Početna strana > Rubrike > Politički život > Biljana nosić beleše
Politički život

Biljana nosić beleše

PDF Štampa El. pošta
Miroje Jovanović   
subota, 25. februar 2012.

Već duže vreme se vrlo nepristojnim rečima obraćam TV prijemniku kad na istom ugledam mog prezimenjaka sa imenom Čedomir. Zaista, čovek me svaki put toliko iznervira svojom elementarnom nekulturom, neznanjem, sarajevsko-silajdžićevskim nastupom, da sam u poslednje vreme počeo da izbegavam vizuelni kontakt sa LDP udarnom iglom putem moderne elektronike.

I tako bi moja neskrivena odbojnost (koja se graniči sa iracionalnim strahom od LDP lica) ostala stabilna i ničim uzdrmana, da u javnost pre par dana, i to preko tabloid-porparola Demokratske stranke (Dnevni list „Alo) nije procurela mega-giga-super vest o hapšenju B. Srbljanović.

Sada, nakon navedenog medijskog otkrovenja, prilikom konzumiranja stavova Biljanine bivše-sadašnje stranke, osmeh na mom licu igra, kao neki KUD, neumorno i zadovoljno.

Bez namere da presuđujem pre sudije, i da o slučaju o kome sam saznao iz novina vodim ozbiljnu polemiku, u ovom tekstu imam nameru povezati naizgled nepostojeću vezu između političke ucene, spin zanata i krajnjeg proizvoda – odnosno vesti.

Dakle, čitav događaj sa gospođom suprugom bivšeg amabasadora Republike Viva la France se dogodila negde u novembru i decembu prošle godine. Režiseri privođenja i isleđivanja su bili, sasvim sigurno pripadnici IV odeljenja PU za Grad Beograd. Ovo odeljenje je nadležno za suzbijanje ilegalne trgovine narkoticima, i narod ih od milja zove „Četvrtaci“.

Inspektori su dakle Biljanu priveli, ona je navodno sve priznala, ali je nakon toga, u redovnoj proceduri pred istražnim sudijom iskoristila svoje pravo na odbranu ćutanjem. Budući da nema podataka o tome da je više puta pomenuta gospođa svoju izjavu policiji dala u prisustvu branioca (advokata) to je sada veliko pitanje da li će se njeno, navodno, priznanje iz policije, moći koristiti kasnije u  sudskom postupku.

Tek, od pojavljivanja pred istražnim sudijom (navodno 7. februara) pa do objavljivanja vesti o ovom krivičnom događaju, prošlo je gotovo dve sedmice, te mi na pamet pada da je u ovom slučaju, pored statusa okrivljenog, Biljana Srbljanović postala prava žrtva političkog potkusurivanja i borbe za birače između demokrata i čedista.

Sasvim je sigurno da su, vazda poslušni policajci iz tzv. „stanice u 29. novembra“, vest o privođenju BS (dakle još u decembru prošle godine) u roku od odmah i sa napomenom hitno prosledili višim instancama, pa je tako Biljanino lišenje slobode među elitom već jako, jako bajata vest.

No vratimo se telefonskom razgovoru NN službenog lica policije sa NN službenikom kabineta predsednika Srbije glede navedenog hapšenja.

Nakon primitka dragocene informacije, o hapšenju je obavešten i sam predsednik, koji svojim neumornim i u medijima uticajnim saradnicima daje zadatke i bez ikakve zadrške naređuje da se ova vest u tom trenutku ne objavljuje.

Budući da su „svi predsednikovi ljudi“ vlasnici više sati reklamnog vremena na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, nego moja majka drva za potpalu, zaustaviti objavljivanje predmetne informacije je bilo sasvim lako i bezbolno. Veći problem je predstavljao pravi tajming i pravi trenutak, kada ova prošlogodišnja vest treba da postane dostupna i nama, koji u decembru 2011. godine nismo posećivali diplomatske večere i prijeme, pa samim tim, iz usta supruge britanskog ambasadora nismo mogli između gutljaja dobrog vina, slušati o tome kako je Biljana privedena i kako je to kod njih normalno.

U smislu zauzetog stava o „ćutanju“ medijski gospodari su rešili da vest-informaciju, nama, običnim državljanima, proslede tek posle praznovanja, čišćenja snega i pune elektrifikacije. I nakon što se predsednik pošteno islikao u predelima zavejanim i belim, pala je odluka da se javnost Srbije i dalje zabavlja takođe nečim belim, koje se doduše nešto teže čisti, ali ga zato u Srbiji ima tek nešto manje nego snega.

Vest je puštena, Biljana je već u javnosti prokužena osuđena, a ja prvi put stajem na stranu nekoga ko je imao bilo kakve političke veze sa mojim prezimenjakom-mrziteljem Republike Srpske.

„Kako na njenu stranu? Pa ona je verovatno narkomanka? Pa ona je pljuvala po svemu našem.“ – pita se, čitajući ove redove zapanjeni posetilac ozbiljnih analitičkih sajtova.

Stao sam na njenu stranu samo i jedino u smislu prava na pošten sudski postupak. Prava koje svakom pripada, pa ga ni ja neću uskratiti bilo kome, bez obzira na političke, bio-hemijske i sve druge razlike.

Ono u čemu je pre koji mesec uhvaćena Biljana Srbljanović je, ne vrh, nego pahulja na ledenom bregu. Naivna pričica sa neizvesnim krajem. Ivica i Marica naše svakodnevnice.

BS je medijski stradala zato što je njen politički uticaj nikakav i još manji, a da je, ne daj bože, ona poslanik čiji glas je potreban za izglasavanje budžeta, niko od nas ne bi znao za njene snežne sklonosti koje ne uključuju posetu nekom ski centru.

Pre nekoliko godina sam čuo (doduše iz druge ruke) priču o lumperajki koja je uključivala i seks i drogu i narodnjake (bez rokenrola) a akteri nemilog i nemoralnog događaja su bili funkcioneri gotovo svih stranaka koje prelaze cenzus. Priča me je toliko zapanjila da sam upitao da li je moguće da ništa od toga ne procuri u javnost, ali me je pripovedač uveravao da je tako što nemoguće, budući da su učesnici bahanalija vlasnici i kreatori javnog mnjenja, te je tako diskrecija ostala zagarantovana.

Sve navedeno jasno ukazuje na činjenicu da u Srbiji postoje najmanje dva lica ljudi koji neumorno i stalno nude svoje upravljačke usluge, te da ti isti ljudi imaju jedno lice za narod, drugo za porodicu, a treće za dilera ili poslovnu pratnju.

Ipak, ne zaboravimo da se suština krivičnog dela koje se stavlja na teret Biljani svodi na posedovanje narkotika, odnosno glavna ženska uloga u ovoj sapun drami je namerila da sama sebi skrati život i boravak na slobodi. Konkretno, više me muči pomisao na to da je neko doneo u prestonicu gomilu kokaina i da ga nesmetano prodaje do trenutka dok mušterija ne postane neko sa višeg nivoa igrice.

Epizoda sa liberalnom spisateljicom govori još i o tome da u Srbiji postoje ljudi u sistemu koji imaju moć da odlože i tempiraju svaku informaciju koja nam se servira, pa sad naivno dečački pitam:

Šta nam još nisu rekli?

Autor je advokat i stalni saradnik Srpskog kulturnog kluba

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će crnogogorski „Zakon o slobodi veroispovesti“ biti povučen?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner