Izbori, Ustav, "različak" i jezičak

I vrapci promrzli na ovoj zimskoj oluji znaju da se u martu održavaju u Srbiji vanredni parlamentarni izbori. One promućurnije ni ledeni vetar nije mogao sprečiti da onako šćućureni, razbarušenog perja, shvate da se ne radi o običnim izborima, nego po mnogo čemu istorijskim. Izborima čiji rezultati će umnogome odrediti budućnost naše države, naše privrede, našeg međunarodnog položaja i ugleda, budućnost svih nas pojedinačno. Tako je to sa vrapcima i njihovim poimanjem politike, a kako je sa ljudima?

Zašto se predstojeći izbori mogu nazvati specifičnim i istorijskim? Specifičnim zato što ćemo se nakon dužeg niza godina vratiti jednopartijskom sistemu, ma koliko na papiru pisalo da će vlast biti koaliciona, ona će biti vlast jedne partije, a sledstveno tome i vlast jednog čoveka. Možda to ne mora neminovno da znači diktaturu, ali bi se stekli svi uslovi.

Dalje, specifičnost predstojećih izbora je i u tome što će se odvijati u atmosferi do sada na ovim prostorima neviđene medijske potpore samo jednoj strani. To medijsko frenetično navijanje naravno neće smetati „našim zapadnim prijateljima“, iako bi takvo nešto u njihovim zemljama bilo nezamislivo, pa čak i kažnjivo. Ali kada je Srbija u pitanju, to je sasvim u skladu sa najvišim evroatlantskim standardima.

Sa malih ekrana svoje viđenje stvarnosti (dakle subjektivno) sipaće brojni analitičari, istovremeno maštajući o nekom lepom diplomatskom položaju kojim će ih gazda častiti nakon dobro obavljenog posla. Iz praznih frižidera će nam iskakati kandidati za novu (staru) vlast, a svoje školovanje za posao u državnoj službi za zvanje - lepilac plakata, završiće na hiljade mladih ljudi. Trebaće nam školovani.

Treća specifičnost je ta što se izbori ne moraju ni održati. Nema potrebe ako se sve zna. Ili ako ne sve, onda ono najvažnije: vlast će imati preko željenih 167 mesta u parlamentu. Potrebno je samo imenovati ovih 167 ljudi, a može i više, da se ne arče pare bez potrebe. „S`g su skupe pare, s`g je oskudacija“! Zašto je 167 ovom prilikom magični broj? Zato što nas on uvodi u istorijski kontekst ovih izbora.

Istorijski, osvajanje apsolutne vlasti na predstojećim izborima omogućiće demontažu Ustava, a to je po mnogima i glavni motiv njihovog raspisivanja. Nikakvog drugog logičnog razloga nema. Vlast je i sada dovoljno centralizovana; i sada je u mogućnosti da sasvim komotno vlada, rekonstruiše se, dograđuje, nagrađuje, spaja, razdvaja i da radi razne akrobacije. Može da radi šta joj se prohte i ovaj narod će joj aplaudirati. Do sada niko tako komotno nije vladao. Uz to svakoga ko traži izbore, lagano bi mogla da ućutka argumentom da bi to bilo bacanje ovo malo narodnih para koje su potrebne za spajanje „kraja s krajem“, a i „radi budućnosti naše dece“. Ipak i pored toga vlasti, a Aleksandru Vučiću posebno, žuri se da u martu kapitalizuje sve postojeće parametre za osvajanje apsolutne vlasti. Jasno je kao dan da se iza ove žurbe krije nešto mnogo krupnije.

Dakle, sasvim je jasno da će nakon što se konstituiše skupština sa većinom od 167 za promenu Ustava raspoloženih poslanika, Srbija u državotvornom smislu pasti niže nego što se to desilo Ustavom 1974. godine. Do sada se nije čuo ni jedan argument koji bi objasnio koje to ustavno rešenje ometa bilo kakve reforme. Ne. Jedino što ometa bilo šta na našem putu bez alternative, kada ćemo svi postati bogati, visoki, lepi i plavi je preambula Ustava, po kojoj su Kosovo i Metohija sastavni delovi naše države, i po kojoj se državni organi obavezuju „da zastupaju i štite državne interese Srbije na Kosovu i Metohiji u svim unutrašnjim i spoljnim političkim odnosima“.

E ovo „smeta“ svim reformama, ubrzanom razvoju, evroatlantskim integracijama, regionalnoj saradnji, evropskom putu i naravno „budućnosti naše dece“. Našim „zapadnim prijateljima“ je jedino bitno ostvarenje Velike Albanije i ništa drugo. Možemo mi srubiti korupciju bolje od Danske, možemo imati pravosuđe pravednije od Strašnog suda, možemo imati ekonomske performanse privlačne za bilo kog investitora i sve bi to bilo nedovoljno ako se ne odreknemo Kosova. E zato su potrebni ovi izbori, i zato je potrebna naddvotrećinska većina u Skupštini.

Naravno, promena ustavne preambule se ne može izvršiti bez referenduma, ali i tu ne treba imati sumnje da ćemo se i na referendumu odreći Kosova. Nećemo mi to uraditi direktno, nego uzgred. Na primer, udarna igla referenduma i patetične brige za „budućnost naše dece“ biće navodno, smanjenje broja poslanika sa 250 na 150 jer „s`g su skupe pare, s`g je oskudacija“, a što se ne može uraditi bez našeg - DA.

Ovime bi se postigla ušteda od 0,24 evra po glavi Srbina godišnje, ali bismo istovremeno potezom olovke otpisali Kosovo. Sad barem znamo na koliko je procenjena najskuplja srpska reč. Na 24 centa godišnje, iliti 240 evra za 1000 godina, iliti za onoga ko voli barter aranžmane – za dve svinjske polutke!

Uz ovo bi se naravno detaljno pretresao Ustav i u drugim njegovim delovima kako bi se skresala svaka mogućnost alternative, pa bi se malo olabavila veza Srema, Banata i Bačke sa Beogradom, a ojačala sa Zagrebom, Budimpeštom, Berlinom i Briselom, pa bi se ostavila mogućnost tzv. regionalizacije i drugih delova države, pa bi se ćirilici oduzeo status srpskog pisma jer bi joj se pridodala i latinica kako bi ćirilica efikasnije bila ugušena... Neki kažu da će novim Ustavom biti omogućeni i istopolni brakovi, ali u to ne verujem. Menjati Kosovo za pedere je malo previše. Za polutke može, ali za pedere... Hm! Mada, ko zna?

Da li se ikako ovaj ishod može osujetiti?

Teško. Postoje dva scenarija u opticaju na političkoj sceni. Jedan podrazumeva bojkot izbora i on je teško izvodljiv, iako nudi prilično razložne argumente. Apsolutno neravnopravni predizborni uslovi između dveju opcija, rodoljubive i evroentuzijastičke, daju za pravo glasovima koji se zalažu za bojkot. Razlike među ovim opcijama poprimaju odlike ideoloških razlika. Drugim rečima, ponovo dobijamo četnike i partizane, s tom razlikom što su i jedni i drugi okrenuti suprotnim stranama sveta od onih kojima su bili okrenuti onomad.

Bojkot izbora sigurno ne može uspeti upravo iz onih razloga zbog kojih se i zagovara a to su medijske manipulacije i politički mangupluci svih boja. Uostalom ne sećamo se da je ijedan bojkot u Srbiji uspeo, pa čak ni onaj Slobin bojkot slovenačke robe.

Drugi scenario, koji je po svemu sudeći i jedini mogući, jeste da rodoljubiva opcija izađe na izbore. Poučena fijaskom sa đurđevdanskih izbora 2012. Ona bi morala ovoga puta da odigra pametnije.

Pokret Dveri je izašao odmah i javno sa jednom vrstom spasonosne formule. Pozvao je DSS, SRS i sve rodoljubive pokrete i intelektualce, da se uključe u odbranu ustavnog sistema, tako što će zajednički izaći na izbore, i onemogućiti očiglednu pravnu katastrofu koja sledi ako se to ne učini. Slaže se da na čelu te koalicije bude Vojislav Koštunica i da DSS ima u njoj vodeću ulogu.

Prostim sabiranjem rezultata prošlih izbora došlo bi se do blizu 20% glasova, što bi bio vrlo značajan rezultat. Uz to, pretpostavka je da bi rezultat u slučaju dobre izlaznosti mogao biti i koji procenat više, a zajedničkim nastupima u medijima stvorila bi se i svojevrsna referendumska atmosfera, u kojoj bi bilo manje prostora za politikantske marifetluke jer bi prebrojavanje bilo prosto: „za Tita ili za Dražu“, a ne da li ste za EU i da vašoj deci bude bolje, ili niste za EU i da Vam prolupa motor.

Ali ta računica je napravljena bez krčmara, jer su po hitnom postupku i „radikali“ i DSS zahvalili na pruženoj ruci, i najavili da će izaći na izbore samostalno. Radikali samostalno po svim anketama ne mogu preći cenzus, tako da će jedan broj glasova od onih potencijalnih 20% otići naprednjacima, ni krivim ni dužnim. No, s obzirom na to da se Vojislav Šešelj nalazi u jednoj specifičnoj životnoj situaciji, možda se i može razumeti jedna, kako sada stvari stoje, pogrešna politička odluka.

Ako se za Šešeljevu odluku može naći reči opravdanja, onda se za Koštuničinu sigurno ne može naći. Koštunicina odluka da ne stane na čelo tzv. patriotskog bloka je iz mnogo razloga loša. U slučaju da Dveri, koje će biti na samoj ivici cenzusa, isti ne prođu, još neki procenat glasova će otići SNS-u, opet ni krivom ni dužnom. Izgovor Koštunice da ne želi u predizbornu koaliciju jer potencijalni koalicioni partneri nisu za neutralnost, ne nalazi uporište ni u prirodi ni u društvu. Uostalom neutralnost definiše Njutnov zakon koji je nazvan zakonom akcije i reakcije, a ne akcije i nule, na koji se pak pozvao svojevremeno Vuk Branković, na primer. A tek procena da su oni koji su nudili koaliciju DSS-u bili zainteresovani za ulazak u Skupštinu Srbije, graniči se sa komikom. A za šta bi trebalo da budu zainteresovani?

Čime je Koštunica zaista bio motivisan na ovakvu odluku, ili ko ga je na nju motivisao, najbolje zna on sam. Ono što je sasvim izvesno je da će njegova odluka uticati na manju izlaznost birača „patriotskog bloka“, da će deo glasova ovog bloka otići naprednjacima, ni krivim ni dužnim, a da će DSS preći cenzus, i to tanko.

Da li je to „tanko“ dovoljan razlog da se barem pokuša sprečiti promena Ustava i erozija srpske državnosti?

Ako bude ovako kako je opisano, a sva je prilika da hoće, broj poslanika koji će menjati srpski ustav će biti znatno iznad 167. Ako bude ovako, a sva je prilika da hoće, radikali će ispustiti priliku da se vrate na političku scenu Srbije. Ako bude ovako, a sva je prilika da hoće, Koštunica će ispustiti priliku da polaže popravni iz predmeta koji se zove 5. oktobar. Ako bude ovako, a sva je prilika da hoće, Koštunica se slobodno može označiti faktorom koji je omogućio jezičku na političkoj vagi Srbije da apsolutno prevagne na jednu stranu, a time i velikim krivcem za eventualna negativna politička kretanja u mesecima i godinama koje nailaze.