Inicijativa mladih ili stotine hiljada razloga za pravdu

U javnosti je ostalo malo primećeno da je Beograd od 4. do 6. decembra 2009. bio domaćin međunarodnog samita, koji je okupio više važnih političkih ličnosti i veliki broj mladih aktivista iz zemlje i inostranstva. Po završetku skupa mediji su se oglasili uglavnom kratkim saopštenjima, iako su prisutni važni inostrani gosti i njihovi domaći saradnici izneli viziju budućnosti Srbije, na čijem ostvarenju zajedničkim snagama već duže vreme vrlo organizovano i vrlo uporno rade.

Beogradski samit i dugačka lista donatora

Na skupu nazvanom „Beogradski samit 2009“[1], koji je organizovala nevladina organizacija „Inicijativa mladih za ljudska prava“, okupilo se oko 500 mladih aktivista tzv. civilnog društva iz regiona i sveta, više zvaničnika Srbije, Evropske unije i predsednici značajnih međunarodnih organizacija.[2] Samit je protekao u prigodnim raspravama i radionicama, vezanim za nedavnu prošlost i budućnost Srbije i regiona, a na kraju je usvojena „Beogradska deklaracija“[3], koju su učesnici uputili vladama država zapadnog Balkana i EU, čiji je motiv, kako je navedeno, želja da se obezbedi „održiv mir na zapadnom Balkanu, zasnovan na saradnji i razumevanju zajedničke prošlosti“. O značaju samita govori i spisak gostiju, koji je, mora se priznati, vrlo ubedljiv. Pored mladih iz Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i, kako je navedeno Kosova, skupu su prisustvovali članovi Mreže mladih političkih lidera Evrope i Evroazije (iz Moldavije, Ukrajine, Belorusije, Rusije, Bugarske, Albanije...), i članovi organizacije “Svetski pokret za demokratiju“ (World Movement For Democracy – iz Egipta, Zimbabvea, Belorusije i SAD). Mladi aktivisti imali su i odgovarajuću domaću i regionalnu podršku [4], dok su na otvaranju bili prisutni i poslanica Evropskog parlamenta Doris Pak, ambasador Hrvatske u Beogradu Željko Kuprešak, ambasador Švedske u Srbiji Krister Bringeus, direktor Direkcije za zapadni Balkan pri Generalnom direktoratu Evropske komisije za proširenje Pjer Mirel, kao i Stiven Hajnc, predsednik Fonda braće Rokfeler, i Karl Geršman, predsednik organizacije Nacionalna zadužbina za demokratiju (NED).

Na samom otvaranju ugledni gosti su istakli svoju privrženost „demokratskoj transformaciji“ Srbije i integraciji Zapadnog Balkana u EU, a značajne govore održali su i Geršman i Hajnc. Predsednik Nacionalne zadužbine za demokratiju je u svom obraćanju najpre istakao da je „Inicijativa mladih dobila ideju za samit od NED-a“ i da je skup u Beogradu korak ka prevazilaženju podela i izgradnji zajedničke budućnosti. Stiven Hajnc bio još direktniji i u svom govoru je naveo da na 20-godišnjicu pada Berlinskog zida zidovi na Balkanu i dalje postoje i da ih treba porušiti. „Neki od ovih zidova su legalni i tehnički, jer zemlje čekaju da ispune kompleksne uslove priključenja EU. Neki su politički, posebno u slučaju Kosova. Ali najveći su zidovi predrasuda i ideologije, njih je najvažnije srušiti – naveo je Hajnc i zaključio da će „ovaj region imati bolju budućnost samo ako se suoči sa prošlošću“[5].

Beogradski samit je pokazao kakvu budućnost žele njegovi učesnici, koji su takođe stavili do znanja da ne očekuju da će sadašnje generacije moći na pravilan način da izvrše teške zadatke suočavanja sa prošlošću i rušenja predrasuda i ideologije. Po njima to očekuje one koje dolaze, što je u svom pozdravnom govoru potvrdila i Anita Mitić, aktivistkinja Inicijative mladih za ljudska prava. „...Vreme je da preuzmemo stvari u svoje ruke... Nemamo nameru da stojimo po strani i čekamo da nam sudbine zavise od politika prošlosti. Ne želimo da budemo dekor, mi smo ti koji ćemo odlučivati o budućnosti zapadnog Balkana“, rekla je tom prilikom Anita Mitić.

Govor aktivistkinje Inicijative na otvaranju Beogradskog samita, tok i zaključci ovog skupa nisu se mnogo razlikovali od svakodnevnih NVO mantri kojima nas pojedini mediji već godinama zasipaju. Ali pošto iza odlučnih stavova i deklaracija između ostalih stoje i tako važne i ugledne ličnosti kao što su Karl Geršman i Stiven Hajnc, čije su fondacije u velikoj meri stvorile sadašnje srpske vlastodršce, pojedine medije i NVO sektor, potrebno je posvetiti im pažnju. Takođe treba posvetiti pažnju i organizaciji koja je u Beograd dovela ovoliki broj značajnih gostiju, poput Hajnca, koji našu zemlju posećuje još od 1994. godine i kome ovo nije prvi put da govori na sličnim manifestacijama. Kao što je Anita Mitić u svom pozdravnom govoru bila prilično odlučna i radikalna, tako se i organizacija kojoj pripada istakla svojim, za naše prilike, radikalnim stavovima i akcijama. Inicijativa mladih za ljudska prava je osnovana 2003. godine, nakon jednog za Srbiju radikalnog gesta, odnosno posle posete Prištini njenog doskorašnjeg predsednika Andreja Nosova. Nosov, tada novinar lista Danas, nakon toga je sa samo 22 godine postao predsednik ove organizacije, koja je, kako je naveo u jednom svom intervjuu, osnovana radi stvaranja kontakta između mladih srpskih i kosovskih NVO[6]. Ubrzo potom, potencijal Nosova i njegove organizacije prepoznali su ugledni donatori, koji su pružili odgovarajuću podršku, a njihov spisak je vrlo impresivan[7] – Inicijativu mladih pored Fondacije Rokfeler i NED-a između ostalih podržavaju i ambasade devet zapadnih zemalja u Beogradu, OEBS, USAID misija u Srbiji, više fondacija, poput Fridrih Ebert i Konrad Adenauer, više stranih instituta, Ministarstvo spoljnih poslova Švajcarske, Francuski kulturni centar, Fond za otvoreno društvo, Program za razvoj UN i Visoki komesarijat UN za ljudska prava. Uz ovakvu podršku, Inicijativa mladih je za šest godina postala jedna od najjačih nevladinih organizacija u Srbiji i regionu, sa regionalnom kancelarijom u Beogradu i lokalnim podružnicama u Novom Sadu, Nišu i Kragujevcu. Kancelarije Inicijative mladih pod nadležnošću beogradske stvorene su i u Hrvatskoj, Crnoj Gori, BiH, kao i na Kosovu, koje ova organizacija smatra za nezavisnu državu.[8]

Inicijativa mladih ima širok opseg delatnosti, a njeni članovi su aktivni u više segmenata, poput borbe za dostupnost informacija od javnog značaja ili zaštite ljudskih prava i borbi protiv zloupotrebe organa vlasti. Organizacija ima i obimnu izdavačku delatnost, organizuje tzv. viziting programe, s ciljem kontakta mladih iz regiona, a i sama ima program dodele manjih donacija. U sklopu brige o ljudskim pravima Inicijativa posebnu pažnju poklanja pravima LGBT populacije, te je uspostavila partnerski odnos sa važnim organizacijama poput Kvirije i Labrisa, a nedavno je bila vrlo aktivna prilikom pokušaja održavanja gej-parade u Beogradu. Takođe se posebna pažnja poklanja položaju Albanaca u Srbiji (bez Kosova) i promeni negativnih stereotipa o pripadnicima ovog naroda koji po njima vladaju u celom regionu. Najnovija akcija tok tipa je boravak 15 mladih pravnika albanske nacionalnosti iz Bujanovca i Preševa u Beogradu, gde im je pružena prilika da od nadležnih zahtevaju priznavanje diploma sa pečatima „Republike Kosova“ i da se požale na diskriminaciju prilikom konkursa za posao u državnim institucijama zbog lošeg poznavanja srpskog jezika. Takođe, nedavno je Inicijativa mladih podnela i tužbu protiv NSPM, pošto po njima jedan tekst objavljen na ovom sajtu potpada pod govor mržnje.[9]

Pravda po Inicijativi

Inicijativa mladih je pokazala da ima ozbiljan i aktivan pristup problemima tzv. civilnog društva u Srbiji, ali se njene ambicije tu ne zaustavljaju, već i ova NVO ima cilj da izvrši promenu vrednosnog sistema u Srbiji, koji je po njima, i posle deset godina demokratske vlasti, još uvek obuzet nacionalizmom i zločinima devedesetih godina prošlog veka. Stoga su osnovni, ako ne i najvažniji zadaci ove organizacije „suočavanje sa prošlošću, promovisanje istine o ratovima u bivšoj Jugoslaviji i promocija tzv. tranzicione pravde, a sve u cilju stvaranja uslova za njeno ostvarenje pred sudovima za ratne zločine u regionu i Haškim tribunalom“. Međutim, aktivnosti i izjave pripadnika Inicijative mladih pokazuju da suočavanje sa prošlošću i promovisanje istine za njih ne znači izbalansiran pristup dešavanjima u bivšoj Jugoslaviji, već se po njima tzv. tranziciona pravda može ostvariti isključivo ako sadašnja i buduća zvanična politika Srbije prihvati da je za sve što se dešavalo na prostorima bivše Jugoslavije krivo njeno nekadašnje civilno i vojnog rukovodstvo, dok najveći deo građana Srbije treba da stekne odgovarajuću svest i prizna da su devedesetih podržavali zločinačku politiku i da se u skladu s tim ubuduće ponaša. Stav Inicijative po tom pitanju najbolje je u jednom intervjuu objasnio Andrej Nosov, koji je rekao: „Verujem da je Srbija kao Nemačka posle Drugog svetskog rata, a da je Kosovo kao Izrael. Srbija mora da pati, ne bukvalno, već u moralnom i političkom smislu za ono što smo uradili u Hrvatskoj, Bosni i Kosovu. Mi nemamo tu patnju u Srbiji, a naši političari se ponašaju kao da su u Švedskoj.“[10]

Teza koja se provlači kroz gotovo sve javne nastupe Andreja Nosova je da je „srbijanska politika zla i odgovorna za brojna zlodela, uključujući i genocid“, a da je politička elita iz devedesetih još živa, i „umesto da igra šah na Kalemegdanu, ona dalje nastavlja da propagira iste ideje“. Za Nosova nema nimalo sumnje da „Srbija nije zainteresovana za ratne priče“ i da joj je i dalje neophodno suočavanje s prošlošću[11], a da je „obaveza i odgovornost da se ne dozvoli da mlade generacije i budući naraštaji zaborave na zločine koji su se desili kako se oni ne bi ponovili.“

Pitanje ratne prošlosti jeste i dalje osetljiva tema u svim državama nastalim iz bivše Jugoslavije i zaista postoji potreba da budući naraštaji ne zaborave na počinjene zločine. Međutim, karakteristično za Nosova i ostale pripadnike ove organizacije u Srbiji je da se kod njih izuzetno teško može pronaći ijedna rečenica kojom bi oni priznali da su u ratu stradali i Srbi. Ratovi na prostoru bivše Jugoslavije se posmatraju isključivo kroz tezu o Srbiji kao agresoru i nosiocu ratne politike, dok se akcije suočavanja sa prošlošću svode na provokativna podsećanja građana Srbije na najstrašnije zločine koje su u ratovima počinili Srbi. Da bi podsetili građane Srbije na Srebrenicu, Inicijativa mladih je između ostalog 2005. organizovala kampanju prilikom koje su na 27 mesta u Beogradu i na po jednom u Čačku, Nišu i Novom Sadu osvanuli bilbordi sa prikazom zločina u Srebrenici[12]. Sledeće, 2006. godine, Inicijativa je zajedno sa nekoliko NVO u više gradova Srbije organizovala akciju sećanja na Srebrenicu, koja se u Nišu završila incidentima, pošto su njeni članovi između ostalog delili majice sa likom Ratka Mladića i natpisom „Da se zovem Edin i da sam rođen 1971. godine u Srebrenici sada bih bio bih mrtav“[13]. Zbog ovog događaja Okružni sud u Nišu je osudio pripadnicu Inicijative mladih Maju Stojanović na 10 dana zatvora, ali je pod pritiskom kazna preinačena u novčanu i plaćena. Inicijativa mladih čak nije bila zadovoljna ni presudom Međunarodnog suda pravde u Hagu povodom Srebrenice, pa je povodom toga izdala saopštenje u kome se između ostalog navodi da „Srbija nije oslobođena obaveze da saopšti potpunu istinu, materijalno i pravno obešteti žrtve genocida i drugih zločina“[14], a posle rezolucije Evropskog parlamenta zatražila da Skupština Srbije proglasi 11. jul za dan sećanja na Srebrenicu.

Pored Srebrenice, Inicijativa mladih u fokus svoje pažnje stavlja i Vukovar, koji je po njima „simbol odnosa Srbije prema svojoj nedavnoj prošlosti", uz tezu da je za rušenje grada kriv isključivo vojni i politički vrh Srbije. Povodom nedavne 19-godišnjice završetka borbi u tom gradu Dragan Popović, programski direktor Inicijative mladih[15], u prigodnom članku naveo je da će se „dok se ne rasvetle sudbine nestalih u ratnom razaranju Vukovara 1991. godine i ne utvrdi pojedinačna odgovornost za ratne zločine počinjene u tom gradu, breme rata i dalje nadvijati nad njegovim stanovništvom“. Međutim, na koji način Inicijativa mladih posmatra i te događaje jasno je pokazala i tribina „Odgovornost za rušenje Vukovara“ koja je u novembru održana u Skupštini grada Beograda[16]. Na njoj je, pored domaćih, učestvovao značajan broj gostiju i predstavnika udruženja žrtava iz Hrvatske[17], a bivši srpski ministar odbrane Zoran Stanković, koji je učestvovao u ekshumacijama vukovarskih masovnih grobnica, tom prilikom je ocenio da se u slučaju Vukovara odgovornost prebacuje na državni i vojni vrh Srbije. On je ukazao na to da svaka odgovornost u komandnom lancu ima ime i prezime i naveo da se na čelu Predsedništva SFRJ u vreme sukoba u Vukovaru nalazio aktuelni predsednik Hrvatske Stjepan Mesić. Stanković je predložio da se sprovede istraga od samog početka sukoba u Vukovaru da bi se utvrdilo ko je i za šta odgovoran, da se sve što se iznosi proveri i da nakon toga ljudi koji su to činili budu kažnjeni, ali se niko od učesnika tribine, niti iko iz Inicijative mladih nakon tribine nije oglasio po njegovim tvrdnjama. Takođe, niko iz Inicijative, pa ni njen programski direktor Popović nije posle skupa objasnio da li je potrebno podignuti optužnicu i protiv Stjepana Mesića.

Slične stavove Inicijativa mladih je zauzela i po pitanju Kosova, a prema jednom članku Andreja Nosova i Dragana Popovića, Srbija je obavezna da prizna Republiku Kosovo i pruži ruku prijateljstva njihovim legalno izabranim predstavnicima, pošto je po njima, „biti Albanac na Kosovu značilo smrtnu kaznu“, a „poslednja kolonija u Evropi je 17. februara dobila slobodu“. Nosov i Popović smatraju da Kosovo nije kazna za Srbiju već prilika da reformiše sopstveno društvo, a „odluka sveta (ili bar onog boljeg dela) da prizna Kosovo je prilika ne samo za Srbiju već za ceo svet da ojača mehanizme zaštite ljudskih prava i da se odlučnije odupre teroru lokalnih diktatora, od Pekinga do Havane, i od Teherana do Moskve.“[18]

Marš kroz institucije

Na svom sajtu Inicijativa mladih za ljudska prava je navela da promoviše istinu, pravdu, mir i jednakost kao osnovne vrednosti, a da je njena misija zaštita žrtava kršenja ljudskih prava, uspostavljanje novih veza u regionu među postratnim generacijama i uključivanje mladih u proces tranzicione pravde promovisanjem kazivanja istine o ratovima u bivšoj Jugoslaviji. Međutim, akcije Inicijative i izjave Andreja Nosova, kao i nove predsednice Maje Stojanović, svedoče da je Inicijativa mladih prilično daleko i od istine i od pravde, da je njihovo viđenje ratnih sukoba najblaže rečeno vrlo jednostrano, a da su oni na pomen srpskih žrtava i te kako spremni da zatvore oči. Međutim, koliko su daleko od istine, pripadnici Inicijative su blizu novcu donatora, koji su prema ovoj organizaciji vrlo izdašni. Prema jednom izvoru, Inicijativa mladih je 2007. imala godišnji promet od 850.000 evra[19]. Prema spisku donacija objavljenom na sajtu Fondacije Rokfeler, Inicijativa je tokom 2005. za svoje programe dobila 225.000 dolara, godine 2007. dobila je 150.000, a 2008. godine 30.000 dolara[20]. Na sajtu Nacionalne zadužbine za demokratiju (NED) navedeno je da je Inicijativa mladih tokom 2008. godine za svoj program na Kosovu dobila 76.800 dolara, a za programe u Srbiji oko 170.000 dolara[21]. Ovoliki novac obezbeđuje aktivnu delatnost Inicijative mladih, a samo za kampanju „Mobilizacija građanske Srbije“ sprovedenu tokom decembra 2006. i januara 2007, koju su između ostalih finansirali Švedski helsinški odbor za ljudska prava, Fond za otvoreno društvo i Ambasada Nemačke, budžet je iznosio 62386 evra.[22]

Inicijativa mladih je očigledno stekla veliko poverenje svojih donatora, tako da je dobila priliku da nastavi različite projekte koji treba da promovišu „istinu o ratovima i tranzicionu pravdu“. Najznačajniji novi program u tom segmentu je „Škola nove politike“, u kojoj se od 2007. godine po receptu Inicijative i njenih donatora u Novom Sadu, Beogradu i Nišu obrazuju desetine mladih i čiji je cilj da doprinese „promeni sistema vrednosti u Srbiji i izgradnji strategije za novi odnos prema ratnoj prošlosti“. Za dve godine ovu školu, koju finansijski pomažu Misija OEBS u Srbiji i fondacije „Robert Boš“ i „Braća Rokfeler“, pohađalo je 120 mladih ljudi iz Srbije, a diplome studentima prve generacije "Škole nove politike" uručio je 2008. Ričard Rokfeler, predsedavajući bordu Fondacije Rokfeler.[23] Inicijativa je nedavno raspisala konkurs i za tzv. Regionalni internšip program, u okviru koga će osmoro mladih iz Srbije, Crne Gore i Kosova stažirati pet meseci u Međunarodnom sudu u Hagu, a potom tri meseca u nacionalnim sudovima i tužilaštvima za ratne zločine, kao i lokalnim institucijama i organizacijama koje se bave ratnim zločinima. Cilj ovih programa je da se obrazuju „mladi lideri“ uz pomoć kojih će se sprovesti dalji „marš kroz institucije“ (koje su već prilično popunjene zagovornicima ovakve politike), jer kako je nedavno istakao Nosov, „važne su i činjenice i jasno postavljeni događaji iz prošlosti koji su prihvaćeni od institucija“.

Lideri i donatori Inicijative mladih za ljudska prava su u suštini svesni da njihova verzija istine nije dobro prihvaćena u Srbiji, na šta se više puta žalio i sam Nosov, koji smatra da Srbija ne može biti deo Evrope „dok ne shvatimo ko smo, gde smo i kuda želimo da idemo“, odnosno da Srbija nema budućnost „dok iz nje i dalje budu dolazile poruke da je Banjaluka deo Srbije, da je Priština deo Srbije i da je Podgorica sveta srpska zemlja“[24]. S obzirom na to da je u to sadašnje generacija Srba ipak teško ubediti, Inicijativa i njeni sponzori su, kako je i istaknuto na Beogradskom samitu, orijentisani na buduće generacije, naravno pripremljene za suočavanje sa prošlošću i budućnošću na odgovarajući način. U tom slučaju moramo se svi zapitati ako naši sutrašnji lideri zaista budu oni iz škola Inicijative mladih, kakvu istinu, pravdu i budućnost mogu očekivati građani Srbije? Ako nam je prošlost bila mračna, budućnost sa Inicijativom mladih za ljudska prava i njenim donatorima svakako neće biti mnogo svetlija.