недеља, 17. децембар 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > И данас мислим да је погрешна одлука о промени резолуције о КиМ с којом смо 2010. године ишли у Генералну скупштину УН - имали смо већину за оригинални текст
Политички живот

И данас мислим да је погрешна одлука о промени резолуције о КиМ с којом смо 2010. године ишли у Генералну скупштину УН - имали смо већину за оригинални текст

PDF Штампа Ел. пошта
Вук Јеремић   
уторак, 05. децембар 2017.

Опозиција би у случају ванредних републичких избора требало да направи заједничку листу и да се обавеже да након победе орочи трајање власти на свега годину дана и да у том року упостави услове за расписивање нових, потпуно слободних избора на којима би грађани могли да гласају без притиска и уцена, каже у разговору за Факте Вук Јеремић, председник Народне странке.

На почетку већ истиче да у Србији данас преовлађује «атмосфера безнађа и страха», и оцењује да је «мало оних који су спремни да се активно укључе у организовани политички отпор актуелном режиму».

Зато сам веома задовољан постигнутим у првих месец дана постојања Народне странке. Успели смо да окупимо многе изузетно часне и остварене људе попут Синише Ковачевића, Здравка Поноша или Чедомира Антића, али и многе друге који нису толико познати широј јавности, али су веома уважени у својим професијама. Тренутно имамо око шездесет одбора широм Србије и тај број наставља да расте. Упоредо са тим, формирамо и ресорне одборе за све кључне области. Почели смо од одбора за правосуђе у коме су еминентни стручњаци попут Боривоја Боровића, Владимира Вучинића и Владимира Гајића. Следе економија и финансије, одбрана и безбедност, спољни послови, култура...

Народна странка није тек још једна политичка организација настала како би одређена група људи лакше дошла до извесних привилегија. Ако погледате боље, у њеном врху су личности којима то није неопходно да би квалитетно живели. За разлику од многих других, имамо детаљан програм, али и идеологију, у чијем је темељу то да националне и грађанске вредности нису супротстављене, већ да представљају две стране истог новчића. Ми верујемо да нема успешне нације без еманципованог и ослобођеног појединца, али и обрнуто – да се слободни грађанин тешко може развити и до краја остварити ван колективног контекста, тј. државе у којој живи или нације којој припада.

Себе видите као део уједињене опозиције. Које кораке предузимате у циљу обједињавања и који је најмањи заједнички садржалац око кога би се могли интегрисати?

            Чврсто верујем да у нашем главном граду постоји капацитет да се савлада режим. Коју год градску област да додирнете, резултати су катастрофални. Да поменем само неке: сетимо се како је из незнања и бахатости град доведен до колапса током последњих радова на инфраструктури, како се на све стране уништава културно наслеђе, како цене комуналија вртоглаво расту – и то обрнуто пропорционално квалитету услуга, како се угрожава се јавни простор, али и приватна својина грађана.

            Обједињавање опозиције је, по мени, једини начин да се са великим степеном вероватноће оствари победа, која би значила много више од преузимања локалне власти у престоници. Овај режим је тако тоталитарно устројен, да не би могао да претрпи ни најмањи пораз – у Бабушници, а камоли у Београду. Ако би се то догодило, дошло би до ослобађања страха и домино ефекта. Ништа више не би било као пре.

            Стога је од пресудне важности да се превазиђу партикуларни интереси, личне сујете и да се оствари што је могуће већистепен јединствана опозиционом фронту. Став Народне странке је да су добродошли сви који су спремни да се јавно обавежу да ни на какав начин неће колаборирати са режимом – сада или у будућности.

Да ли је неко већ прошао тај ваш „тест“ и шта је минимална заједничка платформа за окупљање?

            У интересу постизања договора, у овом тренутку никога не бих апострофирао, ако ми дозволите.Наравно, много је лакше постигнути сагласност око комуналних питања, него око политичких, где свакако постоји већи степен дивергенције. Али, чак и за то постоји решење, буде ли политичке воље. Наиме, ако дође до ванредних републичких избора, опозиција би могла да направи заједничку листу и да се обавеже да би након победе орочила трајање власти на свега годину дана. У тих годину дана посветили бисмо се упостављању правне државе, ослобађању медија, повратку владавине права и уопште нормалности у наше друштво. Тада бисмо расписали у потпуности слободне изборе на којима би грађани могли да се без притиска и уцена определе за политичку опцију која им је најближа.

Као што је у Македонији изборе расписала техничка влада?

            Не бих правио директна поређења.

Ако би опозиција на изборима заиста освојила власт, да ли би то указивало да се радило о регуларнијим изборима од претходних?

            Тренутне околности су изузетно тешке. Ми ћемо наставити да се залажемо за што већи степен "унормаљивања", које би створило претпоставке да се дође до победе. А онда, да бисмомогли да будемо заједно упркос разликама, морамо дефинисати заједнички именитељ. Мислим да је ово што сам поменуо више него довољно – да се договоримо да по питањима по којим се не слажемо нема активности годину дана и да све своје снаге усмеримо на стварање нормалних околности у друштву. И онда поштено – ко на слободним изборима добије подршку народа за платформу коју буде заступао, нека је касније спроводи, поштујући законе и Устав.

Ако ДС каже да прихвата ваше услове, зар то аутоматски власти не даје прилику да ради оно чиме се и до сада бавила: да „веша“ пљачкашке приватизације целој коалицији, као што је до сада ДС-у. Погледајмо само релацију Митровић-Ђилас…

            Овај режим је успостављен на таласу обећања да ће решити те 24 "пљачкашке приватизације". Ево у шестој су години своје апсолутне власти – и шта су по том питању урадили? Да ли су поништили и једну од њих, раскинули уговор? Да ли је ико правоснажно осуђен? Не, напротив - људи који су их спроводили данас су у врху власти. На првом месту Синиша Мали, који је био директор тендерске приватизације баш у то време. И други људи из данашње власти су у то били укључени – Зорана Михајловић, на пример.

Да ли треба подсећати да је дугогодишњи шеф кабинета Млађана Динкића данас шеф кабинета председника Републике?

            Не желим да браним економску политику пре 2012, у чијем осмишљавању и спровођењу ја нисам учествовао, али чињеница је да су они који су данас на власти имали итекако довољно времена да отклоне све њене неправилности и последице. Но како год, данас нам је потребан рационалан приступ који захтева обједињење свих оних који нису спремни за колаборацију са режимом. То је по мени једини пут за победу и у Београду и у Републици.

Како посматрати друге теме, као што је Косово и Метохија? Ваш потенцијални партнер Саша Јанковић је рекао да ако Србија заштити оно што је њена историја, онда нема ништа против да се Косово развија као демократска држава? Да ли се ваш став разликује и у чему?

            Питао сам га за то – рекао ми је да је искористио несрећну формулацију и да нијe тако мислио. Драго ми је било да то чујем. Свакако немамо идентично мишљење по свим питањима, Космет је вероватно међу њима.

            Мој став се није променио од времена када сам био министар спољних послова. Ова власт води катастрофалну политику и приближава нас свршеном чину, када ће се од Београда тражити да потпише такозвани споразум о свеобухватној нормализацији односа између Косова и Србије, чиме се директно отвара пут ка столици Приштине у УН.

Ако је Косово дошло до фактичке независности, шта та столица у УН мења суштински, као што је НАТО толико овде присутан да само фали формално чланство? И, ако власт пређе у ваше руке онако како сте описали, да ли је могуће водити другачију политику поводом Косова?

            Могло је да се ради другачије, тако да Албанцима фали и много шта друго, а не само столица... Решење је свакако у преговорима који би резултирали компромисом, али основни је постулат у међународним преговорима да ништа није готово и ништа се не имплементира док се све не договори. Ова власт је радила обрнуто, и то ће у светским дипломатским аналима остати забележено као пример лошег преговарања.

            Запањен сам кад славодобитно изађу у јавност са податком да више од 1670 дана није формирана Заједница српских општина – због тога би требало да их је срамота! Признајете да сте дали све – од телефонског позивног броја, до расформиравања правосудног система Србије на северу Покрајине, а да сте заузврат добили неко мршаво обећање које се не испуњава већ 1670 дана! То је доказ или да сте нестручно преговарали или да сте пак тражили и добили нешто друго: рецимо – окретање главе међународне заједнице од репресије коју спроводите у земљи над сопственим народом.

Та међународна заједница има мање-више исти поглед на Србију као на Бугарску, Македонију, Румунију...

            Многи у Европи гледају на Западни Балкан као на јединствену целину, коју немају озбиљну намеру да интегришу у пуноправно чланство, већ да је одржавају као тампон зону према Блиском Истоку, који из њихове перспективе почиње са Турском. Доскора се погрешно мислило да је Блиски Исток на безбедној удаљености од Европе и да процеси урушавања тамошњих поредака неће имати утицаја на Стари континент.

Није био далеко кад су га бомбардовали...

            Понављам, мислили су да то неће по њих имати последице. Не говорим само о избеглицама, већ и многим пратећим ефектима, као што су раст верског екстремизма или генерално погоршање безбедности. Ништа од онога што је проузроковало избегличку кризу 2015. године се није променило на боље – напротив.

            Нови талас избеглица би се могао догодити у сваком тренутку, и стога потреба за зоном раздвајања у којој би се апсорбовали сви пратећи шокови. То у доброј мери објашњава мањак критичких тонова из Европе поводом неприкривеног гажења и разградње демократских вредности и институција на Западном Балкану. Ако ту треба да буде потенцијални камп –шта ће вам демократија на том простору? Наравно, не треба вам – много је боље уместо ње имати управника кога увек можете да позовете и наредите му шта да учини.

Шта би се поводом Косова и Метохије предузимало током периода од годину дана о коме говорите?

            Само оно око чега би могли да се сложе сви укључени актери.

Зауставили бисте преговоре?

            О томе у оквиру опозиције нисмо причали, јер је јасно да по том питању имамо различита мишљења. Ако не бисмо могли да се око тога сложимо и након преузимања одговорности, онда би то морало да сачека следећу власт, ону која би била након годину дана изабрана са пуним легитимитетом.

Како бисте то објаснили `међународној заједници` и да ли би она то прихватила?

            Управо ово. Увек је најбоље рећи оно што и јесте. Не видим шта би то друго могли да ураде него да се сложе, колико год невољно. На крају крајева, није ово што се дешава у вези са Косовом нешто најдуже и најсложеније забележено у историји светских преговарачких процеса. Почетни став који бих ја предложио је да имамо Устав и Резолуцију 1244 и да је то оквир за преговоре са другом страном, па да видимо докле ћемо стићи.

            Никада на почетку не откривате на шта сте спремни да пристанете као крајњи компромис. То је још један од разлога зашто је позив власти на такозвани «унутрашњи дијалог“ неозбиљна ствар, која служи искључиво у маркетиншке сврхе. Наравно, још супстанцијалнији разлог зашто Народна странка у њему не учествује је то што у Србији данас нема елементарних предуслова за било какву врсту озбиљног друштвеног дијалога у околностима окупације и злоупотребе свих јавних ресурса.

Власт тим дијалогом даје „смоквин лист“ онoме на шта је већ пристала?

            Немам ту информацију, али не би ме изненадило да је тако.

Значи, говорите о отварању нових преговора са реконфигурисаном позицијом Србије?

            Па, позиција ове власти није донела никакав резултат – и сами то признају. Логично је да би морала да се мења.

Власт и опозиција заједнички не помињу Резолуцију 1244…

            Она је експлицитно наведена у програму Народне странке, као полазни темељ сваког будућег решења за Косово. Она је тренутно главна правна баријера за чланство Косова у УН, сем ако Србија не пристане да стави потпис на споразум о нормализацији односа са Косовом, који смо раније помињали. Уколико то потпишемо, нека од чланица Савета безбедности која признаје Косово ће убрзо потом предложити Резолуцију СБ којом се Генералној скупштини УН предлаже косовско чланство.

            На том гласању у Савету безбедности, сталне чланице које се томе противе – Русија и Кина – затражиће став Београда, да би одлучили како да гласају, то јест, да ли да искористе своје право вета. И то ће бити тренутак истине.

Хојт Ји је у Београду говорио на тему Косова. Опозиција у томе није видела ништа спорно. Како видите реакцију власти? А како мислите да грађани реагују на држање опозиције?

            Ја нисам рекао да то није спорно, већ да није ново. Америчка политика према Србији се не мења већ дуже време. Тако ће по свој прилици остати и у догледној будућности, јер јеврх америчке извршне власти прилично незаинтересован за догађаје на Балкану. До тада ће чиновници Стејт департмента задужени за наш простор наставити да воде ствари према утврђеним параметрима.

            Једина разлика у односу на претходне посете америчких званичника је то што је режим овај пут подигао вреву у медијима, како би се скренула пажња јавности са непријатне чињенице да су тих дана неуставно послали српске судије са Космета у кабинет Хашима Тачија да понизно положе заклетву над такозваним косовским уставом. Такав циркус се по правилу дешава сваки пут када треба прикрити неку непријатност – вештачки се у таблоидима подигне прашина. Вучић је притом, овај пут био лично додатно изиритиран чињеницом да му је Ји донео поруку да Америка не пристаје на поделу Косова.

            Иначе, крајем септембра, у Њујорку, он је у разговору са нижим службеником Стејт департмента изнео генијалну идеју поделе Косова, оригиналну отприлике колико и рупа на саксији. Службеник је то, пратећи правила службе, пренео своме надређеном – Хојту Јиу, који није могао да пита никог изнад, јер то никог изнад у Вашингтону и не занима. Логично је било да под таквим околностима Ји у Београду само понови да је америчка политика да нема поделе.

            Да је Вучић имао елементарно познавање тога како функционишу дипломатија и међународни односи, никада не би покушао да иде тим узалудним путем, што је само додатно зацементирало америчку позицију.

            Немојте ме погрешно разумети – ја не мислим да је подела најгоре што на Космету може да нас снађе, али за тако нешто је потребна далеко озбиљнија припрема „терена“ – дипломатског и сваког другог. Вучић то знање не поседује, а карактер му не дозвољава да било кога упита за савет – по овом или било ком другом питању.

Србија би са промењеном политиком могла да наступи званично…

            Шта год људи мислили о политици пре 2012, она је била јасно устројена и имала је циљ. До пред крај 2010. године, била је и интегрално и без девијација спровођена. Никада не смете рећи: држава, то сам ја и преговарати сами, без институционалне подршке. То је неодговорно, штетно и готово увек са собом носи катастрофалне последице.

Однос доброг дела опозиције је свилен према америчкој администрацији. Наступа са позиције да смо мали и да треба да ћутимо. И зато је добар део народа упамтио да је Јиу спочитавао Вулин? Какав је однос опозиције према америчкој администрацији?

            Када је реч о колегама из опозиције, не бих да потенцирам оно што нас раздваја, све док се заједничким снагама не будемо изборили за нормалне околности у нашој земљи. А ако сте мислили на мене, мој однос према Америци свакако није био довољно свилен да би их спречио да у последњем кругу гласања за Генералног секретара УН искористе, као и Велика Британија, свој вето како би ме спречили да будем изабран.

            Лично сматрам, да није згорег бирати речи приликом обраћања великим силама, уколико сте одговорни према народу и држави коју представљате. Морају се наравно знати јасне црвене линије преко којих се не прелази када су у питању национални итереси, али речи треба увек пажљиво мерити, како се не би причинила штета.

Председник ДСС Милош Јовановић је изнео сумње поводом ваше позиције око чланства Србије у ЕУ и конкретног решења за Косово, апострофирајући неодрживост политике „и ЕУ и Косово“.

            Господин Јовановић треба да одлучи да ли ће да буде власт или опозиција – на пример, на Врачару где ја живим. По мени, бити данас истинска опозиција овом погубном режиму подразумева да нисте спремни на било који вид колаборације са њима.

            Поводом чланства у ЕУ: Србија је данас јако, јако далеко од потенцијалног чланства, као и друге државе Западног Балкана. О томе смо већ говорили. Када бисмо овог тренутка почели да радимо све исправно када је реч о достизању европских стандарда и критеријума, то бисмо тешко постигли за мање од 10 година, а то политици вечност.

Ни Бугарска не испуњава критеријуме више него Србија , па је чланица...

            Али данас су околности у ЕУ битно другачије. Баш због претходних искустава, није могуће замислити пријем новог члана који у потпуности не испуњава критеријуме.

За ЕУ није проблем то што ми не испуњавамо критеријуме, него нешто друго...

            Тога смо се малопре дотакли, али у оваквим међународним околностима је јако тешко претпоставити шта ће се дешавати за само годину дана, а камоли деценију. Како ће ЕУ изгледати, да ли ће имати исте ове чланове, како ће бити устројена? На тa питањa нико нема одговор.

            Стога је у овом тренутку потпуно теоретско, хипотетичко питање да ли хоћемо или нећемо у ЕУ, јер нити знамо шта ће бити ЕУ у том периоду, нити да ли ће нас тамо хтети. Данас мислим да нас неће, можда се то промени... Сви у Народној странци сматрамо да треба радити на достизању европских стандарда у Србији. Поводом самог чланства, имамо у нашим редовима и изразите евроскептике и оне којитонису, али се сви слажемо да има толико посла да се земља унормали да би сада било бесмислено губити енергију на ту тему. Ако једног дана то буде на столу, у демократским државама се о тако важним питањима одлучује референдумом.

Али, ДСС тражи да се изјашњавање одржи сад...

            Мислим да то није претерано озбиљно, имајући у виду све околности.

Али, ми кораке поводом Косова правимо сада, и правимо их тако да се римују са паролом да је то важно за напредовање у евроинтеграцијама. Дакле, зарад онога што сте означили хипотетичким циљем, власт сада реализује конкретне ствари које немају хипотетичке него трајне последице... Можда је имајући баш ово у виду, Јелена Гускова у интервјуу «Политици» оценила да ће власт дати столицу Косову у УН. Ако ипак не да, биће смењена као Тадић, да би дошли они који ће то учинити. Да ли је Тадић стварно био смењен (а сећамо се да је Николићу Брисел честитао победу два-трисата пре краја гласaња) и да ли бисте ви пристали на ту цену да бисте били следећа власт?

            На ово последње сам већ одговорио, а што се тиче избора 2012, не бих рекао да је Тадић „смењен”. Истина је да је пред изборе дошло до погоршања односа са Западом и тешко је отети се утиску да су они који су потом дошли на власт у том периоду нешто обећали по питању Косова – како би другачије објаснили катастрофално преговарање српске стране?

            Иначе, тог изборног дана 2012. сам наравно звао Брисел, као министар спољних послова, и тражио да повуку честитку. То су и учинили, уз извињење због „случајног пропуста“.

            Не знам колико су били искрени. Неки ефекат је направљен, a коначна разлика je била мала. Никада нећемо знати како би историја изгледала да није дошло до те честитке.

За крај, како бисте објаснили тоталитарност система у Србији о којој говорите?

            О свим важним питањима – од државних и стратешких до кадровских и градских – данас одлучује искључиво један човек. И раније је било доминантних фигура у нашем политичком животу, али је то реално неупоредиво са тренутном ситуацијом. Рецимо, у претходној владајућој структури, за одређене ствари сам имао Тадићеву подршку, али и озбиљних проблема да то спроведем код Цветковића. Да ли можете да замислите данас да Вучић да зелено светло неком министру за нешто, а да се онда томе успротиви Ана Брнабић? Наравно да не.

            Ако се овако настави, срљаћемо из грешке у грешку, од којих неке могу имати дугорочне последице. Зато први корак мора бити демонтирање тоталитаризма.

Није ли узимање руског наоружања у функцији ресуверенизације Србије?Може ли се порећи да је наоружавање српске Војске руским наоружањем знак ресуверенизације у спољној политици?

            Србија треба да буде војно неутрална, али ова власт није учинила ни један смислен корак у системском утемељивању те политике. Народна странка се залаже да војна неутралност буде уписана и у Устав, и да се такође донесу нова војна доктрина и стратегија безбедности заснована на таквом опредељењу. О војној неутралности имамо само једну резолуцију Скупштине, а то није довољно да би се она учинила функционалном и одрживом.

            Што се тиче избора наоружања, заиста се не бих мешао у нешто што ми није област. На политичарима је да доносе политичке одлуке, попут рецимо неутралне оријентације државе, а они који се разумеју у струку су ту да их спроведу у дело.

            То наравно није могуће ако на кључна места у систему безбедности доведете партијске послушнике – попут Гашића на чело БИА, или др Стефановића поставите за секретара Савета за националну безбедност. Подвлачим да нисам стручан у тој области, али претпостављам да би руско наоружање било један од значајних елемената одрживости политике војне неутралности. Колико ми је познато, такав нам је у великој мери и постојећи арсенал, а и војска је тако тренирана, да би било доста тешко и скупо то мењати.

Зар мислите да сам ја обраћање Међународном суду правде исисао из прста?

Једна од најважнијих одлука владе у којој је био Вук Јеремић било је пристајање да се у одлучивање о Косову и Метохији – упркос Резолуцији СБ УН 1244 – укључи Европска унија. Политичка копља се око тог заокрета ломе и данас. Отуда незаобилазно питање - да ли бисте нешто променили у одлуци да се питање Косова и Метохије измести из УН и да пређе под окриље ЕУ?

Tражење саветодавног мишљења Међународног суда правде кроз резолуцију Генералне скупштине УН је била одлука државних органа, а не било чији лични хир. То је урађено да би се купило време, јер су непосредно после проглашења независности, под жестоким дипломатским притиском САД и других утицајних земаља, почела да пљуште признања такозване Републике Косово

            Tражење саветодавног мишљења Међународног суда правде кроз резолуцију Генералне скупштине УН је била одлука државних органа, а не било чији лични хир. То је урађено да би се купило време, јер су непосредно после проглашења независности, под жестоким дипломатским притиском САД и других утицајних земаља, почела да пљуште признања такозване Републике Косово.

            Тражењем саветодавног мишљења, тај процес је значајно успорен, и створила се прилика да то време искористимо за дипломатску активност.

            Није једноставно за земљу наше величине и дипломатског статуса добити пријем на довољно значајном нивоу у нечијој престоници како би их убедили да не попусте под снажним притиском да призна Косово. Америка, на пример, има амбасадора скоро свуда, и њега ће председник или премијер сваке земље примити кад год он затражи, али српског, ако га уопште има, неће. Али, министра спољних послова ће примити. Ја зато нисам излазио из авиона, обишао сам целу планету уверавајући земље чланице УН у исправност нашег става.

            Били смо у томе успешнији него што се очекивало. Иначе, многи су ме критиковали због тога како је формулисано питање које смо предложили да Генерална скупштина УН упути Међународном суду правде. Зар мислите да сам га исисао из прста, тј. сам саставио?

            Наравно да нисам. То је био резултат консултација најеминентнијих домаћих стручњака за међународно право, појачаних озбиљним тимом њихових колега из иностранства. Али, како год да је питање било формулисано, одговор је морао садржати одређени елемент који би ишао на руку светским силама доминантним како у УН, тако и у Међународном суду правде. То је напросто тако, не треба гајити илузије.

У нашем конкретном случају, пронађена је „квака“ тако што је суд закључио да "акт о проглашењу независности не крши међународно право. Међутим, у исто време, суд је рекао и да то није начин којим је могуће успоставити државност, као и подвукао кључну важност Резолуције 1244 у том контексту.

            У нашем конкретном случају, пронађена је „квака“ тако што је суд закључио да "акт о проглашењу независности не крши међународно право. Међутим, у исто време, суд је рекао и да то није начин којим је могуће успоставити државност, као и подвукао кључну важност Резолуције 1244 у том контексту. Огромна већина медија тај други део судског мишљења није ни пренела. Нас та ситуација није изненадила, на њу смо били спремни.

            Наша замисао да се процес оконча изгласавањем Резолуције у Генералној скупштини УН је нешто што смо од почетка планирали, јер подсећам – управо је Генерална скупштина била орган који је захтевао мишљење од Међународног суда правде.

О томе да је донесена одлука о промени резолуције, из Београда сам обавештен вече уочи гласања за које коме сам осигурао већину за наш оригинални текст. Био сам у шоку и покушао да ступим у контакт са Београдом. Нико није хтео да ми се јави, нити да одговори на бројне поруке драматичног садржаја које сам им слао свим доступним каналима. Знали су шта мислим, а то мислим и сада - та одлука је била потпуно погрешна

            Текст резолуције који смо поднели је био пажљиво срочен и садржавао је: "Хвала суду што је дао мишљење које смо затражили, и с обзиром да је једнострано проглашење сецесије неприхватљив начин добијања државности, позивамо стране да путем преговора под окриљем УН дођу до узајамно прихватљивог решења."

            Мој задатак као министра спољних послова је био да у Генералној скупштини УН излобирам већину за такву резолуцију, што сам уз велике напоре и учинио. Зато је и дошло до драматичних притисака да резолуцију повучемо! Притисак је ишао прво на мене, али ја сам одбио да о томе чак и разговарам. Онда су га преусмерили на више инстанце у престоници, које су, нажалост, под притисцима и претњама попустиле.

            О томе да је донесена одлука о промени резолуције из Београда сам обавештен вече уочи гласања за које коме сам осигурао већину за наш оригинални текст.

            Био сам у шоку и покушао да ступим у контакт са Београдом. Нико није хтео да ми се јави, нити да одговори на бројне поруке драматичног садржаја које сам им слао свим доступним каналима. Знали су шта мислим, а то мислим и сада - та одлука је била потпуно погрешна.

            Било како било, нисам успео да им променим став, и није било друге него да спроведем у дело званичну одлуку - све друго би било кршење закона и злоупотреба службеног положаја.

А зашто тада нисте поднели оставку? 

Зашто у том моменту нисам поднео оставку? До самог дана гласања, када се пред Генералном скупштином УН нашао промењени текст резолуције, ја сам државе чланице убеђивао да нас подрже и да остану при ставу да не признају Косово. Моменат попуштања под притиском и замене наше оригиналне резолуције новом, поднесеном заједно са ЕУ, сви су кренули да тумаче као наше одустајање од Косова... Они који су до тог тренутка подржавали нас, били су прилично збуњени – а до тада су углавном само са мном комуницирали. Да сам тада поднео оставку, врло вероватно би значајан број тих земаља признао Косово у наредним данима и недељама. То нисам могао да дозволим


            Хвала Вам на том питању. Многи са којима сам разговарао знају одговор, али открићу то у овом интервјуу први пут у и јавности.

            До самог дана гласања, када се пред Генералном скупштином УН нашао промењени текст резолуције, ја сам државе чланице убеђивао да нас подрже и да остану при ставу да не признају Косово. Моменат попуштања под притиском и замене наше оригиналне резолуције новом, поднесеном заједно са ЕУ, сви су кренули да тумаче као наше одустајање од Косова.

            То су, наравно, на сва уста говорили и Албанци и сви они који су их подржавали. Они који су до тог тренутка подржавали нас, били су прилично збуњени – а до тада су углавном само са мном комуницирали. Да сам тада поднео оставку, врло вероватно би значајан број тих земаља признао Косово у наредним данима и недељама. То нисам могао да дозволим.

            Прогутао сам кнедлу, и све њих поново контактирао, обишао и представио им став да наше одустајање од оригиналног текста резолуције не значи да смо одустали од Косова, и убеђивао их да свој став не промене. То нико други није могао уместо мене да уради. То је разлог због којег нисам имао право на оставку, но то је и моменат када је постало јасно да сам нека врста дисидента у власти и да за мене у будућој влади неће бити места.

            Због тога сам се, у договору са државним врхом, и одлучио да кандидујем за Председника Генералне скупштине УН. Са места министра спољних послова бих те 2012. године отишао без обзира на исход гласања, како у УН, тако и у Србији

(Диана Милошевић, портал Факти)

 
Пошаљите коментар

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да ће опозиција на београдске изборе изаћи у
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер