Помогао им је сам Апис потврдивши, у тајном „судском“ документу, своје учешће у Сарајевском атентату. Сматрао је да тако аболира Србију пред „великим силама“, жртвујући се за слободну будућност нације.

Све ово казује да таква личност није за дневну потрошњу. Поготово не доличи министру из мале партије левичара (именом социјалиста) да у помоћ зове једног од највећих југословенских националиста и српских патриота. Апис самом својом величином (макар је сматрали и мрачном) увећава снагу нације и даје самопоуздање. Треба га стога ценити изван дате политикантске и партијске потребе. Бар једним спомеником у родној престоници. 

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли подржавате избор Ане Брнабић за премијера Србије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер