субота, 27. април 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Чекајући српског политичког Годоа
Политички живот

Чекајући српског политичког Годоа

PDF Штампа Ел. пошта
Маринко М. Вучинић   
недеља, 20. јул 2014.

У нашем друштвеном животу постоји једна од трајнијих правилности која прераста у неку врсту политичке закономерности. Непрестано се чују захтеви да се на нашој политичкој сцени појаве и афирмишу нове политичке снаге, партије, политички покрети, невладине организације и нови политички лидери неоптерећени досадашњим начином функционисања политичког живота.

Траже се непрекидно нове идеје и политички непотрошени и некомпромитовани људи, а на сваким изборима ти исти бирачи своје гласове дају провереним и старим политичким играчима који су већ дуго на нашој друштвеној сцени. Тек када нека од странака не успе да уђе у Скупштину, аутоматски се окончава не само њен политички живот већ и живот њиховог лидера. До тада је он сигуран и непомерив, иако и ту има неких изузетака.

Без обзира на то што је дошло до „подмлађивања“ водећих личности наше политике, није дошло до темељне промене и смене политичке генерације. Зато и имамо тзв. нову политику са старим и и искусним реалним политичарима који су спремни да праве до јуче незамисливе заокрете. То је све наслеђе нашег схватања политике као делатности у којој се не морају поштовати елементарна начела доследности, пристојности, али и одређеног корпуса идеја и идеала на којима политика мора да се заснива и одржава.

Тако се у Србији може десити да неки политички лидери и поред сталних неуспеха, губљења моралног интегритета и умешаности у мутне не само политичке афере опстају и поред свега већ дуже од две деценије у матици нашег политичког живота, непрестано се позивајући са пуно права на изборну вољу грађана, која их и одржава на политичкој сцени. Њихове партије паразитирају у различитим непринципијелним коалицијама и важно им је да буду део владајућег система јер једино тако и могу да опстану. То је један од великих и тешко схватљивих парадокса, чињеница која је саставни део нашег чврсто затвореног политичког и партијског круга.

Вапимо за променама, а бирамо готово увек исте политичке актере. Зато је умесно поставити питање зашто остајемо заточници истих неуспешних политичких партија и лидера који су увек значили избор између мањег или већег зла или су били део протесног таласа који је био одлучујући на овим парламентарним изборима као нека врста кажњавања досадашње владајуће гарнитуре. Треба истаћи и велику улогу коју је имала и висока апстиненција бирачког тела као последица губљења вере у политику и актуелне политичаре. То је свакако велика загонетка наше политике, та немогућност да се изађе из једном успостављеног партијског поретка. Само се мењају места, функције и актери у главној улози, а да се при томе не мења карактер и образац ауторитарног начина вођења и формулисања одређене политике.

Оно што се мења је лидер, нови политички месија који концентрише у својим рукама све мање контролисану и ограничену моћ, служећи се при томе опробаним методама стварања култа личности прво у својој партији, а онда и у целом друштву. Зато се с правом мора поставити питање - зашто нема политичке динамике и појаве нових организација, политичких покрета, алтернатива и лидера у вођењу и креирању промена нашег зацементираног политичког простора. Да ли ћемо икада изаћи из тог једном успостављеног система у коме се упорно обнавља позната пракса непринципијелног мешетарења, нагодбењаштва и најогољеније политикантске трговине.

Политика је у нашем друштву до те мере проказана да је се клоне људи од озбиљног интелектуалног и моралног интегритета, што је погубно за наш укупни друштвени и политички развој. При томе је сваки покушај успостављања алтернативе суочен са немогућношћу да се обезбеде елементарна средства за стварање организационе инфрастуктуре, а губљење или недостизање парламентарног стстуса затвара у потпуности приступ јавности и одбија људе који би могли наћи интереса у подржавању неке нове политичке концепције. Треба узети у обзир и изузетно тешке услове које треба законски испунити да би се формирао нови политички покрет или партија.

Драгољуб Јовановић је као искусни и прекаљени српски политичар записао следећу оцену нашег политичког живота између два светска рата. „Србија је велики партијски логор са развијеним партијским шаторима који једни другима подваљују. Пресалдумити то је најбоља реч која означава нашу политичку нарав“. Ово су изузетно опомињуће и отрежњујуће речи, јер и ми данас живимо под окриљем велике партијске шатре у којој се сама чињеница да је неко ушао у до тада незамисливу коалицију тумачи као политичка врлина и врхунац реализма у политици.

Недостатак озбиљне и делотворне политичке динамике и свести о нужности њеног функционисања, као и гушење критичког дијалога главне су препреке за уношење нових и свежих политичких идеја и инцијатива. У нашим зацементираним политичким структурама и одавно подељеним политичким улогама немогуће је да се десе промене које су се догодиле на парламентарним изборима у Словенији пре неколико дана.

Странка Мире Церара, формирана половином јуна месеца ове године и састављена од интелектуалаца и професора, однела је убедљиву изборну победу. Он је у изборној кампањи изјавио: “Народу су потребне нове партије и нова лица. Народ је у великој мери изгубио поверење у партије које смо имали до сада. Они знају да је криза још велика и непријатна и да је једина могућност да се из ње изађе да имамо нове људе у политици“.

Треба рећи да је Удружена левица, потпуно нова политичка организација, успела да освоји седам посто гласова и уђе у словеначки парламент. Нови људи, нове странке, алтернативни политички покрети и нове социјалне и политичке идеје саображене променама у савременом друштву израз су жеље за суштинским променама, али и основа функционисања политичке динамике, која је од одлучујућег значаја за унапређивање и обогаћивање политичког живота у једној политичкој заједници. И то је управо онај главни и одлучујући недостатак у обликовању и функционисању нашег политичког живота. Јер ми остајемо и даље у окриљу чрсто успостављеног затвореног и непродуктивног политичког обрасца у коме нема места за снажнији реформски покрет, промену већ истрошене политикантске реторике и толико потребне идеолошке, организационе и идејне иновације.

Као да чекамо неког само нама знаног политичког Годоа, неспремни да одлучније превладавамо политичку апатију, губљење наде, разочарање и све отвореније слабљење друштва, које је одавно изгубило елементарно поверење у сам смисао политике, али и изгубило спремност да прихвати и обликује социјалне, културолошке, менталитетске и политичке промене.

Зато је за нас од одлучујућег значаја враћање моралног и интелектуалног интегритета у разорени свет политике, што подразумева снажење друштва и утицаја и подстицање грађанске партиципације у креирању и спровођењу реформских захвата. Без остваривања ових услова ми ћемо и даље призивати нове људе и нове политичке идеје и актере, а бирати сигурност политички јасно омеђеног партијског поретка. Зато се и поред појаве нових политичких месија чекање нашег политичког Годоа и даље наставља.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер