Početna strana > Rubrike > Politički život > I danas mislim da je pogrešna odluka o promeni rezolucije o KiM s kojom smo 2010. godine išli u Generalnu skupštinu UN - imali smo većinu za originalni tekst
Politički život

I danas mislim da je pogrešna odluka o promeni rezolucije o KiM s kojom smo 2010. godine išli u Generalnu skupštinu UN - imali smo većinu za originalni tekst

PDF Štampa El. pošta
Vuk Jeremić   
utorak, 05. decembar 2017.

Opozicija bi u slučaju vanrednih republičkih izbora trebalo da napravi zajedničku listu i da se obaveže da nakon pobede oroči trajanje vlasti na svega godinu dana i da u tom roku upostavi uslove za raspisivanje novih, potpuno slobodnih izbora na kojima bi građani mogli da glasaju bez pritiska i ucena, kaže u razgovoru za Fakte Vuk Jeremić, predsednik Narodne stranke.

Na početku već ističe da u Srbiji danas preovlađuje «atmosfera beznađa i straha», i ocenjuje da je «malo onih koji su spremni da se aktivno uključe u organizovani politički otpor aktuelnom režimu».

Zato sam veoma zadovoljan postignutim u prvih mesec dana postojanja Narodne stranke. Uspeli smo da okupimo mnoge izuzetno časne i ostvarene ljude poput Siniše Kovačevića, Zdravka Ponoša ili Čedomira Antića, ali i mnoge druge koji nisu toliko poznati široj javnosti, ali su veoma uvaženi u svojim profesijama. Trenutno imamo oko šezdeset odbora širom Srbije i taj broj nastavlja da raste. Uporedo sa tim, formiramo i resorne odbore za sve ključne oblasti. Počeli smo od odbora za pravosuđe u kome su eminentni stručnjaci poput Borivoja Borovića, Vladimira Vučinića i Vladimira Gajića. Slede ekonomija i finansije, odbrana i bezbednost, spoljni poslovi, kultura...

Narodna stranka nije tek još jedna politička organizacija nastala kako bi određena grupa ljudi lakše došla do izvesnih privilegija. Ako pogledate bolje, u njenom vrhu su ličnosti kojima to nije neophodno da bi kvalitetno živeli. Za razliku od mnogih drugih, imamo detaljan program, ali i ideologiju, u čijem je temelju to da nacionalne i građanske vrednosti nisu suprotstavljene, već da predstavljaju dve strane istog novčića. Mi verujemo da nema uspešne nacije bez emancipovanog i oslobođenog pojedinca, ali i obrnuto – da se slobodni građanin teško može razviti i do kraja ostvariti van kolektivnog konteksta, tj. države u kojoj živi ili nacije kojoj pripada.

Sebe vidite kao deo ujedinjene opozicije. Koje korake preduzimate u cilju objedinjavanja i koji je najmanji zajednički sadržalac oko koga bi se mogli integrisati?

            Čvrsto verujem da u našem glavnom gradu postoji kapacitet da se savlada režim. Koju god gradsku oblast da dodirnete, rezultati su katastrofalni. Da pomenem samo neke: setimo se kako je iz neznanja i bahatosti grad doveden do kolapsa tokom poslednjih radova na infrastrukturi, kako se na sve strane uništava kulturno nasleđe, kako cene komunalija vrtoglavo rastu – i to obrnuto proporcionalno kvalitetu usluga, kako se ugrožava se javni prostor, ali i privatna svojina građana.

            Objedinjavanje opozicije je, po meni, jedini način da se sa velikim stepenom verovatnoće ostvari pobeda, koja bi značila mnogo više od preuzimanja lokalne vlasti u prestonici. Ovaj režim je tako totalitarno ustrojen, da ne bi mogao da pretrpi ni najmanji poraz – u Babušnici, a kamoli u Beogradu. Ako bi se to dogodilo, došlo bi do oslobađanja straha i domino efekta. Ništa više ne bi bilo kao pre.

            Stoga je od presudne važnosti da se prevaziđu partikularni interesi, lične sujete i da se ostvari što je moguće većistepen jedinstvana opozicionom frontu. Stav Narodne stranke je da su dobrodošli svi koji su spremni da se javno obavežu da ni na kakav način neće kolaborirati sa režimom – sada ili u budućnosti.

Da li je neko već prošao taj vaš „test“ i šta je minimalna zajednička platforma za okupljanje?

            U interesu postizanja dogovora, u ovom trenutku nikoga ne bih apostrofirao, ako mi dozvolite.Naravno, mnogo je lakše postignuti saglasnost oko komunalnih pitanja, nego oko političkih, gde svakako postoji veći stepen divergencije. Ali, čak i za to postoji rešenje, bude li političke volje. Naime, ako dođe do vanrednih republičkih izbora, opozicija bi mogla da napravi zajedničku listu i da se obaveže da bi nakon pobede oročila trajanje vlasti na svega godinu dana. U tih godinu dana posvetili bismo se upostavljanju pravne države, oslobađanju medija, povratku vladavine prava i uopšte normalnosti u naše društvo. Tada bismo raspisali u potpunosti slobodne izbore na kojima bi građani mogli da se bez pritiska i ucena opredele za političku opciju koja im je najbliža.

Kao što je u Makedoniji izbore raspisala tehnička vlada?

            Ne bih pravio direktna poređenja.

Ako bi opozicija na izborima zaista osvojila vlast, da li bi to ukazivalo da se radilo o regularnijim izborima od prethodnih?

            Trenutne okolnosti su izuzetno teške. Mi ćemo nastaviti da se zalažemo za što veći stepen "unormaljivanja", koje bi stvorilo pretpostavke da se dođe do pobede. A onda, da bismomogli da budemo zajedno uprkos razlikama, moramo definisati zajednički imenitelj. Mislim da je ovo što sam pomenuo više nego dovoljno – da se dogovorimo da po pitanjima po kojim se ne slažemo nema aktivnosti godinu dana i da sve svoje snage usmerimo na stvaranje normalnih okolnosti u društvu. I onda pošteno – ko na slobodnim izborima dobije podršku naroda za platformu koju bude zastupao, neka je kasnije sprovodi, poštujući zakone i Ustav.

Ako DS kaže da prihvata vaše uslove, zar to automatski vlasti ne daje priliku da radi ono čime se i do sada bavila: da „veša“ pljačkaške privatizacije celoj koaliciji, kao što je do sada DS-u. Pogledajmo samo relaciju Mitrović-Đilas…

            Ovaj režim je uspostavljen na talasu obećanja da će rešiti te 24 "pljačkaške privatizacije". Evo u šestoj su godini svoje apsolutne vlasti – i šta su po tom pitanju uradili? Da li su poništili i jednu od njih, raskinuli ugovor? Da li je iko pravosnažno osuđen? Ne, naprotiv - ljudi koji su ih sprovodili danas su u vrhu vlasti. Na prvom mestu Siniša Mali, koji je bio direktor tenderske privatizacije baš u to vreme. I drugi ljudi iz današnje vlasti su u to bili uključeni – Zorana Mihajlović, na primer.

Da li treba podsećati da je dugogodišnji šef kabineta Mlađana Dinkića danas šef kabineta predsednika Republike?

            Ne želim da branim ekonomsku politiku pre 2012, u čijem osmišljavanju i sprovođenju ja nisam učestvovao, ali činjenica je da su oni koji su danas na vlasti imali itekako dovoljno vremena da otklone sve njene nepravilnosti i posledice. No kako god, danas nam je potreban racionalan pristup koji zahteva objedinjenje svih onih koji nisu spremni za kolaboraciju sa režimom. To je po meni jedini put za pobedu i u Beogradu i u Republici.

Kako posmatrati druge teme, kao što je Kosovo i Metohija? Vaš potencijalni partner Saša Janković je rekao da ako Srbija zaštiti ono što je njena istorija, onda nema ništa protiv da se Kosovo razvija kao demokratska država? Da li se vaš stav razlikuje i u čemu?

            Pitao sam ga za to – rekao mi je da je iskoristio nesrećnu formulaciju i da nije tako mislio. Drago mi je bilo da to čujem. Svakako nemamo identično mišljenje po svim pitanjima, Kosmet je verovatno među njima.

            Moj stav se nije promenio od vremena kada sam bio ministar spoljnih poslova. Ova vlast vodi katastrofalnu politiku i približava nas svršenom činu, kada će se od Beograda tražiti da potpiše takozvani sporazum o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa između Kosova i Srbije, čime se direktno otvara put ka stolici Prištine u UN.

Ako je Kosovo došlo do faktičke nezavisnosti, šta ta stolica u UN menja suštinski, kao što je NATO toliko ovde prisutan da samo fali formalno članstvo? I, ako vlast pređe u vaše ruke onako kako ste opisali, da li je moguće voditi drugačiju politiku povodom Kosova?

            Moglo je da se radi drugačije, tako da Albancima fali i mnogo šta drugo, a ne samo stolica... Rešenje je svakako u pregovorima koji bi rezultirali kompromisom, ali osnovni je postulat u međunarodnim pregovorima da ništa nije gotovo i ništa se ne implementira dok se sve ne dogovori. Ova vlast je radila obrnuto, i to će u svetskim diplomatskim analima ostati zabeleženo kao primer lošeg pregovaranja.

            Zapanjen sam kad slavodobitno izađu u javnost sa podatkom da više od 1670 dana nije formirana Zajednica srpskih opština – zbog toga bi trebalo da ih je sramota! Priznajete da ste dali sve – od telefonskog pozivnog broja, do rasformiravanja pravosudnog sistema Srbije na severu Pokrajine, a da ste zauzvrat dobili neko mršavo obećanje koje se ne ispunjava već 1670 dana! To je dokaz ili da ste nestručno pregovarali ili da ste pak tražili i dobili nešto drugo: recimo – okretanje glave međunarodne zajednice od represije koju sprovodite u zemlji nad sopstvenim narodom.

Ta međunarodna zajednica ima manje-više isti pogled na Srbiju kao na Bugarsku, Makedoniju, Rumuniju...

            Mnogi u Evropi gledaju na Zapadni Balkan kao na jedinstvenu celinu, koju nemaju ozbiljnu nameru da integrišu u punopravno članstvo, već da je održavaju kao tampon zonu prema Bliskom Istoku, koji iz njihove perspektive počinje sa Turskom. Doskora se pogrešno mislilo da je Bliski Istok na bezbednoj udaljenosti od Evrope i da procesi urušavanja tamošnjih poredaka neće imati uticaja na Stari kontinent.

Nije bio daleko kad su ga bombardovali...

            Ponavljam, mislili su da to neće po njih imati posledice. Ne govorim samo o izbeglicama, već i mnogim pratećim efektima, kao što su rast verskog ekstremizma ili generalno pogoršanje bezbednosti. Ništa od onoga što je prouzrokovalo izbegličku krizu 2015. godine se nije promenilo na bolje – naprotiv.

            Novi talas izbeglica bi se mogao dogoditi u svakom trenutku, i stoga potreba za zonom razdvajanja u kojoj bi se apsorbovali svi prateći šokovi. To u dobroj meri objašnjava manjak kritičkih tonova iz Evrope povodom neprikrivenog gaženja i razgradnje demokratskih vrednosti i institucija na Zapadnom Balkanu. Ako tu treba da bude potencijalni kamp –šta će vam demokratija na tom prostoru? Naravno, ne treba vam – mnogo je bolje umesto nje imati upravnika koga uvek možete da pozovete i naredite mu šta da učini.

Šta bi se povodom Kosova i Metohije preduzimalo tokom perioda od godinu dana o kome govorite?

            Samo ono oko čega bi mogli da se slože svi uključeni akteri.

Zaustavili biste pregovore?

            O tome u okviru opozicije nismo pričali, jer je jasno da po tom pitanju imamo različita mišljenja. Ako ne bismo mogli da se oko toga složimo i nakon preuzimanja odgovornosti, onda bi to moralo da sačeka sledeću vlast, onu koja bi bila nakon godinu dana izabrana sa punim legitimitetom.

Kako biste to objasnili `međunarodnoj zajednici` i da li bi ona to prihvatila?

            Upravo ovo. Uvek je najbolje reći ono što i jeste. Ne vidim šta bi to drugo mogli da urade nego da se slože, koliko god nevoljno. Na kraju krajeva, nije ovo što se dešava u vezi sa Kosovom nešto najduže i najsloženije zabeleženo u istoriji svetskih pregovaračkih procesa. Početni stav koji bih ja predložio je da imamo Ustav i Rezoluciju 1244 i da je to okvir za pregovore sa drugom stranom, pa da vidimo dokle ćemo stići.

            Nikada na početku ne otkrivate na šta ste spremni da pristanete kao krajnji kompromis. To je još jedan od razloga zašto je poziv vlasti na takozvani «unutrašnji dijalog“ neozbiljna stvar, koja služi isključivo u marketinške svrhe. Naravno, još supstancijalniji razlog zašto Narodna stranka u njemu ne učestvuje je to što u Srbiji danas nema elementarnih preduslova za bilo kakvu vrstu ozbiljnog društvenog dijaloga u okolnostima okupacije i zloupotrebe svih javnih resursa.

Vlast tim dijalogom daje „smokvin list“ onome na šta je već pristala?

            Nemam tu informaciju, ali ne bi me iznenadilo da je tako.

Znači, govorite o otvaranju novih pregovora sa rekonfigurisanom pozicijom Srbije?

            Pa, pozicija ove vlasti nije donela nikakav rezultat – i sami to priznaju. Logično je da bi morala da se menja.

Vlast i opozicija zajednički ne pominju Rezoluciju 1244…

            Ona je eksplicitno navedena u programu Narodne stranke, kao polazni temelj svakog budućeg rešenja za Kosovo. Ona je trenutno glavna pravna barijera za članstvo Kosova u UN, sem ako Srbija ne pristane da stavi potpis na sporazum o normalizaciji odnosa sa Kosovom, koji smo ranije pominjali. Ukoliko to potpišemo, neka od članica Saveta bezbednosti koja priznaje Kosovo će ubrzo potom predložiti Rezoluciju SB kojom se Generalnoj skupštini UN predlaže kosovsko članstvo.

            Na tom glasanju u Savetu bezbednosti, stalne članice koje se tome protive – Rusija i Kina – zatražiće stav Beograda, da bi odlučili kako da glasaju, to jest, da li da iskoriste svoje pravo veta. I to će biti trenutak istine.

Hojt Ji je u Beogradu govorio na temu Kosova. Opozicija u tome nije videla ništa sporno. Kako vidite reakciju vlasti? A kako mislite da građani reaguju na držanje opozicije?

            Ja nisam rekao da to nije sporno, već da nije novo. Američka politika prema Srbiji se ne menja već duže vreme. Tako će po svoj prilici ostati i u doglednoj budućnosti, jer jevrh američke izvršne vlasti prilično nezainteresovan za događaje na Balkanu. Do tada će činovnici Stejt departmenta zaduženi za naš prostor nastaviti da vode stvari prema utvrđenim parametrima.

            Jedina razlika u odnosu na prethodne posete američkih zvaničnika je to što je režim ovaj put podigao vrevu u medijima, kako bi se skrenula pažnja javnosti sa neprijatne činjenice da su tih dana neustavno poslali srpske sudije sa Kosmeta u kabinet Hašima Tačija da ponizno polože zakletvu nad takozvanim kosovskim ustavom. Takav cirkus se po pravilu dešava svaki put kada treba prikriti neku neprijatnost – veštački se u tabloidima podigne prašina. Vučić je pritom, ovaj put bio lično dodatno iziritiran činjenicom da mu je Ji doneo poruku da Amerika ne pristaje na podelu Kosova.

            Inače, krajem septembra, u Njujorku, on je u razgovoru sa nižim službenikom Stejt departmenta izneo genijalnu ideju podele Kosova, originalnu otprilike koliko i rupa na saksiji. Službenik je to, prateći pravila službe, preneo svome nadređenom – Hojtu Jiu, koji nije mogao da pita nikog iznad, jer to nikog iznad u Vašingtonu i ne zanima. Logično je bilo da pod takvim okolnostima Ji u Beogradu samo ponovi da je američka politika da nema podele.

            Da je Vučić imao elementarno poznavanje toga kako funkcionišu diplomatija i međunarodni odnosi, nikada ne bi pokušao da ide tim uzaludnim putem, što je samo dodatno zacementiralo američku poziciju.

            Nemojte me pogrešno razumeti – ja ne mislim da je podela najgore što na Kosmetu može da nas snađe, ali za tako nešto je potrebna daleko ozbiljnija priprema „terena“ – diplomatskog i svakog drugog. Vučić to znanje ne poseduje, a karakter mu ne dozvoljava da bilo koga upita za savet – po ovom ili bilo kom drugom pitanju.

Srbija bi sa promenjenom politikom mogla da nastupi zvanično…

            Šta god ljudi mislili o politici pre 2012, ona je bila jasno ustrojena i imala je cilj. Do pred kraj 2010. godine, bila je i integralno i bez devijacija sprovođena. Nikada ne smete reći: država, to sam ja i pregovarati sami, bez institucionalne podrške. To je neodgovorno, štetno i gotovo uvek sa sobom nosi katastrofalne posledice.

Odnos dobrog dela opozicije je svilen prema američkoj administraciji. Nastupa sa pozicije da smo mali i da treba da ćutimo. I zato je dobar deo naroda upamtio da je Jiu spočitavao Vulin? Kakav je odnos opozicije prema američkoj administraciji?

            Kada je reč o kolegama iz opozicije, ne bih da potenciram ono što nas razdvaja, sve dok se zajedničkim snagama ne budemo izborili za normalne okolnosti u našoj zemlji. A ako ste mislili na mene, moj odnos prema Americi svakako nije bio dovoljno svilen da bi ih sprečio da u poslednjem krugu glasanja za Generalnog sekretara UN iskoriste, kao i Velika Britanija, svoj veto kako bi me sprečili da budem izabran.

            Lično smatram, da nije zgoreg birati reči prilikom obraćanja velikim silama, ukoliko ste odgovorni prema narodu i državi koju predstavljate. Moraju se naravno znati jasne crvene linije preko kojih se ne prelazi kada su u pitanju nacionalni iteresi, ali reči treba uvek pažljivo meriti, kako se ne bi pričinila šteta.

Predsednik DSS Miloš Jovanović je izneo sumnje povodom vaše pozicije oko članstva Srbije u EU i konkretnog rešenja za Kosovo, apostrofirajući neodrživost politike „i EU i Kosovo“.

            Gospodin Jovanović treba da odluči da li će da bude vlast ili opozicija – na primer, na Vračaru gde ja živim. Po meni, biti danas istinska opozicija ovom pogubnom režimu podrazumeva da niste spremni na bilo koji vid kolaboracije sa njima.

            Povodom članstva u EU: Srbija je danas jako, jako daleko od potencijalnog članstva, kao i druge države Zapadnog Balkana. O tome smo već govorili. Kada bismo ovog trenutka počeli da radimo sve ispravno kada je reč o dostizanju evropskih standarda i kriterijuma, to bismo teško postigli za manje od 10 godina, a to politici večnost.

Ni Bugarska ne ispunjava kriterijume više nego Srbija , pa je članica...

            Ali danas su okolnosti u EU bitno drugačije. Baš zbog prethodnih iskustava, nije moguće zamisliti prijem novog člana koji u potpunosti ne ispunjava kriterijume.

Za EU nije problem to što mi ne ispunjavamo kriterijume, nego nešto drugo...

            Toga smo se malopre dotakli, ali u ovakvim međunarodnim okolnostima je jako teško pretpostaviti šta će se dešavati za samo godinu dana, a kamoli deceniju. Kako će EU izgledati, da li će imati iste ove članove, kako će biti ustrojena? Na ta pitanja niko nema odgovor.

            Stoga je u ovom trenutku potpuno teoretsko, hipotetičko pitanje da li hoćemo ili nećemo u EU, jer niti znamo šta će biti EU u tom periodu, niti da li će nas tamo hteti. Danas mislim da nas neće, možda se to promeni... Svi u Narodnoj stranci smatramo da treba raditi na dostizanju evropskih standarda u Srbiji. Povodom samog članstva, imamo u našim redovima i izrazite evroskeptike i one kojitonisu, ali se svi slažemo da ima toliko posla da se zemlja unormali da bi sada bilo besmisleno gubiti energiju na tu temu. Ako jednog dana to bude na stolu, u demokratskim državama se o tako važnim pitanjima odlučuje referendumom.

Ali, DSS traži da se izjašnjavanje održi sad...

            Mislim da to nije preterano ozbiljno, imajući u vidu sve okolnosti.

Ali, mi korake povodom Kosova pravimo sada, i pravimo ih tako da se rimuju sa parolom da je to važno za napredovanje u evrointegracijama. Dakle, zarad onoga što ste označili hipotetičkim ciljem, vlast sada realizuje konkretne stvari koje nemaju hipotetičke nego trajne posledice... Možda je imajući baš ovo u vidu, Jelena Guskova u intervjuu «Politici» ocenila da će vlast dati stolicu Kosovu u UN. Ako ipak ne da, biće smenjena kao Tadić, da bi došli oni koji će to učiniti. Da li je Tadić stvarno bio smenjen (a sećamo se da je Nikoliću Brisel čestitao pobedu dva-trisata pre kraja glasanja) i da li biste vi pristali na tu cenu da biste bili sledeća vlast?

            Na ovo poslednje sam već odgovorio, a što se tiče izbora 2012, ne bih rekao da je Tadić „smenjen”. Istina je da je pred izbore došlo do pogoršanja odnosa sa Zapadom i teško je oteti se utisku da su oni koji su potom došli na vlast u tom periodu nešto obećali po pitanju Kosova – kako bi drugačije objasnili katastrofalno pregovaranje srpske strane?

            Inače, tog izbornog dana 2012. sam naravno zvao Brisel, kao ministar spoljnih poslova, i tražio da povuku čestitku. To su i učinili, uz izvinjenje zbog „slučajnog propusta“.

            Ne znam koliko su bili iskreni. Neki efekat je napravljen, a konačna razlika je bila mala. Nikada nećemo znati kako bi istorija izgledala da nije došlo do te čestitke.

Za kraj, kako biste objasnili totalitarnost sistema u Srbiji o kojoj govorite?

            O svim važnim pitanjima – od državnih i strateških do kadrovskih i gradskih – danas odlučuje isključivo jedan čovek. I ranije je bilo dominantnih figura u našem političkom životu, ali je to realno neuporedivo sa trenutnom situacijom. Recimo, u prethodnoj vladajućoj strukturi, za određene stvari sam imao Tadićevu podršku, ali i ozbiljnih problema da to sprovedem kod Cvetkovića. Da li možete da zamislite danas da Vučić da zeleno svetlo nekom ministru za nešto, a da se onda tome usprotivi Ana Brnabić? Naravno da ne.

            Ako se ovako nastavi, srljaćemo iz greške u grešku, od kojih neke mogu imati dugoročne posledice. Zato prvi korak mora biti demontiranje totalitarizma.

Nije li uzimanje ruskog naoružanja u funkciji resuverenizacije Srbije?Može li se poreći da je naoružavanje srpske Vojske ruskim naoružanjem znak resuverenizacije u spoljnoj politici?

            Srbija treba da bude vojno neutralna, ali ova vlast nije učinila ni jedan smislen korak u sistemskom utemeljivanju te politike. Narodna stranka se zalaže da vojna neutralnost bude upisana i u Ustav, i da se takođe donesu nova vojna doktrina i strategija bezbednosti zasnovana na takvom opredeljenju. O vojnoj neutralnosti imamo samo jednu rezoluciju Skupštine, a to nije dovoljno da bi se ona učinila funkcionalnom i održivom.

            Što se tiče izbora naoružanja, zaista se ne bih mešao u nešto što mi nije oblast. Na političarima je da donose političke odluke, poput recimo neutralne orijentacije države, a oni koji se razumeju u struku su tu da ih sprovedu u delo.

            To naravno nije moguće ako na ključna mesta u sistemu bezbednosti dovedete partijske poslušnike – poput Gašića na čelo BIA, ili dr Stefanovića postavite za sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost. Podvlačim da nisam stručan u toj oblasti, ali pretpostavljam da bi rusko naoružanje bilo jedan od značajnih elemenata održivosti politike vojne neutralnosti. Koliko mi je poznato, takav nam je u velikoj meri i postojeći arsenal, a i vojska je tako trenirana, da bi bilo dosta teško i skupo to menjati.

Zar mislite da sam ja obraćanje Međunarodnom sudu pravde isisao iz prsta?

Jedna od najvažnijih odluka vlade u kojoj je bio Vuk Jeremić bilo je pristajanje da se u odlučivanje o Kosovu i Metohiji – uprkos Rezoluciji SB UN 1244 – uključi Evropska unija. Politička koplja se oko tog zaokreta lome i danas. Otuda nezaobilazno pitanje - da li biste nešto promenili u odluci da se pitanje Kosova i Metohije izmesti iz UN i da pređe pod okrilje EU?

Traženje savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde kroz rezoluciju Generalne skupštine UN je bila odluka državnih organa, a ne bilo čiji lični hir. To je urađeno da bi se kupilo vreme, jer su neposredno posle proglašenja nezavisnosti, pod žestokim diplomatskim pritiskom SAD i drugih uticajnih zemalja, počela da pljušte priznanja takozvane Republike Kosovo

            Traženje savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde kroz rezoluciju Generalne skupštine UN je bila odluka državnih organa, a ne bilo čiji lični hir. To je urađeno da bi se kupilo vreme, jer su neposredno posle proglašenja nezavisnosti, pod žestokim diplomatskim pritiskom SAD i drugih uticajnih zemalja, počela da pljušte priznanja takozvane Republike Kosovo.

            Traženjem savetodavnog mišljenja, taj proces je značajno usporen, i stvorila se prilika da to vreme iskoristimo za diplomatsku aktivnost.

            Nije jednostavno za zemlju naše veličine i diplomatskog statusa dobiti prijem na dovoljno značajnom nivou u nečijoj prestonici kako bi ih ubedili da ne popuste pod snažnim pritiskom da prizna Kosovo. Amerika, na primer, ima ambasadora skoro svuda, i njega će predsednik ili premijer svake zemlje primiti kad god on zatraži, ali srpskog, ako ga uopšte ima, neće. Ali, ministra spoljnih poslova će primiti. Ja zato nisam izlazio iz aviona, obišao sam celu planetu uveravajući zemlje članice UN u ispravnost našeg stava.

            Bili smo u tome uspešniji nego što se očekivalo. Inače, mnogi su me kritikovali zbog toga kako je formulisano pitanje koje smo predložili da Generalna skupština UN uputi Međunarodnom sudu pravde. Zar mislite da sam ga isisao iz prsta, tj. sam sastavio?

            Naravno da nisam. To je bio rezultat konsultacija najeminentnijih domaćih stručnjaka za međunarodno pravo, pojačanih ozbiljnim timom njihovih kolega iz inostranstva. Ali, kako god da je pitanje bilo formulisano, odgovor je morao sadržati određeni element koji bi išao na ruku svetskim silama dominantnim kako u UN, tako i u Međunarodnom sudu pravde. To je naprosto tako, ne treba gajiti iluzije.

U našem konkretnom slučaju, pronađena je „kvaka“ tako što je sud zaključio da "akt o proglašenju nezavisnosti ne krši međunarodno pravo. Međutim, u isto vreme, sud je rekao i da to nije način kojim je moguće uspostaviti državnost, kao i podvukao ključnu važnost Rezolucije 1244 u tom kontekstu.

            U našem konkretnom slučaju, pronađena je „kvaka“ tako što je sud zaključio da "akt o proglašenju nezavisnosti ne krši međunarodno pravo. Međutim, u isto vreme, sud je rekao i da to nije način kojim je moguće uspostaviti državnost, kao i podvukao ključnu važnost Rezolucije 1244 u tom kontekstu. Ogromna većina medija taj drugi deo sudskog mišljenja nije ni prenela. Nas ta situacija nije iznenadila, na nju smo bili spremni.

            Naša zamisao da se proces okonča izglasavanjem Rezolucije u Generalnoj skupštini UN je nešto što smo od početka planirali, jer podsećam – upravo je Generalna skupština bila organ koji je zahtevao mišljenje od Međunarodnog suda pravde.

O tome da je donesena odluka o promeni rezolucije, iz Beograda sam obavešten veče uoči glasanja za koje kome sam osigurao većinu za naš originalni tekst. Bio sam u šoku i pokušao da stupim u kontakt sa Beogradom. Niko nije hteo da mi se javi, niti da odgovori na brojne poruke dramatičnog sadržaja koje sam im slao svim dostupnim kanalima. Znali su šta mislim, a to mislim i sada - ta odluka je bila potpuno pogrešna

            Tekst rezolucije koji smo podneli je bio pažljivo sročen i sadržavao je: "Hvala sudu što je dao mišljenje koje smo zatražili, i s obzirom da je jednostrano proglašenje secesije neprihvatljiv način dobijanja državnosti, pozivamo strane da putem pregovora pod okriljem UN dođu do uzajamno prihvatljivog rešenja."

            Moj zadatak kao ministra spoljnih poslova je bio da u Generalnoj skupštini UN izlobiram većinu za takvu rezoluciju, što sam uz velike napore i učinio. Zato je i došlo do dramatičnih pritisaka da rezoluciju povučemo! Pritisak je išao prvo na mene, ali ja sam odbio da o tome čak i razgovaram. Onda su ga preusmerili na više instance u prestonici, koje su, nažalost, pod pritiscima i pretnjama popustile.

            O tome da je donesena odluka o promeni rezolucije iz Beograda sam obavešten veče uoči glasanja za koje kome sam osigurao većinu za naš originalni tekst.

            Bio sam u šoku i pokušao da stupim u kontakt sa Beogradom. Niko nije hteo da mi se javi, niti da odgovori na brojne poruke dramatičnog sadržaja koje sam im slao svim dostupnim kanalima. Znali su šta mislim, a to mislim i sada - ta odluka je bila potpuno pogrešna.

            Bilo kako bilo, nisam uspeo da im promenim stav, i nije bilo druge nego da sprovedem u delo zvaničnu odluku - sve drugo bi bilo kršenje zakona i zloupotreba službenog položaja.

A zašto tada niste podneli ostavku? 

Zašto u tom momentu nisam podneo ostavku? Do samog dana glasanja, kada se pred Generalnom skupštinom UN našao promenjeni tekst rezolucije, ja sam države članice ubeđivao da nas podrže i da ostanu pri stavu da ne priznaju Kosovo. Momenat popuštanja pod pritiskom i zamene naše originalne rezolucije novom, podnesenom zajedno sa EU, svi su krenuli da tumače kao naše odustajanje od Kosova... Oni koji su do tog trenutka podržavali nas, bili su prilično zbunjeni – a do tada su uglavnom samo sa mnom komunicirali. Da sam tada podneo ostavku, vrlo verovatno bi značajan broj tih zemalja priznao Kosovo u narednim danima i nedeljama. To nisam mogao da dozvolim


            Hvala Vam na tom pitanju. Mnogi sa kojima sam razgovarao znaju odgovor, ali otkriću to u ovom intervjuu prvi put u i javnosti.

            Do samog dana glasanja, kada se pred Generalnom skupštinom UN našao promenjeni tekst rezolucije, ja sam države članice ubeđivao da nas podrže i da ostanu pri stavu da ne priznaju Kosovo. Momenat popuštanja pod pritiskom i zamene naše originalne rezolucije novom, podnesenom zajedno sa EU, svi su krenuli da tumače kao naše odustajanje od Kosova.

            To su, naravno, na sva usta govorili i Albanci i svi oni koji su ih podržavali. Oni koji su do tog trenutka podržavali nas, bili su prilično zbunjeni – a do tada su uglavnom samo sa mnom komunicirali. Da sam tada podneo ostavku, vrlo verovatno bi značajan broj tih zemalja priznao Kosovo u narednim danima i nedeljama. To nisam mogao da dozvolim.

            Progutao sam knedlu, i sve njih ponovo kontaktirao, obišao i predstavio im stav da naše odustajanje od originalnog teksta rezolucije ne znači da smo odustali od Kosova, i ubeđivao ih da svoj stav ne promene. To niko drugi nije mogao umesto mene da uradi. To je razlog zbog kojeg nisam imao pravo na ostavku, no to je i momenat kada je postalo jasno da sam neka vrsta disidenta u vlasti i da za mene u budućoj vladi neće biti mesta.

            Zbog toga sam se, u dogovoru sa državnim vrhom, i odlučio da kandidujem za Predsednika Generalne skupštine UN. Sa mesta ministra spoljnih poslova bih te 2012. godine otišao bez obzira na ishod glasanja, kako u UN, tako i u Srbiji

(Diana Milošević, portal Fakti)

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će crnogogorski „Zakon o slobodi veroispovesti“ biti povučen?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner