среда, 01. фебруар 2023.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Чији је "наш" председник?
Политички живот

Чији је "наш" председник?

PDF Штампа Ел. пошта
Драган Добрашиновић   
четвртак, 29. децембар 2022.

Грађани Србије су ових дана и недеља наново забринути и узнемирени због дешавања на Косову и Метохији. Догађаји који су уследили након напуштања лажних институција лажне државе у којима су представници Срба партиципирали по налогу Александра Вучића, у много чему и јесу драматични. Хапшења Срба, насилни упади терориста преобучених у полицијске униформе на Газиводе и општине на северу са српском већином, заузимање полицијских станица, непрекидне претње безбедности Срба и терор над најугледнијим појединцима и породицама, подизање барикада као одговор, притисци које долазе из САД и ЕУ, првенствено Немачке, само су део свакодневног миљеа у којем наши сународници покушавају да опстану и преживе.

Нису, међутим, брига и узнемиреност једине, па чак ни преовлађујуће последице најновијег таласа терора над косовско-метохијским Србима. Оно што међу Србима, где год живели, све више доминира јесте осећај збуњености. Срби, наиме, све теже успевају да разумеју не саму природу и манифестације свакодневице наших људи на Косову и Метохији, које су, на жалост, и превише очигледне, већ стварне намере српских власти и актуелног председника у односу на нашу јужну покрајину.

Дакле, веома је једноставно. И Курти, што је за нас мање важно, и Вучић, што је за Србију пресудно, спроводе исту политичку агенду - сламање Србије, иду ка истом циљу - независности "Косова" и служе истом господару - САД

Много је речи потрошено на покушаје било правдања било најоштријег осуђивања поступака Александра Вучића и његових посилних везаних за налажење излаза из косовско-метохијског лавиринта у последњих девет година. Потписивање "Бриселског споразума" и последична предаја лажној држави полиције, судства, међународног позивног броја, телекомуникација, енергетског система, личних карата, саобраћајних таблица, односно континуирано повлачење државе Србије, њених институција и симбола са Косова и Метохије, за Вучићеве присталице и апологете су само изнуђени тактички потези који за циљ имају куповину времена до бољег позиционирања Србије у међународној и геостратешкој арени, док су за велики број људи, пре свега оних који себе перципирају као истинске патриоте, кораци на путу велике и коначне издаје, односно одустајања од наше свете земље и признања "Косова" као независне албанске државе.

Велике збрке и недоумице је најједноставније разрешити чувеном мудрошћу не нарочито мудрих али прилично лукавих да је "истина негде на средини". Пошто истина, наравно, не обитава тамо где би склони фразама, компромисима или решени да је прикрију хтели да је сместе, већ је управо тамо где јесте, у потрагу за њом треба уврстити кључне и поуздане параметре. А да би се разумели не само појавни облици, већ и сама природа дешавања везаних за Косово и Метохију и стварне намере председника Србије, неопходно је упутити се у најважнији елемент - "власничку структуру" двојице кључних играча који представљају српску и албанску страну - Александра Вучића и Аљбина Куртија.

Са Куртијем је ствар прилично јасна. Од када је одустао од марксистичко-лењинистичке агенде свог оца оснивача Адема Демаћија и, попут свих осталих албанских лидера у потпуности прихватио америчко вођство, за овог не нарочито даровитог и скромно образованог политичара не постоје дилеме. Свака "одлука" је или директно спровођење америчких налога или у потпуности усаглашена са америчком страном, односно његовим стварним власницима. Сви остали утицаји, укључујући и немачки, потпуно су ирелевантни, осим у случају када су поруке које отуда пристижу потпуно уклопљене у америчке ставове и када вазалне европске државе иступају у улози портпарола САД. Дакле, Аљбин Курти је у потпуном, стопроцентном "власништву" америчке администрације.

Са Александром Вучићем је, наизглед, битно другачије. Принцип "четири стуба спољне политике" или прецизније "добар дан чаршијо на све четири стране" веома лако може да завара неупућене. Дојучерашње очијукање са Ангелом Меркел и готово свакодневно заклињање у "европски пут Србије", "челично пријатељство" са Сијем и Кином, деветнаест, двадесет или ко већ зна колико састанака са Путином и "нераскидиво братство" са Русијом и руским народом, указују на веома сложену "власничку структуру" српског председника.

Александар Вучић се, очито, многима обећао и сходно својој, у политичком смислу, промискуитетној природи, разнородним актерима много тога и дао, од уверавања у оданост и непоколебљивост подршке до неразумних и у економском смислу апсолутно неоправданих и бесмислених субвенција и других погодности. Све је, наравно, плаћено или угледом или новцем грађана и државе Србије, а једино чему је стварно послужило јесте коцкарско подизање улога код јединог истинског власника актуелног српског председника.

Погађате, реч је, као и код Куртија, о Сједињеним Америчким Државама, односно њиховој администрацији.

Политичко искуство и инстинкт за преживљавањем, упоредо са свешћу о брзом и лаком "трошењу" савезника и миљеника од стране САД, помогли су Вучићу да разуме да су за политичку дуговечност под окриљем америчке администрације неопходна два услова. Први, потпуно уништавање релевантне политичке алтернативе у земљи. Други, стављање у изглед стварним власницима могућности да, под одређеним, за њега неповољним околностима иако нерадо, ипак промени страну. Због тога руинирање не само опозиције, већ и самог политичког живота у Србији, кокетирање са америчком конкуренцијом на глобалном плану, али и подмићивање пре свега инвеститора из ЕУ, пошто и људи у Србији, и поред све свикнутости на сиромаштво, ипак морају од нечег да живе. А политички би, разуме се, било нерационално подсетити их да могу да живе и од свога рада на својој земљи и у својим малим или нешто већим фирмама и да сами могу бити господари својих живота. Јер, чему онда Александар Вучић, спасилац, хранилац и бранилац нације?

И сада, назад на почетак, на Косово и Метохију. Управо је однос Александра Вучића према нашој јужној покрајини, нашим људима и нашим националним интересима, кључни и крунски доказ његове потпуне посвећености спровођењу крајњег циља САД - формалном признању независности "Косова" и чланству ове америчко - нарко - терористичке творевине у Уједињеним нацијама.

У тој намери, Вучић је, у име Србије, прихватио и спровео све елементе "Бриселског споразума" који представљају протеривање Србије са Косова и Метохије. У том циљу и мољака за бесмислену и трагикомичну "Заједницу српских општина", која је последњи ексер у мртвачком сандуку Србије на КиМ. У том циљу и застрашивање грађана Србије ратом уз обавезно елиминисање једног по једног елемента српске државности након сваке ескалације, увек, наравно, у име мира. У том циљу и истрајавање на спровођењу свих елемената "Бриселског споразума" који је катастрофа за Србију.

Вучић је, у име Србије, прихватио и спровео све елементе "Бриселског споразума" који представљају протеривање Србије са Косова и Метохије. У том циљу и застрашивање грађана Србије ратом уз обавезно елиминисање једног по једног елемента српске државности након сваке ескалације, увек, наравно, у 'име мира'

Све ово од њега не траже ни Русија ни Кина, ни Путин ни Си, већ искључиво САД и у политичком смислу безначајна ЕУ, која има улогу сервисне и техничке подршке у спровођењу америчких циљева.

Дакле, веома је једноставно. И Курти, што је за нас мање важно, и Вучић, што је за Србију пресудно, спроводе исту политичку агенду - сламање Србије, иду ка истом циљу - независности "Косова" и служе истом господару - САД. То што се повремено стварно или привидно поџаврљају, није ништа необично - суревњивости међу слугама је увек било и биће.

И још нешто. Ко још не верује да је Александар Вучић у стопроцентном власништву Сједињених Америчких Држава, нека се само присети дешавања везаних за "Европрајд" и улоге америчког амбасадора Хила у његовом одржавању септембра у Београду. Не пита се ни у чему за САД битном Вучић ни у Београду, а камоли на Косову и Метохији. Не пита се, али може да послужи, а томе једино и служи. И за сад то, са становишта САД, уз све јогуњење и мере предострожности које треба да му обезбеде политичку дуговечност, ради одлично.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће се Србија придружити санкцијма ЕУ против Русије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер