четвртак, 28. март 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > ЕУ прећутно дозволила Србији да не мора да уводи санкције Русији док год успуњава све што јој се поводом КиМ из Брисела тражи
Политички живот

ЕУ прећутно дозволила Србији да не мора да уводи санкције Русији док год успуњава све што јој се поводом КиМ из Брисела тражи

PDF Штампа Ел. пошта
Александар Поповић   
субота, 20. септембар 2014.

Чланови Главног одбора Демократске странке Србије, драги пријатељи,

Пред нама је, на данашњој седници Главног одбора, наизглед само технички, а суштински изузетно важан посао. Требало би да утврдимо предлоге Пословника о раду и измена и допуна Статута, о којима ће расправљати Скупштина Демократске странке Србије заказана за 12. октобар. Разговараћемо о начинима и правилима на које ће наша странка функционисати у наредне четири године. Скупштина је, наравно, власна да утврди и промене страначког програма, а моје је задовољство да констатујем да није пристигао ниједан предлог измене и допуне страначког програма, те да на самом почетку, пред Главним одбором констатујем да Демократска странка Србије свој програм неће мењати, да ће остати при својим садашњим политичким позицијама и да ће, без Војислава Коштунице на челу, наставити да спроводи политички програм који је својим највећим делом он инспирисао и дефинисао. Наставићемо да се боримо за војно и политички неутралну Србију, Србију која је слободна да своју политику, у сваком појединачном случају, економском, социјалном, политичком...сама дефинише, способна да иде ка свом циљу и да има у сваком погледу одрешене руке. Наставићемо да се боримо за слободну Србију.

У Демократску странку Србије је свако од нас ушао добровољно, и она припада свима нама подједнако. У њу смо ушли зато што смо се слагали и слажемо се са њеним политичким програмом. У тај програм, у ту политичку филозофију, да Србија, увек и у свакој околности, треба да буде своја и води своју политику, политику која одговара њој самој, а не било коме другом, да треба да следи своје, а не неке друге интересе, верујемо. Наш однос према прошлости, садашњости и будућности, изражен кроз страначки програм је оно што нас спаја. Када променимо своја размишљања о свету око нас, када променимо своја политичка уверења, када она постану неподударна програму странке, напустимо је. Ако странку напуштамо из баналних разлога, зато што у једном тренутку нису испуњене наше личне амбиције, зато што смо чули нешто што нам се у том тренутку не свиђа, зато што нисмо у стању да поднесемо одлуке већине, можда нам онда у њој није ни било место. Исто као што навијамо за неки клуб и када осваја шампионате и када испада из лиге, исто као што особу коју волимо волимо и када у међусобном односу цветају руже и када је пут посут трњем.

Верујем да је у животу могуће остварити све. Испрва је потребна машта, а потом енергија и заједништво у једној идеји. Ја сам дубоко уверен да је идеја политичке неутралности довољно снажна. Верујем да идеја слободне и целовите Србије, Србије која пре свега води рачуна о добру своје државе и народа, сарађујући са свима који то желе, али у складу са сопственим интересима, протоком времена добија и на снази, и на вредности, и на потврди сопствене истинитости, чак и брже него што нам се то чини. Идеја је, дакле, довољно снажна. Друго је питање да ли су довољно јаки људи који је носе? На нама је да то у будућности покажемо. Да најбоље од себе дамо организацији која и представља политичка уверења која следимо, а да личне сујете, анимозитете, неосноване амбиције изузмемо из свог политичког деловања. Синергија јесте важна, и важно је да након наредне Скупштине странке будемо ојачани новим људима који странци прилазе, а залажу се за њен програм, да се оснажимо сарадњом са свима онима који верују у слободу Србије, а не желе да се ангажују у странци, или су у невладином сектору и различитим организацијама. Морамо да постанемо платформа за окупљање и да као такви  будемо реална алтернатива свим еврофанатичним владама и њиховим тобожњим опозиционим алтернативама.

У овој прилици морам да кажем да су неки наши страначки другови решили да нас напусте и да крену својим политичким путем. Жао ми је због тога. Уколико су разлог за њихов одлазак различита политичка уверења од оних које заступа Демократска странка Србије, било би јако добро да знамо у чему су те разлике, и када су оне настале, пошто Демократска странка Србије своје политичке ставове није мењала, а они се нису, барем не јавно, изјашњавали о томе. Ако је некоме разлог за одлазак било обједињавање, јачање снага које су против политичког и војног сврставања Србије у било који блок који би ограничио нашу слободу у ма ком погледу, чудно је и нелогично да присталице обједињавања то манифестују напуштањем постојеће и стварањем нове политичке организације.

На предстојећој страначкој скупштини морамо, у ствари, показати од каквог смо материјала прављени, потврдити шта смо и колико вредимо. Треба да покажемо снагу, чврстину, јединство у свим својим индивидуалним разликама и потврдимо политичку и заједничку вредност. Ако смо верни идеји која нас је окупила, ако поштујемо себе, своја начела и све оно што је Демократска странка Србије постигла и шта је значила у протекле две деценије, ако, у крајњој линији, мислимо добро својој земљи, морамо показати да смо дорасли искушењима. У ситуацији у којој се Странка нашла, то значи да морамо слободним опредељењем, искључиво у име идеје и заједничког интереса, а без личних, завичајних или ма каквих других калкулација, поштовати слово Статута, бити фер у лобирању и на крају изабрати најбољег међу онима који се буду појавили као кандидати за председника Странке. Не смемо дозволити да будемо пристрасни, ускогруди и нарочито не лични, како не би дошло до раздора међу кандидатима који би се одразио на Странку у целини и изазвао нове потресе. Нека то буде изборни процес без тешке речи и без било чега личног, искључиво заснован на сучељавању метода у остваривању свима заједничке страначке политике. Мора се унапред знати да ће онај ко буде изгубио на изборима, заједно са својим присталицама, пружити сваку подршку и пуну сарадњу победнику. Јер појединци су ту да би обавили посао и по природи ствари су пролазни, али идеје Странке и њен Програм се не мењају. Заједно смо, као саборци и истомишљеници, прошли кроз политичко сито и решето, и током година поделили добро и зло: зато останимо , драги пријатељи, господа и родољуби, какви смо увек били. Јер то није битно само за будућност Демократске странке Србије него заиста и за будућност народа и државе којима је та Странка, каква је била до сада, неопходна и којима сви посвећујемо своје напоре у јавном животу.

У готово двадесет и пет година посттитовског вишестраначја у Србији, Демократска странка Србије је нешто мање од пет година учествовала у вршењу власти. Елементарна статистика нам говори да се у оно време, у оних три и по године када је Демократска странка Србије била већински партнер у влади и када је Војислав Коштуница био премијер и водио владу Србије, у Србији живело најбоље. Просечне плате су 2007 године биле  веће него данас, директних страних инвестиција је било неупоредиво више, буџет је био у суфициту, а не у дефициту, није се расправљало о томе да ли ће се плате и пензије смањивати и за колико, већ у шта ће се и како новац инвестирати, медији су били слободни, а влада подједнако отворена за добронамерне примедбе, сугестије и за неоправдане нападе.

А онда је политика заштите државних интереса уступила место политици евроунијатског фанатизма. И данас, када се говори о преломним тачкама у политичком и економском погледу, сви говоре, и власт и опозиција, о 2008. години. Тада је, одласком Коштунице са места премијера, а ДСС-а са власти, почео суноврат државе.

Да ли смо ми из ДСС-а, док смо били на власти, правили грешке? Свакако јесмо. Не онолике ни онакве какве су нам и тада и касније приписиване, какве су нам политички противници товарили за врат. Наше су грешке наша кривица, људи који су, под логом ДСС-а те грешке чинили јесу наша одговорност, али је наша кривица и то што нисмо довољно брзо и јасно одговарали на нападе на странку који су били неосновани. И без обзира на грешке које смо чинили, а ја их, ево данас, све преузимам на себе, владе ДСС-а, а поготово она од 2004-2007 године су биле владе са највише позитивних резултата од увођења вишестраначја у Србији.

У Србији се данас не живи добро. У Србији је данас могуће живети боље. Али да би се живело боље, неопходно је променити магистрални правац српске политике. Јер о евроунијатским владама је једноставно говорити. Нема великих разлика међу њима. И зато се, без обзира на њихове промене, на то ко је наводна власт, а ко наводна опозиција, политички живот у Србији састоји искључиво од деловања оних који, овако или онако, јавно или прерушено, исказано или неисказано, сматрају да „Европа нема алтернативу“. И хајде да, без обзира на медијску буку, кажемо истину: ма колико се ова влада и председник Србији трудили да покажу да воде политику неутралности, да ходају, као што каже председник Николић, „средином улице“, то просто није истина. Влада Србије је, због прихватања захтева Европске Уније, у интересу Брисела а не у интересу економије Србије, прихватила да не помогне додатни извоз пољопривредних производа у Руску Федерацију. И то је, ма какви били заглушујућа медијска бука и спиновање, био једини захтев Европске Уније према Србији, везан за Руску Федерацију и кризу у Украјини. Није на нас вршен никакав притисак за увођење санкција коме се, тобоже, Србија храбро одупрла. И нека ми буде дозвољено да подсетим на оно што сам рекао на претходној седници Главног одбора, а то је да сам уверен, а на лична уверења имам право, да је Европска Унија прећутно дозволила Србији да санкције Русији не уведе, како би дала аргументе Влади Александра Вучића за домаћу употребу, док, истовремено, та иста Влада испуњава све што јој се, када је реч о Косову и Метохији, из Брисела тражи.

Да ли је ЕУЛЕКС, мисија Европске Уније, њених чланица и њихове заједничке политике, заиста неутралан? ЕУЛЕКС који прогања Славишу Ристића, нашег Славишу Ристића, Србина који је радио, као председник општине Зубин Поток, биран по законима државе којој припада, а не тзв. „Републике Косова“, за убиство са којим нема никакве везе, и које се одиграло у време када није био у Србији. Прогања га Европска Унија, која није статусно неутрална, која спроводи законе тзв. „Републике Косова“ који су све само не неутрални, прогања, за рачун косовско-метохијских Албанаца, и њега и Стевана Вуловића и Оливера Ивановића. Јасно је да смо опозиција овој влади Србије. И исто тако јасно очекујемо од владе Србије заштиту Славише Ристића, као што јасно очекујемо од одборника барем на северу Косова да прекину сарадњу са ЕУЛЕКС-ом и изађу из албанских институција у покрајини. Јасно и свима онима који су заљубљени у Брисел, кажемо, питамо их заправо, да ли је то оно што желе? Јер, ЕУЛЕКС и прогон Срба који он систематски врши, јесу савршена слика Европске Уније и њеног односа према држави Србији.

Европска Унија, мене лично, све више и више подсећа на систем кога се неки од нас сећају, а други су учили о њему из књига. Тај систем је, наравно, промењен и усавршен у односу на времена у којима се прво примењивао, као што су се мењале и фризуре, начин одевања или музички укуси. У Европској Унији је суверенитет земаља ограничен, на начин на који је то прво описао Леонид Иљич Брежњев у својој теорији ограниченог суверенитета. Слободни сте, у Европској Унији, дакле, онолико колико вам неко други, јачи, већи и моћнији, то дозволи. Брежњева давно нема, данашња бриселска здања додуше архитектонски помало подсећају на зграду у Москви у којој је било седиште Савета за узајамну екомонску помоћ. Европска Унија својим чланицама мења непослушне или недовољно послушне председнике влада - тако су у Грчкој сменили Папандреуа и именовали особу по вољи Уније. Смењен је на сличан начин и Берлускони и доведен Монти. Наследници Папандреуа и Берлусконија нису, пре него што су постали председници влада, учествовали на изборима. Но, то у Европској Унији није ни важно. Сетите се, драги пријатељи, да је једино Најџел Фараџ поставио питање ко је и како изабрао ван Ромпеја и Ештонову. Свима се другима у Унији то чинило потпуно нормалном ствари. Дозволите ми, узгред, да вас подсетим да се процењује да годишња корупција у Европској Унији стаје око 120 милијарди евра. Да ли је наметање функционера без избора, да ли је енормна корупција, идеал коме тежимо? Не, није.

Уосталом, чак и еврофанатичним странкама би порука Европске Уније да укине комесара за проширење и уведе комесара за суседство (а, немојте заборавити, копнено суседство Европске Уније се простире, захваљујући постојању Сеуте, Мелиље, Француске Гвајане...на четири континента) била сасвим довољна. Довољна, ако ништа друго, барем за расправу у самој Србији о томе којим путем треба да идемо. Те расправе, услед потпуне омађијаности владе Унијом, нажалост нема. И сасвим су јасне поруке које из Брисела стижу, поруке да Србији нема места у Европској Унији. Једино што те поруке нема ко да чује нити ко да разуме.

Европска Унија нам, међутим, није крива због тога што имамо владу која пузећи прихвата независност такозване „Републике Косова“. Није нам крива ни због тога што, иза леђа јавности, припадници Војске Србије учествују у вежбама које за циљ имају стварање снага НАТО-а за брзе реакције, а које сутра могу бити употребљене под директном командом НАТО пакта против интереса Русије или неке од пријатељских земаља Србији. Није нам Европска Унија крива због споре обнове земље од поплава, па смо држава у чијој влади један министар, Велимир Илић, критикује владу због спорог чињења на отклањању последица поплава и захтева да се ради брже и боље. Улога опозиције у земљи јесте да критикује власт, али и да предлаже решења. Подсетићу вас, драги пријатељи, да је Демократска странка Србије изнела јасан план обнове поплављених подручја, који је укључивао и изворе финансирања и неопходне кораке. Жао ми је што нас влада није послушала, јер да јесте, ствари се не би одвијале онако како се одвијају данас, последице катастрофе би се много брже санирале.

Није нам Европска Унија крива ни што имамо владу чија потпредседница госпођа Удовички прво представља предлоге закона из свог ресора америчком амбасадору, а после тога српској јавности. Нија Унија крива ни што иста потпредседница Владе говори о томе како, упркос законској забрани и обећањима, државна управа и јавна предузећа и даље запошљавају, по страначком кључу, и како је то потребно забранити, а не зна да Закон о одређивању максималног броја запослених у локалној администрацији и Закон о буџетском систему, постоји још од 2009. године. Док она то говори, не знајући за законе из своје области, у Министарству за рад, запошљавање и социјалну политику, запослено је пет државних секретара и седам помоћника министара. Није нам Брисел крив зато што Министарство финансија одбија да достави информације о броју запослених у јавном сектору од ступања на снагу измена Закона о буџетском систему, као и податке о томе колико је људи и у којој институцији запослено у том периоду, па мора да интервенише повереник за информације од јавног значаја Родољуб Шабић.

Није Брисел крив што Влада дугује грађанима многе важне одговоре. Да се не враћамо на аферу „Миша банана“, на прислушкивање телефона председника државе и тада првог потпредседника, да се не враћамо на наводни планирани атентат онеспособљавањем владиног авиона...све су то афере без епилога. Да се не враћамо на питање шта је са давно бомбастично најављеним пројектима :  фабриком чипова - највећом инвестицијом у историји Србије, производњом софистицираних ракета, изградњом канала Дунав-Морава-Вардар- Солун и смешном идејом изградње, арапским новцем, терена за поло на српским ливадама...али да питамо о ономе што је скорије:

Ко је одговоран због закаснелог реаговања државних органа и правних лица надлежних за организовање и спровођење одбране од поплава, због чега су последице поплава и активирања клизишта много теже него што су морале да буду?

Како је могуће да председник Републике и председник Владе укажу јавности на чињеницу да „у МУП-у постоје сарадници и доушници криминалних група, пре свега нарко мафије“, а да се до данас не открије о којим лицима се ради?

Како је могуће да до данас није обелодањено ко је обарао сајтове који су критички у односу на власт?

Како се то води борба против корупције и криминала, а истовремено највећи пословни аранжмани државе и јавних предузећа уговарају слободном погодбом, која представља најповољније су тло за потенцијално ширење корупције и кривичних дела против привреде? Демократска странка Србије је једина поставила питања влади везана за пуно нејасноћа у уговору са „Етихадом“. Одговоре нисмо добили.

Ко је одговоран за малтреирање Ужичана погрешним решавањем проблема водоснабдевања њиховог града?

Координационо тело за спровођење Националне стратегије за борбу против корупције Влада Србије је образовала и одредила његов састав супротно Уставу, Закону о Агенцији за борбу против корупције и Националној стратегији за борбу против корупције, а министар Селаковић је изјавио да је то учињено на захтев ЕУ. У каквој држави је тако нешто могуће? Сам је министар рекао да није задовољан резултатима борбе против корупције. Па ко је од 2012 године на власти, ко је изборе добио заснивајући свој програм на борби против корупције? Зашто министар није задовољан? Како се догодило да са толиком влашћу коју СНС има, влада није успела да постигне резултате којима би министар био задовољан? Шта тек, онда, могу да кажу грађани?

Судство стоји, адвокати штрајкују сматрајући да Закон о јавним бележницима противуставан. За то, као и за стање у правосуђу настало трагичним реформама двојица Маловић-Хомен нам није Брисел крив. Није крив ни што стање данас није боље него што је било 2012. године.

У којој самосталној и поносној држави амерички амбасадор говори кога држава-домаћин сме, а кога не сме да позове у госте?

Председник Владе Александар Вучић је за последњих месец дана од саговорника у иностранству тражио кредитну подршку за пет великих инфраструктурних пројеката: пругу за путничке возове великих брзина од Београда до Будимпеште, ауто-пут Београд-Темишвар, ауто-пут Ниш-Приштина, пругу Београд-Подгорица-Бар, са граном ка Тирани и пругу Београд-Сарајево. Не постоји било каква анализа економске исплативости инвестиција, оне су потпуно супротне владиној Стратегији развоја железничког, друмског, водног, ваздушног и интермодалног транспорта у Републици Србији од 2008.-2015. године, све се ради мимо знања и мишљења експерата из ове области. У каквој држави је тако нешто могуће?

Како је могуће да о увозу угља у земљу не говори министар енергетике, а да министри за инфраструктуру из влада које су еврофанатичне, и даље говоре о Коридору 10, који више не постоји (Европска Унија је, „пријатељски“, тај коридор укинула), а Коридор 8 погрешно називају Коридором 7. Молим Европску Унију да наше министре обавести о томе, већ дуже од годину живе у заблуди. Или, нека чланови Владе који дан не могу да проведу без позивања на ЕУ погледају сајтове надлежних тела Европске Комисије.

У протекла три месеца на економском пољу видно је укупно погоршање.

Влада је наставила да интензивно задужује грађане Србије и тренутно је укупан дуг на нивоу 68% бруто друштвеног производа, па ће сигурно достићи 70% до краја ове године. Подсећам да је законом дозвољена граница 45% БДП, те би Влада требало да настоји да овај ниво дуга смањује. Влада међутим ради потпуно супротно, што и не треба да нас чуди, јер овој Влади поштовање закона сопствене земље није јача страна. 

Влада Србије нас је тако задужила од почетка ове године за додатних 1,7 милијарди евра у нето износу. Само у августу дуг Србије је повећан за 1 милијарду долара кредита из Арапских Емирата. Овај износ (око 750 милиона евра) Министарство финансија још држи на рачуну иако је Влада обећала да ће добар део овог новца бити употребљен за враћање скупљих кредита из ранијег периода. Очигледно је да Влада очекује да најављене мере штедње неће бити довољне да санирају буџетску рупу и да ће ова милијарда долара отићи на покриће јаза који преостане.

И саме мере штедње су у исто време популистичке и неправдене. Популистичке су јер Влада није посегла за правом рационализацијом бирократије, а то је отпуштање сопствених страначких кадрова због којих су државне институције, министарства, агенције и јавна предузећа пренапрегнути до пуцања. Влада нам је обећала укидање преко сто различитих агенција и управа, а укинут је једноцифрен број, и то највећим делом радом једне министарке, па се сада, због неспособности владе да уради оно што је обећала, мери како ће и колико бити смањене плате и пензије. Због чега, господо из Владе, нисте испунили обећање, смањили јавну управу, и спасили, макар мало, лекаре, просветаре, научнике, људе који раде у установама културе, униформисане припаднике војске и полиције? Ни за то није одговорна Европска Унија.

Демократске странка Србије је да кажем још једном, против смањења плата људима који су интелектуална елита, заметак уништене средње класе или онима који својим радом ризикују живот, бринући о безбедности свих нас.

Укупно погоршање ситуације огледа се и у слабљењу динара. Ово се дешава упркос труду гувернерке на дневном нивоу продаје 20-30 милиона евра из резерви Народне банке Србије. Наиме, инвеститори који су куповали државне обвезнице Србије не купују их као раније. Већина њих динаре које добије од наплате старих обвезница одмах претвара у евре, јер не верују да је вредност динара одржива. То даље утиче на повећану понуду евра и смањену потражњу за динаром и обара вредност динара.

Једноставно, слаби поверење инвеститора у економску политику Владе. Управо је председник Владе месецима  говорио о најавама милијарди и милијарди нових инвестиција. Тих нових инвестиција нема, а смањено је и поверење постојећих инвеститора. Шта је са Мубадалом и фабриком чипова, са улагањима Арапа у пољопривреду, шта је са инвестицијом Мерцедеса и Икарбусом, са ФАП-ом и Финцима? Ја бих био срећан да се сви ови пројекти реализују, али ту реализацију не видим.

Спољнотрговински дефицит је први пут после 20 месеци пада, у јулу поново почео да расте. Очигледно су се нето извозни ефекти ФИАТ-а и НИС-ових рафинерија истопили и не могу да утичу на даље смањење спољнотрговинског дефицита. Лошој тенденцији допринео је и изостанак уобичајеног извоза воћарства због лоших временских услова.   

И међународне финасијске институције очекују рецесију, пад привредне активности у Србији. ЕБРД је тако оборила прогнозу привредног раста у овој години у Србији и предвидела пад од 0,5 %.

Уместо да покушава да преокрене овај негативни тренд Влада додатно упропаштава привреду Србије. У августу је власт покренула ликвидацију Таково осигурања, куће која је запошљавала преко 400 људи и имала преко 200.000 осигураника. Формално-правни разлог је био пад техничких резерви Таково осигурања на 92%, уместо прописаних 95%. У исто време, словеначко Триглав осигурање такође има ниже техничке резерве од прописаних, али није ликвидирано. Због чега? Влада, дакле, дискриминише учеснике на тржишту осигурања. Таково осигурање је притом била четврта осигуравајућа кућа у земљи, са најбољом мрежом у јужној и југоисточној Србији. Међу 400 запослених 50 је било самохраних мајки. Овим пада у воду сва прича председника владе о бризи за грађане, о напорима за повећано запошљавање, за бригу о неразвијеним деловима земље.

Оно што нам је Европска унија стварно учинила, јесте насилно одузимање Косова и Метохије од Србије. Али, ни ту ствари не би текле глатко како теку, да се у Србији нису нашли људи и странке, да, баш странке на власти, које су пристале на овакву политику ЕУ. То нам се догађа од 2008. године до данас и ту нема разлике између Тадића и Вучића, само што је овом другом припала улога које да повуче последње потезе у низу аката одрицања од сопствених националних интереса почев од лета 2008. године. Владина пропаганда то представља као неумитни фатум да би се спасао остатак земље. А да ли је дошло до бољитка у остатку Србије зато што је влада продала Косово зарад напретка остатка државе? Напротив, од 2008. године бележи се упоредни ток постепене предаје Косова и Метохије и суноврата остатка Србије – економског, културног, моралног...

Нико, ни једна странка у Србији, није бранио Косово и Метохију колико и како је то чинио ДСС. Тако ће и остати. Јер, данас се јасно види: цела Србија је Косово и Метохија; цела Србија је угрожена као некад Косово. У Војводини се и даље шверцује неуставни статут; у Рашкој области марширају униформисани настављачи идеја ратног злочинца Аћифа Ефендије, а држаа се не оглашава, чак се у Новом Пазару, где су у власти странке владине коалиције, не скида његова спомен-плоча. На југу Србије Албанци сањају да када ће овај део Србије постати „источно Косово“. На Дунаву Хрватска тражи померање границе у своју корист. Мало ли је да би се показало да су Косова свугде око нас и да баш стога, а не Косова самог ради, ми морамо бранити Косово као и досад. А док год има неко да га брани, оно није изгубљено, па вратили га кад-тад; ни то нам не би било први пут. 

Треба, наравно, бити потпуно свестан да живимо у свету у коме они најјачи не поштују било какве принципе. У којем они који одрубљују главе бивају прихватљиви или прећутани док се понашају у складу са глобалним интересима САД и њихових савезника у Босни и Хецеговини, Сирији, Ираку, Србији. Док су прихватљиви, дакле, затварају се очи пред њиховим злочинима, пред чињеницом да регрутују своје борце по целом свету, а да они, да би стигли у Сирију или Ирак, морају да пређу велики пут неометано, прећутно се дозвољава њихово финансирање од стране америчких савезника. Бивају наоружавани. А онда, када окрену своје оружје против својих добротвора, постају највећи непријатељи којима се прети ратом. То је савремени свет. И управо због тога, што живимо у свету у коме сила често гази принципе, било које приниципе, принципе хришћанског света, принципе међународног права, наша је шанса, као мале земље и бројчано невеликог народа, да принципе поштујемо. Наша је шанса, као државе и народа, у промени садашње политике.

Наша шанса је вера у себе, вера у сопствене снаге. Кошаркаши и стручни штаб су, на протеклом Светском купу, на клупи, носили тамноплаве мајице са ћириличним натписима „Србија“ на леђима. Неко ће рећи да је то можда мало, а ја ћу одговорити да је то, по мом најбољем сазнању, први случај када, јасно и гласно, кажемо ко смо и шта смо. Увек смо, на међународним такмичењима, покорно, бежали од свог писма, као да смо га се стидели. Можда је овај пример, са мајицама кошаркаша, први, мали корак, на дугачком путу који нас, као државу и народ чека. На такав пут, дугачки пут, ступиће после своје Скупштине, за коју данас на Главном одбору стварамо формалне услове, Демократска странка Србије. И тај ће пут бити успешан. Јер смо озбиљни људи. И јер водимо озбиљну политику. Јер смо Демократска странка Србије. Јесмо ли? 

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер