понедељак, 29. април 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Дупло дно Демократске странке
Политички живот

Дупло дно Демократске странке

PDF Штампа Ел. пошта
Маринко М. Вучинић   
четвртак, 12. јул 2012.

"По мом мишљењу Србија се не може реформисати, дефинитивно, ако странке остану онакве какве јесу. Значи, са ауторитарним странкама ви не можете да направите модерну државу. Ви можете направити само ауторитарну државу а она није модерна. Данас у Србији ви имате, од четири странке, три ауторитарне и једну демократску. Од те три ауторитарне, само је једна заиста ауторитарна од темеља до крова, а ове друге две су да кажем хибридне. У Србији мора да се деси реформа у самим странкама, да би тај инструмент за реформе био примерен реформама. Не можете у странкама где имате негативну селекцију кадрова, послушнички менталитет, корупцију и афере да имате инструмент да друштво излечите од тога. Не можете, јер када победите, ви ћете те своје људе да поставите на то место, а они су већ огрезли у аферама и у корупцији и некомпетентности."

Ово су ставови које је изнео Зоран Ђинђић у интервјуу који је дао Добрици Гајићу 1997. године (Погледи број 209) и они могу представљати данас праву основу за расправу о Демократској странци након губитка парламентарних и председничких избора. Управо се у време владавине ове странке десило оно што је изнето у овом разговору јер она је изгубила потенцијал да изврши своју властиту демократизацију и модернизацију (то је имало за логичну последицу да није ни деловала као инструмент за спровођење реформи у нашем друштву). И сама чињеница о изгубљеним изборима веома тешко допире до свести постојеће страначке олигархије која се спремала да влада све док Србију не уведе у Европску унију.

Овај дугорочни план се очигледно неће остварити и Демократској странци предстоји одлазак у опозицију али и процес неопходног и болног преиспитивања, враћања свог озбиљно нарушеног политичког легитимитета и тешка борба за враћање изгубљеног поверења бирача. Овај подухват је тим тежи и захтевнији јер Демократска странка представља данас хибридну организацију која је оличење пропуштених прилика, изневерених нада и демократских идеала да је политика могућа као примењена етика у којој су доминантне вредности тимски рад, честитост, скромност, придржавање основних моралних начела, служење општем добру и интересу народа. То је идеал „озбиљне и демократске политике која у себи сажима схватање политике као примењене етике у модерном добу коју све више потискује макијавелистички приступ да циљ оправдава средство“, како је својевремено упозоравао Слободан Гавриловић.  

Овај идеал је некада чинио водеће начело Демократске странке у време када се она борила за остварење узвишених начела демократије и слободе. Ови идеали су данас веома далеко од самог поимања политике у Демократској странци која је сведена на огољени прагматизам и рутинске маркетиншке трикове без икакве садржине и суштинског политичког смисла. Јасно је данас да Демократска странка није успела да себе реформише како би могла да буде демократски гарант промена у друштву јер се заглибила у непринципијелним компромисима, недостатку јасног политичког и програмског позиционирања, изразито негативној селекцији кадрова и стварању атмосфере у којој нема критичког дијалога већ се послушништво сматра сигурном картом за улазак у посвећени круг страначке олигархије. Зато је након ових избора јасно да је Демократска странка и даље неспремна да отвори могућност да се изврше озбиљне програмске и кадровске промене јер у њој преовлађује дух подаништва, клијентелизма, непотизма и једногласја. Зато је неопходно да се ослободимо заблуде која се непрестано пласира и подгрева у нашој јавности да је Демократска странка једини гарант демократских промена у Србији и само се чека да се она најзад промени и прочисти од мангупа из њених редова па ће Србија опет бити на сигурном европском и демократском путу.

Наше друштво не може бити заточеник ниједне странке ма колико она себе сматрала трајном и градивном грађанском институцијом која има све нереалније убеђење у мисију да је она искључиви гарант развоја демократије у Србији. Наша политичка историја је препуна примера странака које су биле изузетно моћне а данас су заборављене као да нису ни постојале. Странке могу бити потрошна роба на политичком тржишту ако остану заробљене у својој некадашњој величини од које није остало ни трага.

У протеклом периоду када су Демократска странка и нен председник демонстрирали своју властодржачку бахатост и својеврсни политички аутизам било је критичких тонова који су указивали на суштинске проблеме у функционисању ове странке. То су били веома усамљени и скрајнути гласови који данас тек добијају на значају и тежини. Ове критичке примедбе су се ослањале на став Борислава Пекића да је морал најбоља политика. Нико није реаговао на упозорење Гојка Тешића, председника ресорног одбора за културу ДС и нашег знаменитог књижевног историчара, који је настојао да на Изборној скупштини странке, одржаној 2010. године, покрене критичку расправу о суштинским проблемима и недоследностима политике коју је странка водила. “Невероватно је сазнање да је тзв. “вишак кандидата“ за поједине функционере изазвао тако застрашујућу узбуну која се чини ми се на неки начин изродила у нешто што сам на последњем Главном одбору критиковао, у нешто што очевидно није одлика демократије. Уверен сам, поштовани делегати, да не треба бити превише мудар и схватити да ти олујни ветрови, та страшна аморална кошава дува из нашег политичког атара. Питам се зашто? И куда нас то води. Понављам, поштовани Борисе, и уважавам Ваш став о насушној потреби који је требало да нас покрене из извесне политичке учмалости, устајалости, из оног домановићевског “мртвог мора“ у коме се, нажалост, давимо од аномалија демократије. У том смислу много се више очекивало после Главног одбора у Лозовику где сте Ви и професор Мићуновић дотакли оно осетљиво поље нерегуларности, некоректности, корупције у нашим редовима. Понављала се та критичка прича неколико пута – и као да смо – пред том пошашћу узмакли. Штета, а има много тога што би ваљало истерати на чистину јер касније, извесно је, биће много већи цех. Верујем да је прошло ружно време маргинализације и елиминације честитих, способних и уверених демократа“.  

И политички цех је врло брзо дошао на наплату и то управо као резултат политике која није имала снаге а ни воље да се на време суочи са аморалном кошавом која и даље дува из њеног политичког атара. Након избора није било спремности а очигледно ни потребе да се покрене иницијатива за окупљање угледних професора, писаца, научника, правника, економиста, лекара, свих оних мислећих људи који су подржавали деловање Демократске странке и организовање и подржавање озбиљног и критичког дијалога о стварним узроцима пораза Демократске странке, о стратегији њеног деловања и јасном политичком позиционирању на политичкој сцени Србије. Ту неопходност је јасно уочио Горан Јешић члан ИО ДС: “ДС има потребу да се коначно политички профилише. Дефинитивно имамо један идеолошки проблем у овом тренутку, а иако смо дефинисани као социјалдемократска странка де факто то нисмо. Морамо јасно да одредимо политичку оријентацију и да кажемо шта смо и за шта се залажемо. Ја просто мислим да је ДС изгубила ове изборе и да се ништа друго није десило него су грађани просто казнили наше лоше управљање државом“.  

Али дијалог не само о овом проблему идеолошког одређења и узроцима изборног пораза је као и много пута до сада изостао, а ушанчена страначка олигархија се и даље ослања на партијске послушнике из страначког апарата и ислужене портпароле који још само могу да одржавају лажну и све неубедљивију слику о монолитном и неупитном јединству партије и једино могућем кандидату за ново-старог председника Демократске странке, који је без обзира на грешке које су прављене на локалу и на врху свакако најбоље што ДС има, како то каже Борко Стефановић, а све у добро познатом маниру неговања изузетног лика и дела Бориса Тадића и одржавања његовог култа неприкосновеног страначког вође.

Изјаве водећих страначких гласоговорника и функционера који су и најодговорнији за изборни пораз и урушавање ове политичке организације о потреби велике чистке у њеним редовима, кадровској и програмској обнови, позиционирању као жестоке опозиције показују до које мере је Демократска странка заглибљена у мочвару корупције, инерције, осионости, непотизма, бахатости и губљења толико неопходне везе са елементарним демократским начелима и процедурама. Када се чују изјаве водећих страначких функционера, који нису нашли за сходно да се запитају колика је њихова одговорност за политичко осипање и разарање Демократске странке онда се јасно може видети до које мере је ова странка и даље остала заробљена у својим илузијама и клијентелистичко-олигархијским круговима. То је израз настојања страначке политичке касте једино спремне да и даље брани своје политичке и економске интересе позивајући се при томе на неопходност збијања редова и очувања јединства странке као неопходан услов за њен опстанак. Два месеца након одржаних председничких и парламентарних избора очигледно је да је Демократска странка изгубила способност преиспитивања свога досадашњег деловања и препознавања стварних узрока изборног пораза. Могу ли они припадници бахате, осионе и бескрупулозно обогаћене страначке олигархије огрезле у корупцији и непотизму да буду они који ће сада одбранити укаљани образ Демократске странке и вратити њен пољуљани демократски легитимитет.

Одговор није јасан само онима који не виде и не осећају да не постоји демократски механизам у овој странци да се артикулишу нове идеје и појаве нови људи јер страначка структура је до те мере окоштала и запарложена да су сви позиви на неопходност промена испразна демагогија и политикантство. То је зацементирана страначка структура која је сама себи постала средство и циљ, без обзира на то што она уништава и саму организацију, једино је важно да њене позиције остану неокрњене и стабилне. Јер у питању је одбрана уносних послова, синекура, стечених богатстава а странка је служила и даље служи само као нека врста политичке оф шор компаније. При томе чланство странке је без икаквог утицаја и демократских механизама за промену стања у Демократској странци. Оно је потпуно маргинализовано и сведено на немоћног посматрача.  

Покушај увођења непосредних избора за страначке органе се претворио у фарсу, више се и не помиње неопходност постојања више кандидата на страначким изборима, странка је и даље изузетно централизована и подређена страначком вођству, не постоје услови за критички дијалог и поштовање демократских процедура које су елиминисане доминацијом лобирања и стварањем атмосфере једноумља и оданости вишим органима странке, наставља се пракса сраслости политичких и извршних функција што само јача владавину партитократије. Зато је и очигледно да монолитне олигархијске структуре ДС не могу бити никакав гарант и покретач кадровских и програмских промена јер оне настоје да одбране постојеће стање и јединство странке оличено у неприкосновеном председнику који је спреман да прихвати одговорност али и не помишља на оставку.

Врхунац поштовања демократске процедуре може се видети у његовој јавној понуди Зорану Живковићу да се кандидује за председника странке. Овакво политичко лицитирање је недостојно политичара који се непрестано позива на „светле“ традиције демократских избора унутар Демократске странке. Једно од његових објашњења за садашње неповољно стање у странци је садржано у ставу да се он није ни бавио странчким пословима док је обављао државничке дужности. Али суштинско питање је ко је у међувремену водио и преузео странку, одговор на ово питање може изненадити и самог Бориса Тадића који се и даље уљуљкује ритаулним заклињањем на верност својих најближих сарадника.

Након локалних и првог круга председничких избора Драган Ђилас је резолутно изјавио да без победе у другом кругу председничких избора ни велика изборна победа на локалним изборима у Београду не вреди ништа. А Београд увек био највеће и најсигурније упориште Демократске странке, а управо је у њему Борис Тадић доживео одлучујући пораз. Драган Ђилас који чврсто контролише своју страначку олигархију у Београду није више ни поменуо ову своју изјаву о пресудној важности победе на председничким изборима. Међутим, остаје отворено питање ко је одговоран за губитак председничких избора у Београду али и за изузетно низак проценат излазности бирача у главном граду. Јасно је да је Борис Тадић из овог политичког циклуса изашао политички веома ослабљен и његов повратак на чело Демократске странке није гаранција да ће доћи до озбиљних програмских и кадровских промена јер је он човек великог геста, помпезних речи и најава али малог ефективног дела.  

„Тужно ми је гледати Тадића који одбија да увиди грешке, кога је власт толико променила да не жели да види да је време за одлазак. Знате, тај Тадић је у претходних осам година урадио много добрих и важних ствари за Србију и зато не би било добро да их поништи одбијајући да види једно: његово време је прошло а прошло је искључиво његовом кривицом“, каже у свом коментару С. Марјановић. Али Тадић очигледно сматра да његово време тек долази, зато није нашао за сходно ни да понуди оставку на место председника Демократске странке након пораза на изборима и неуспешног покушаја формирања владе, без обзира на то што се непрестано позива на европске демократске вредности и стандарде. А један од основних постулата демократије у развијеним европским демократијама је да се након изгубљених избора председници странака повлаче са функције и отварају простор за ревитализацију странке која је поражена на изборима. У нашим приликама то би био прави преседан и то много говори о степену развоја наше демократске политичке културе.

Борис Тадић настоји да својим последњим наступима у јавности себе представи као борца против авети великосрпског национализма, посредника у развоју регионалне сарадње, тумача и бранитеља грађанских вредности. То је закаснели и јалов покушај да се Демократска странка врати на старе позиције када су је подржавали тзв. интелектуални кругови Друге Србије и борци за поштовање људских права и суочавање са прошлошћу. То је само доказ више да Демократска странка није само изгубила своје социјално и програмско утемељење већ да није успела да остане доследна ни у вођењу националне политике, што је један од важнијих узрока губитка избора. Зато није случајно што се из редова Демократске странке могу чути непрестани позиви на очување јединства странке које је озбиљно нарушено и то се понавља као једино важећи аксиом и залога да ће странка безболно прећи у опозицију. Али стално инсистирање на монолитности, неспремност и одсуство свести о потреби да се обнови интелектуални и критички потенцијал странке сведочи о њеној немоћи и недостатку стварне воље да преиспита своју тешку олигархијску сенку која је притиска и спутава али и ослободи духа клијентелизма, огрезлости у корупцији, бахатости, идеолошке конфузије и погубне запаложености. „Губитак избора је мајка унутрашњих промена у партијама. Верујем да ће Демократска странка као витална странка изаћи јача из ових превирања“, каже Владимир Гоати. Не знам на чему се гради овај оптимистички став о виталности Демократске странке јер она је далеко од тога да је у њој прошло време маргинализације и елиминације честитих, способних и уверених демократа.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер