понедељак, 18. новембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Избори, Устав, "различак" и језичак
Политички живот

Избори, Устав, "различак" и језичак

PDF Штампа Ел. пошта
Александар Б. Ђикић   
понедељак, 03. фебруар 2014.

И врапци промрзли на овој зимској олуји знају да се у марту одржавају у Србији ванредни парламентарни избори. Оне промућурније ни ледени ветар није могао спречити да онако шћућурени, разбарушеног перја, схвате да се не ради о обичним изборима, него по много чему историјским. Изборима чији резултати ће умногоме одредити будућност наше државе, наше привреде, нашег међународног положаја и угледа, будућност свих нас појединачно. Тако је то са врапцима и њиховим поимањем политике, а како је са људима?

Зашто се предстојећи избори могу назвати специфичним и историјским? Специфичним зато што ћемо се након дужег низа година вратити једнопартијском систему, ма колико на папиру писало да ће власт бити коалициона, она ће бити власт једне партије, а следствено томе и власт једног човека. Можда то не мора неминовно да значи диктатуру, али би се стекли сви услови.

Даље, специфичност предстојећих избора је и у томе што ће се одвијати у атмосфери до сада на овим просторима невиђене медијске потпоре само једној страни. То медијско френетично навијање наравно неће сметати „нашим западним пријатељима“, иако би такво нешто у њиховим земљама било незамисливо, па чак и кажњиво. Али када је Србија у питању, то је сасвим у складу са највишим евроатлантским стандардима.

Са малих екрана своје виђење стварности (дакле субјективно) сипаће бројни аналитичари, истовремено маштајући о неком лепом дипломатском положају којим ће их газда частити након добро обављеног посла. Из празних фрижидера ће нам искакати кандидати за нову (стару) власт, а своје школовање за посао у државној служби за звање - лепилац плаката, завршиће на хиљаде младих људи. Требаће нам школовани.

Трећа специфичност је та што се избори не морају ни одржати. Нема потребе ако се све зна. Или ако не све, онда оно најважније: власт ће имати преко жељених 167 места у парламенту. Потребно је само именовати ових 167 људи, а може и више, да се не арче паре без потребе. „С`г су скупе паре, с`г је оскудација“! Зашто је 167 овом приликом магични број? Зато што нас он уводи у историјски контекст ових избора.

Историјски, освајање апсолутне власти на предстојећим изборима омогућиће демонтажу Устава, а то је по многима и главни мотив њиховог расписивања. Никаквог другог логичног разлога нема. Власт је и сада довољно централизована; и сада је у могућности да сасвим комотно влада, реконструише се, дограђује, награђује, спаја, раздваја и да ради разне акробације. Може да ради шта јој се прохте и овај народ ће јој аплаудирати. До сада нико тако комотно није владао. Уз то свакога ко тражи изборе, лагано би могла да ућутка аргументом да би то било бацање ово мало народних пара које су потребне за спајање „краја с крајем“, а и „ради будућности наше деце“. Ипак и поред тога власти, а Александру Вучићу посебно, жури се да у марту капитализује све постојеће параметре за освајање апсолутне власти. Јасно је као дан да се иза ове журбе крије нешто много крупније.

Дакле, сасвим је јасно да ће након што се конституише скупштина са већином од 167 за промену Устава расположених посланика, Србија у државотворном смислу пасти ниже него што се то десило Уставом 1974. године. До сада се није чуо ни један аргумент који би објаснио које то уставно решење омета било какве реформе. Не. Једино што омета било шта на нашем путу без алтернативе, када ћемо сви постати богати, високи, лепи и плави је преамбула Устава, по којој су Косово и Метохија саставни делови наше државе, и по којој се државни органи обавезују „да заступају и штите државне интересе Србије на Косову и Метохији у свим унутрашњим и спољним политичким односима“.

Е ово „смета“ свим реформама, убрзаном развоју, евроатлантским интеграцијама, регионалној сарадњи, европском путу и наравно „будућности наше деце“. Нашим „западним пријатељима“ је једино битно остварење Велике Албаније и ништа друго. Можемо ми срубити корупцију боље од Данске, можемо имати правосуђе праведније од Страшног суда, можемо имати економске перформансе привлачне за било ког инвеститора и све би то било недовољно ако се не одрекнемо Косова. Е зато су потребни ови избори, и зато је потребна наддвотрећинска већина у Скупштини.

Наравно, промена уставне преамбуле се не може извршити без референдума, али и ту не треба имати сумње да ћемо се и на референдуму одрећи Косова. Нећемо ми то урадити директно, него узгред. На пример, ударна игла референдума и патетичне бриге за „будућност наше деце“ биће наводно, смањење броја посланика са 250 на 150 јер „с`г су скупе паре, с`г је оскудација“, а што се не може урадити без нашег - ДА.

Овиме би се постигла уштеда од 0,24 евра по глави Србина годишње, али бисмо истовремено потезом оловке отписали Косово. Сад барем знамо на колико је процењена најскупља српска реч. На 24 цента годишње, илити 240 евра за 1000 година, илити за онога ко воли бартер аранжмане – за две свињске полутке!

Уз ово би се наравно детаљно претресао Устав и у другим његовим деловима како би се скресала свака могућност алтернативе, па би се мало олабавила веза Срема, Баната и Бачке са Београдом, а ојачала са Загребом, Будимпештом, Берлином и Бриселом, па би се оставила могућност тзв. регионализације и других делова државе, па би се ћирилици одузео статус српског писма јер би јој се придодала и латиница како би ћирилица ефикасније била угушена... Неки кажу да ће новим Уставом бити омогућени и истополни бракови, али у то не верујем. Мењати Косово за педере је мало превише. За полутке може, али за педере... Хм! Мада, ко зна?

Да ли се икако овај исход може осујетити?

Тешко. Постоје два сценарија у оптицају на политичкој сцени. Један подразумева бојкот избора и он је тешко изводљив, иако нуди прилично разложне аргументе. Апсолутно неравноправни предизборни услови између двеју опција, родољубиве и евроентузијастичке, дају за право гласовима који се залажу за бојкот. Разлике међу овим опцијама попримају одлике идеолошких разлика. Другим речима, поново добијамо четнике и партизане, с том разликом што су и једни и други окренути супротним странама света од оних којима су били окренути ономад.

Бојкот избора сигурно не може успети управо из оних разлога због којих се и заговара а то су медијске манипулације и политички мангуплуци свих боја. Уосталом не сећамо се да је иједан бојкот у Србији успео, па чак ни онај Слобин бојкот словеначке робе.

Други сценарио, који је по свему судећи и једини могући, јесте да родољубива опција изађе на изборе. Поучена фијаском са ђурђевданских избора 2012. Она би морала овога пута да одигра паметније.

Покрет Двери је изашао одмах и јавно са једном врстом спасоносне формуле. Позвао је ДСС, СРС и све родољубиве покрете и интелектуалце, да се укључе у одбрану уставног система, тако што ће заједнички изаћи на изборе, и онемогућити очигледну правну катастрофу која следи ако се то не учини. Слаже се да на челу те коалиције буде Војислав Коштуница и да ДСС има у њој водећу улогу.

Простим сабирањем резултата прошлих избора дошло би се до близу 20% гласова, што би био врло значајан резултат. Уз то, претпоставка је да би резултат у случају добре излазности могао бити и који проценат више, а заједничким наступима у медијима створила би се и својеврсна референдумска атмосфера, у којој би било мање простора за политикантске марифетлуке јер би пребројавање било просто: „за Тита или за Дражу“, а не да ли сте за ЕУ и да вашој деци буде боље, или нисте за ЕУ и да Вам пролупа мотор.

Али та рачуница је направљена без крчмара, јер су по хитном поступку и „радикали“ и ДСС захвалили на пруженој руци, и најавили да ће изаћи на изборе самостално. Радикали самостално по свим анкетама не могу прећи цензус, тако да ће један број гласова од оних потенцијалних 20% отићи напредњацима, ни кривим ни дужним. Но, с обзиром на то да се Војислав Шешељ налази у једној специфичној животној ситуацији, можда се и може разумети једна, како сада ствари стоје, погрешна политичка одлука.

Ако се за Шешељеву одлуку може наћи речи оправдања, онда се за Коштуничину сигурно не може наћи. Коштуницина одлука да не стане на чело тзв. патриотског блока је из много разлога лоша. У случају да Двери, које ће бити на самој ивици цензуса, исти не прођу, још неки проценат гласова ће отићи СНС-у, опет ни кривом ни дужном. Изговор Коштунице да не жели у предизборну коалицију јер потенцијални коалициони партнери нису за неутралност, не налази упориште ни у природи ни у друштву. Уосталом неутралност дефинише Њутнов закон који је назван законом акције и реакције, а не акције и нуле, на који се пак позвао својевремено Вук Бранковић, на пример. А тек процена да су они који су нудили коалицију ДСС-у били заинтересовани за улазак у Скупштину Србије, граничи се са комиком. А за шта би требало да буду заинтересовани?

Чиме је Коштуница заиста био мотивисан на овакву одлуку, или ко га је на њу мотивисао, најбоље зна он сам. Оно што је сасвим извесно је да ће његова одлука утицати на мању излазност бирача „патриотског блока“, да ће део гласова овог блока отићи напредњацима, ни кривим ни дужним, а да ће ДСС прећи цензус, и то танко.

Да ли је то „танко“ довољан разлог да се барем покуша спречити промена Устава и ерозија српске државности?

Ако буде овако како је описано, а сва је прилика да хоће, број посланика који ће мењати српски устав ће бити знатно изнад 167. Ако буде овако, а сва је прилика да хоће, радикали ће испустити прилику да се врате на политичку сцену Србије. Ако буде овако, а сва је прилика да хоће, Коштуница ће испустити прилику да полаже поправни из предмета који се зове 5. октобар. Ако буде овако, а сва је прилика да хоће, Коштуница се слободно може означити фактором који је омогућио језичку на политичкој ваги Србије да апсолутно превагне на једну страну, а тиме и великим кривцем за евентуална негативна политичка кретања у месецима и годинама које наилазе.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер